Dan Podjed: Demokratija je ugrožena jer je ugroženo pravo na privatnost 1

Zašto se sve češće posmatramo i izlažemo pogledima glasi podnaslov ove knjige u kojoj se razmatra današnje društvo nadziranja koje je dostiglo verovatno svoj vrhunac i ideal jer je nadziranje vrlo lagano, zahvaljujući novim tehnologijama, a ljudi mu sami, radosno i dobrovoljno, idu u susret, odričući se onoga što postaje luksuz privatnosti. Da li se trude da postanu bolji zašto što su nadgledani ili to treba da bude cilj ljudskog bića bez obzira na to da li je kontrolisano – neka su od pitanja kojima se bavi ovo delo.

* Vaša knjiga u ovom trenutku veoma je aktuelna u Beogradu, upravo smo dobili džipove naziva „Sokolovo oko“, koji će nadgledati nepropisno parkiranje, a uveliko traje inicijativa „Hiljadu kamera“, koja poziva građane da zabeleže gde su sve u gradu postavljenje kamere o čijem tačnom broju i rasporedu vlasti nemaju nameru da nas obaveste. Čemu bi zapravo ovi sistemi za nadgledanje mogli da posluže a pod izgovorom bolje bezbednosti?

– Knjigu otvaram tezom da smo uz tehnološki napredak stvorili novog boga koji nas gleda i nadzire pomoću kamera i drugih načina praćenja, npr. pametnim telefonima i kompjuterima. Beograd je odličan slučaj takvog božanstvenog grada u kojem se za neko vreme nećete više moći sakriti pred pogledom kamera. Kao što je već pre nekog vremena najavio Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, uskoro neće biti značajnije ulice, ulaza ili prolaza između zgrada koji neće biti pokriven kamerama. Zgodan izgovor za uvođenje takvog tehnološkog nadzora je naravno bezbednost. Vlast ljudima objasni da će pametnim kamerama nadzirati bahate vozače i identifikovati kriminalce. A u suštini se tako postavljaju temelji digitalnog panoptikona kao što su ih već postavili na primer u Kini. Zbog ekonomskih i političkih veza između Srbije i Kine, kineska rešenja su najverovatnije ona koja će u budućnosti upotrebljivati i Beograd za nadzor protesta i drugih akcija koje bi mogle srušiti vlast. Za kineski sistem nadzora kamerama, koji neki nazivaju operacionim sistemom za diktatore, ne interesuju se samo u Srbiji, nego i u drugim zemljama – u Africi, Aziji i na Bliskom istoku. Takođe, taj sistem je zanimljiv za Rusiju.

* Nadziranje, kontrola, pa i špijuniranje građana u službi održavanja sistema poznati su bili i pre razvoja novih tehnologija, a posebno primenjivani u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka. Istovremeno, Zapad nije zaostajao u potrebi da prati, doduše, one slavne i da ih izlaže pogledu javnosti i onda kad su oni želeli da se sakriju. Kako je novo, vanblokovsko, globalno doba izmešalo ova dva „žanra“ upliva u privatnost?

– Udba, Sekuritate i Štazi bili su pravi amateri u špijuniranju ako ih uporedimo sa novim sistemima. Stari udbaši verovatno bi se rasplakali od smeha kad bi saznali da ljudi danas sami kupuju sprave za praćenje i prisluškivanje koje sve vreme nose sa sobom. I ne samo to, nego još svaki mesec plaćaju pretplatu za taj telefon. I još više od toga – spremni su da plate za vlastite analizirane podatke koje su im već oduzeli i u međuvremenu prodali različitim firmama ili predali glomaznom digitalnom arhivu koji je sagradila američka Nacionalna sigurnostna agencija (NSA), gdje je radio Edvard Snouden i razotkrio kakve su dimenzije globalnog praćenja. Zanimljiva je uporedba Štazijevog arhiva iz Istočne Nemačke i arhiva NSA kojeg su u tajnom programu PRIZMA, između ostalih firmi, navodno pomogli napuniti Fejsbuk, Gugl, Majkrosoft i Epl. Ako bi ceo arhiv istočnonemačke tajne policije, tj. 111 kilometara fajlova u kojima su skupili informacije o 5,6 miliona ljudi, složili na jedno mesto, taj arhiv bi imao dimenzije jedne ogromne zgrade sa stranicama više od 100 metara. Ako bi na papir naprintali sve informacije koje je skupila NSA u svom arhivu, koji je već godinama unazad imao pet milijardi terabajta, složili te papire u fascikle i poslagali ih u regale, onda bi taj arhiv zauzimao površinu u veličini Evrope. To nas upozorava da živimo u svetu koji se je pretvorio u ogromni panoptikon. U njemu se ne možete više sakriti pred pogledima ni kod kuće, jer vas tamo prati Veliki brat i njegovi braća i sestre: Siri, Kortana, Aleksa, Gugl Asistent… Uz takav sveopšti nadzor naši maleni otočići privatnosti počeli su da nestaju. Samo još oni koji upravljaju ovim glomaznim sistemima za skupljanje podataka mogu sebi priuštiti nešto malo mira i privatnosti. Ti najbogatiji ljudi na svetu veoma dobro znaju koliko je značajna i dragocena privatnost u doba kapitalizma zasnovanog na podacima. Zato se i znaju sakriti u svojim luksuznim stanovima i malo se pokazuju po društvenim mrežama.

* Imate li možda uvid u to koliko je situacija sa pandemijom doprinela svemu onome o čemu pišete o svojoj knjizi – potrebi da se izlažemo pogledima drugih i da i sami zavirujemo u tuđe domove, na radna mesta, javni, ali i u privatni prostor ljudi?

– Zbog pandemije kovida 19 još šire smo otvorili digitalne prozore i vrata, kroz koje drugi mogu zaviriti u naše domove, koji su postali i radno mesto. Moji studenti su mogli na primer videti gde zapravo živim i kako nam je pospremljena kuhinja. Više puta sam se javljao iz spavaće sobe i tada bih obično na ormar nalepio poster sa slikom kita od plastičnih boca uz kojeg piše Spasimo okeane, a ispred postera bih stavio dve velike biljke. Onda bih obukao ispeglanu košulju, a dole bih ostao u kratkim pantalonama jer se ionako nije videlo kako sam obučen ispod pojasa. Slično su radile i druge moje kolege sa kojima sam pričao na daljinu: s jedne strane su znancima i neznancima pokazivali svoju privatnost, a u isto vreme su od svog doma napravili Potemkinovo selo, tj. prikaz stvarnosti koji u suštini ne postoji.

Antropološki fascinantno je bilo i to da su mnogi prvi put imali priliku da gledaju svoj lik dok razgovaraju s drugima. Umesto da gledaju u sliku sagovornika na ekranu, počeli su da gledaju vlastitu sliku, i onda su pokušali izgledati što bolje za gledaoce na drugoj strani.

* Znate li do kraja odgovor na pitanje zbog čega se sam ljudski rod odrekao svog prava na privatnost i, štaviše, u velikom broju slučajeva rado(sno) prigrlio mogućnost da neprestano bude izložen tuđem pogledu?

– To je vezano za narcisizam današnjeg doba koji je iz devijacije postao norma. Zbog tehnologija koje nam omogućavaju pokazivanje i deljenje svoje slike, na primer zbog pametnih telefona i socijalnih mreža, postali smo toliko fascinirani sobom da smo spremni svu privatnost zameniti za pratioce i lajkove. To vodi u mnoge tužne situacije. Sve češće vidim parove u restoranima kako naruče jelo. Dok čekaju zure u ekrane svojih telefona i ne pričaju jedno sa drugim. Kad im donesu hranu, fotografišu je i sliku odmah objave na Instagramu s nekim komentarom ili heštegom, kojim objasne drugima kako uživaju. Takvo prikazivanje svakidašnjeg života vodi s jedne strane u društveni egzibicionizam koji je još jedna novodobna devijacija, a sa druge strane u opštu depresiju svih onih koji gledaju te predivne slike uživanja na kojima se obično život prikazuje u najboljoj mogućoj varijanti. Slično je s selfijima, kojih samo na telefonima sa androidom ljudi u svetu dnevno naprave više od sto miliona. Selfi je tako još jedan artefakt današnjeg doba koji upozorava na našu fascinaciju sobom i govori o egocentrizmu globalnog društva. Zar bismo mogli zamisliti da pre dve-tri decenije neka žena na plaži uzme svoj fotoaparat, okrene ga prema sebi i napravi fotografiju? Verovatno bismo mislili da je potpuno zaljubljena u sebe – ili da nije normalna. A danas je takvo ponašanje normalan deo svakodnevice.

* Zbog čega su ljudi toliko izloženi pogledu javnosti, procenama poznatih i nepoznatih osoba i uz pratnju tolikog broja „prijatelja“, izgleda usamljeniji nego ikada pre u svojoj istoriji?

– Problem je u tome što smo počeli kvantifikovati svoje relacije sa drugima i svoju poziciju u društvu pomoću tzv. prijatelja na Fejsbuku ili pratilaca na Tviteru i Instagramu. Više znači bolje, a isto važi i za lajkove – što ih više skupite nekom svojom fotografijom, to je ona bolja. To opet vodi u dve vrste ekstrema. Prvi je to, što sam pomenuo ranije, da se sve više pokazujemo. A drugi je to da slike i videa koje objavljujemo postaju sve ekstremniji, fascinantniji i sve više dorađeni. Nije više dovoljno da objavimo svoj selfi. Fascinantnije je na primer ako ga napravimo na ivici stene, rubu zgrade ili ispred vozila koje se brzo približava. Tako možemo isplivati na površinu i pokazati se u poplavi fotografija koje se svaki dan dele po mreži. Po mom mišljenju smo s takvim načinom života potpuno zalutali. Vreme je da napravimo – kao što je zapovedala neka maksima u prošlom režimu – prelazak iz kvantiteta u novi kvalitet. Opet se moramo više posvetiti ljudima koji nam najviše znače: deci, porodici i prijateljima. U tom slučaju, naravno, imam u mislima prave prijatelje a ne onih hiljadu i po što smo skupili po Fejsbuku.

* U zaključku knjige nudite tri moguća razvoja ove situacije od kojih je možda najzanimljiviji onaj u kome će, baš kao i nekim drugim, doduše zasad još uvek fiktivnim distopisjkom projektima – bogati moći da kupe i plate svoju privatnost i to će i činiti, a siromašnima će ona biti nedostupna. Da li je ovaj scenario i najverovatniji?

– Tako je, ja u knjizi nudim tri scenarija za budućnost. Prvi je taj koji ste pomenuli, tj. digitalni kapitalizam, u kojem su naši podaci glavna ekonomska sirovina, vrednija od zlata ili nafte. Oni koji će znati skupljati i obrađivati podatke još će se obogatiti, a većina će biti siromaha koji će prodavati svoje podatke za sitniš ili ih zameniti za lajkove i bolju navigaciju na telefonu. Drugi scenario je digitalni totalitarizam koji je testno već počeo da radi u Kini, a zasnovan je na analizi ogromnog broja podataka koji se skupljaju uz pomoć telefona i drugih sprava. Svaki državljanin će po sistemu društvenog kredita imati ocenu koja će se izračunati na osnovu toga šta neko radi ili kako komunicira. Ako kažete na ViČetu, tj. kineskom socijalnom mediju koji vlasti stalno nadziru, nešto loše o predsedniku, ocena vam odmah padne. Ako redovno plaćate račune, prelazite put na pešačkom prelazu i ne kupujete puno alkohola, ocena će vam porasti. Treća mogućnost za budućnost je digitalna demokratija. Po tom scenariju počećemo da čuvamo bolje naše lične podatke, a svoje fotografije nećemo postavljati tako da budu svima dostupne. Neki takav sistem pokušava da uspostavi EU uz pomoć Opšte regulative o zaštiti podataka, koju poznajemo pod skraćenicom GDPR.

A vas zanima koji scenario za budućnost je najverovatniji? Nažalost idemo bezglavo u distopičnu kombinaciju prvog i drugog scenarija. Demokratija je po mom mišljenju ugorožena kao još nikad u istoriji, i to ponajviše zbog toga jer je njen kamen temeljac pravo na privatnost. A to je nešto što nestaje tako brzo kao što brzo raste broj lajkova uz neku besmislenu fotografiju Kim Kardašijan na Instagramu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.