Delo o Delu

Bibliografija Delo (1955-1992), u izdanju Instituta za književnost i umetnost, Narodne biblioteke Srbije i Matice Srpske, po svom obimu i iscrpno obrađenim člancima jednog od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa, približava se monografiji. Kada je počeo da radi na njoj, u proleće 1999. godine, dok su nad Beogradom letele bombe, bibliotekar Narodne biblioteke Srbije Dejan Vukićević, kako i sam kaže, nije ni sanjao da će ga okončati, niti da će delo o Delu na kraju brojati 7714 bibliografskih jedinica, da će prerasti u magistarski rad, da će se udobno smestiti u tvrde korice i biti ovenčano priznanjem s imenom Stojana Novakovića.
Mit o Tantalu kaže da je on osuđen na izobilje i istovremeno na nemogućnost da do njega dopre. Na sličan način, ako se, kako kaže, „odbace naslage hiperbole“, Vukićević poredi i muke današnjeg čoveka spram skrivenog blaga zapretenog u novinama, časopisima, listovima, godišnjacima, almanasima – u periodici. „Tu i tamo nazre se poneka zlatna žila, ali lavovski deo ostaje nevidljiv“, smatra Vukićević. Polazeći od te činjenice, kao i od toga da je periodika sastavni deo korpusa nacionalne književnosti, bibliografija književnog časopisa Delo značajna je jer osvetljava skriveno blago naše kulture.
Delo se rađa 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati od zemlje okovane socijalističkim režimom. Iako s ove vremenske distance može izgledati naivno, štivo koje ono objavljuje, za komunističke zemlje u to vreme, bilo je nezamislivo. Dah promena okrenut zapadu, koji je strujao beogradskom umetničkom scenom, ogledao se u gotovo svim njenim delovima – održana je Lubardina prelomna izložba (1951), osnovan je Kino–klub „Beograd“, a u Ateljeu 212 premijerno je izveden Beketov komad Čekajući Godoa (1955). Taj trend avangardnog Beograda prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom Igre, može se smatrati ličnom kartom časopisa, slikom njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.
Prema rečima Dejana Vukićevića, u Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke, nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji će ovaj časopis posebno negovati je esej, a književna kritika biće zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često, u polemičnom tonu. Vukićević skreće pažnju na „ekscentrične temate“, koji su Delu dali naročiti pečat, a za čije su uvođenje zaslužna njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica, kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualizama i ženskog pitanja.
Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika. Antonije Isaković, urednik u prvoj redakciji Dela, bio je, kako kaže Vukićević, samo prvi među jednakima. Nakon njega, usledilo je desetomesečno uređivanje Spiritus Movensa časopisa od strane Oskara Daviča, a zatim, dvodecenijsko mudro vođenje Muharema Pervića, koji će u Jovici Aćinu prepoznati nastavljača „delaške“ misije. Kraj egzistencije ovog časopisa sačekalo je avangardnog Slobodana Blagojevića, poslednjeg urednika Dela.
Bez priče o cenzurama ovog časopisa, nema ni priče o Delu. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne, pa s tim u vezi ni nedavna opaska Jovice Aćina možda nije preterana, kada kaže da, ukoliko jednom Narodna biblioteka bude izgorela, ne treba brinuti o tome gde će se naći svi brojevi Dela. Naime, ona su „pohranjena“ na sigurnom, u policijskim arhivama. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je Muharem Pervić bio urednik. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima, tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na Leto moskovsko, Mihajla Mihajlova, koji će zbog toga biti policijski isleđivan i, na kraju, zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, iz pera Milorada Vučelića.
Biografija Dela nije cela ni bez znamenitog sukoba na relaciji Delo – Savremenik ili modernizam – realizam, modernisti – realisti. Međutim, ta opozicija u dobroj meri je bila veštačka. Neki tekstovi objavljivani u Savremeniku, po duhu su više odgovarali Delu Razlike između ova dva glasila postojale su samo u nijansama. Stvarna borba odigravala se na sasvim drugom polju – književnih moći, prevlasti i dominacije. Iako čuven, ovaj spor suštinski ništa nije promenio niti doneo srpskoj književnosti, smatra Vukićević. „Postojala je manje-više jasna politička pozadina, gde su se obe struje pozivale na iste ideologije i osnovne postulate marksizma. Razlika je u tome što je grupa oko Savremenika na konzervativniji, dogmatskiji način shvatala partijnost u književnosti, dok je ova druga, „delaška“, na veštiji način proturala trojanskog konja u vidu liberalnijeg, otvorenijeg pristupa književnosti i umetnosti uopšte. Delaši su imali ubojitije oružije i, čini se, bili ubedljiviji polemičari“, konstatuje on.