Devet krugova pozorišta

Iza usklika koji, kako sam autor kaže, izgovaramo «uvek kada su majstorije i čarolija u pitanju» – nalazi se otkrivanje čarolija u pozorišnim kritikama koje je autor objavljivao u dnevnoj štampi, upravo objavljena četvrta knjiga Muharema Pervića posvećena teatru. Osim otkrivanja pozorišnog sveta, Pervić boravi i u oblasti književnosti pišući eseje, teorijske radove, kao i književne kritike. Ugledajući se na Danteovu strukturu pakla, doajen pozorišne kritike pokazuje kako je put kroz ponekad demonski prostor, zaista popločan dobronamernim ukazivanjima na mogućnost konstruktivnog delovanja.
Na putu kojim se Muharem Pervić kreće, potrebno je biti izložen, izložiti, a opet pokazati lepotu kreacije, njene pokušaje, ukazati na druge mogućnost i na drugačiji svet. Gaziti po tom putu, ponekad znači i primati prekore, uvrede od ljudi koji se ne igraju suočavanja. Autor, svestan prepreka, izopačenosti sveta i doze faustovskog demonizma umetnosti, deli svoju knjigu sabranih kritika na devet krugova, kao odraz epohe u pozorišnoj umetnosti i tema koje su opsedale umove na ovim prostorima.
U prvom krugu (Duboka voda gaz nema) sabrane su kritike pozorišnih predstava u čijem je centru čovek – potpuno ogoljen i suočen sa graničnim situacijama. Kroz Bihnerovog Vojceka u režiji Roberta Vilsona suočavamo se sa stradalništvom Dostojevskog, gorčinom, pobunjenošću, zlokobnosti, beketovskim odsustvom, prazninom. Čitav svet sliven u reči, gest, pokret, šum, senku, miris vazduha na sceni. Ruski teatar koji dolazi sa K.I. iz Zločina i kazne po Perviću ruši mit o pozorištu u pozorištu. Nije bitno ni pozorište, ni gluma, ni šta će ko misliti, bitno je čuti i podeliti ovaj trenutak. Otuđenost je ispod želje za intimnošću. U prvi krug ulazi i čudovišni, čudesni, misteriozni svet Pavićevog Hazarskog rečnika u režiji Tomaža Pandura. Varšava donosi Proslavu Vitenberga, gde je svet pomalo ibzenovski, gde se naizgled ništa ne dešava. Erupcija čovekovog istinoljublja. Pervić nam, pišući o predstavi Faust u režiji Mire Erceg, prikazuje čovekovo napuštanje granice uma. Per Gint užičkog Narodnog pozorišta donosi evoluciju duha mladog čoveka. Rastrzanost, nagoni i požuda su važniji od snova. Skup Jagoša Markovića u prvom krugu nije mesto šarenog Mediterana, već mesto olupine, pustoši i sužene svesti. Pervićev prvi krug završava se Dugim putovanjem u noć, u režiji Bore Draškovića, i ulogom Meri kao jednom od najboljih ostvarenja Ružice Sokić. Pokazuje put i traganje za nekim drugim bivstvovanjem iz same utrobe.
U drugom krugu Šekspir ulazi na velika vrata. Tu borave različiti Hamleti sa različitim opsesijama i pitanjima. Hamlet Sejmona Rasela je čovek gubitka vere, nade, ljubavi, prijateljstva. Teatar na Tanganke iz Moskve dovodi gotovo tradicionalnog Hamleta koji je lišen romantičarske iluzije, pobunjen, ciničan i osetljiv. Sa ironijom, on istražuje moralnost. Hamlet Bena Besona iz Berlina je junak sa društvenog dna. Obučen u dronjke, rastrzan, staje na scenu i pokušava da komunicira sa publikom. Hamlet na pozornici iz Hanovera je student okružen televizorima. On odbacuje slojeve svoje unutrašnjosti, ne samo umno, već i telesno i ostaje u donjem vešu. Hamlet u kreaciji Dušana Jovanovića nema iluzija. On se prema metafizici, dilemama, odnosi ironično, cinično i sa spremnošću. Sa ovim Hamletom niko nije patio i nije morao suviše da razmišlja.
U krug treći Pervić prima Čehova, ispitujući mogućnost Čehovljeve misli danas, a potom slede krugovi koje nastanjuju novi -stari klasici (Beket i Jonesko, koji iz zgloba pomeraju svet), klasici „na nov način“ (Rodoljupci u režiji Dejana Mijača, «Koštana» u režiji Juga Radojevića), literatura, pokret, komedija… Poslednji je krug izopačenosti sveta ovde i sada. Biljana Srbljanović i Milena Marković, drugačijim senzibilitetima otkrivaju svet koji je nepodnošljiv, gadan, ružan i prljav a u kome se ljudi ipak snalaze. Tragovi autodestrukcije vidljivi u svemu, donose jednu novu estetiku. Pozorišni junak ustupa mesto otuđenom, emotivno kastriranom čoveku spremnom da pregazi sve, pa i sebe samog. Takav, postaje «dostojan» devetog kruga.
Sve kritike Muharema Pervića sakupljene u ovoj knjizi nisu samo analiza izvrsnog poznavaoca pozorišta, one su dah kreatora jedne epohe, a koji Perviću ne služe samo za seciranje stvarnosti stvaraoca. Pervić ukazuje na neistražena polja i, prolazeći kroz decenije obojene različitom estetikom, nenametljivo i sam kreira estetiku jedne epohe. Čitajući sabrane Pervićeve kritike, stiče se utisak da suštinska lepota iskonske misli kojom je započeto pozorište, a za koju se činilo da je doba sveopšte gramzivosti pojelo, nije nestala. Svojstvenom poetičnošću Muharem Pervić iscrtava senzibilitet koji moderan čovek, pa i pozorišni kritičari, pokušavaju da ponište.