Đorđe Sibinović: Svaka ljudska priča je dostojna književnosti 1

Knjiga se bavi bolnim problemom koje tišti društva od Himalaja do Kalifornije, a mesto zbivanja je jedan naš povrtarski kraj. Razgovor smo počeli pitanjem: zašto svi Vaši romani u naslovu imaju samo jednu reč Pogrešno, Nizvodno, Uzaludno, Roditelji?

– Doba bez paradigme koje danas živimo ekstremno zaoštrava problem odnosa pojave i pojma, termina i oznake do definitivnog razlaza iskustva i znanja, koji se javlja kao očigledna netrpeljivost sveta i teksta. Jezik više ne služi ljudima da opišu i razumeju svet u kojem učestvuju i koji do granice mogućnosti stvaraju, on se oteo da bi preživeo i kreirao pojmove bez pojava, označio bez značenja, jednostavno, živeo za sebe umesto za nas. Rezultat stvarnosti je da se pojave preko socijalne hipertenzije i egoistične trivijalnosti pretvaraju u bezobalnost potpunog besmisla. Ako se sve već dogodilo i ako je istina za nas sačuvana pre početka, na početku beše reč, i ja je vidim u naslovima svojih romana.

* Vaša tri poslednja romana POGREŠNO, NIZVODNO I UZALUDNO čine trilogiju i tematski i poetski su uklopljeni u siri društveni kontekst XX veka, u kome istorija prema pojedincu ni u ratu ni u miru nije bila blagonaklona. U romanu Roditelji se fokusirate na bolnu i, iznad svega aktuelnu temu nasilja nad ženama. Otkud poticaj za to pripovedanje?

– Nasilje nad ženama nije nikakva epohalna novost. Međutim, način na koji se ovaj bolni fenomen danas tematizuje vodi ka zaoštravanju njegovih uzroka a ne vodi do razumevanja i sagledavanja problema. Pokušao sam da arhetipsku temu, koja je danas ispoljena do krajnjih granica, ispričam najprostije moguće u želji da prepoznavanje iskonskog porekla problema izbije u prvi plan i za trenutak iza sebe ostavi jezik i ideologije koje ga posreduju pre svega žrtvama, pa tek onda svima nama.

* Marlo je otprilike postavio ovakvo pitanje: da li je pisac svestan kad progovori sopstvenim glasom? Vi ste objavili četiri romana, jedanaest knjiga poezije i šest esejističkih knjiga. Da li ste osetili trenutak kade ste zazvučali punoćom svog glasa?

– Marlo je takođe rekao za mene možda najvažniju rečenicu o odnosu stvarnosti i teksta, da je formula za otkrivanje dobre književnosti mera u kojoj se jezik i život ujedinjuju postajući događaj totalne neraskidivosti. Upravo je to kanal razumevanja glasova koji se javljaju, u životu kao tematska relevancija a u književnosti kao direktna prohodnost do interesovanja i poverenja čitalaca u tekst. Tako se razlikuju prava književnost od dobrog stila pisanja. Dakle, svaki čovek, sledstveno tome i svaki književni lik, jednako su srećni i nesrećni, dobri i loši. LJudi imaju pravo da prikrivaju svoje odlike, da upravljaju intimom, da podnose život u meri izdržljivosti; književni junak ne može biti izvajan izvan takvog modela, ali, pisac ne sme da skriva, laže i namešta narativ praveći od njega konstrukt pomoću koga će realizovati strategiju i željeni rezultat. Upravo je to tačka sa koje počinje da se čuje i oseća svest i samosvest pisca koji progovara svojim autorskim glasom, čuje ga i osluškuje njegov eho u čitalačkoj recepciji. Mislim da sam i ja čuo svoj autorski glas kada sam prestao da pišem da bih se svideo čitaocu, kada sam odustao o konstrukcija i shvatio da svoje knjige ne pišem sam, i da su rešenja koja se nameću razvojem unutrašnje logike oslobođenog pisanja, delotvornija za štivo od svih mojih planova za junake i za konačni književni rezultat.

* Radnju romana smestili ste u malo mesto – selo, varoš, u prostor i vreme koje su naši savremeni pisci pomalo zapostavili. Da li ste taj prostor svesno birali?

– Vođen intenzivnom potrebom uzmicanja pred pomodarstvom distopijske fikcije kao dominantnog okvira naracije, situiranje radnje video sam kao dvostruki plan pripovesti. Prvi dolazi iz neopravdanog napuštanja stvarnosnog konteksta kao nedovršenog zadatka nužne i logične tematizacije razumevanja udesa modernog, zakasnelog junaka. Drugi plan video sam kao veoma delotvoran metaforički transfer koji će odlučujuće pomoći ubrzanju poente bez kabaste fabule i složenog sižea. Želeo sam da napišem kratak roman i setio sam se jednostavnosti u kojoj su sudbina jedne sabljarke, jednog starca i jednog mora posrnulu raspisanost doveli do vrhunca upravo u kratkoj formi novele romana. Nije samo naša kultura nastala i zastala u pukotini usporene morfologije pretvaranja seljaka u civila. Čini mi se da su taj put prelazili i Žilijen Sorel i knez Dolgoruki. Pred našim očima događa se povampirena najezda hibridnih junaka. Pokušao sam da samo na prvi pogled izmestim čitavu strategiju iz aktuelnih standarda obrade jedne arhetipizovane teme a da posvedočim bolnu otvorenost problema nasilja nad ženama čiji se sadašnji tretman agresivno preporučuje kao čudotvoran a zapravo više pojačava uzroke nego što nudi rešenja.

* Poslednja scena u kojoj glavna junakinja zatvara krug, kod čitaoca ostavlja nelagodu: koliko je takvih sudbina u stvarnom životu pored kojih svakodnevno prolazimo?

– Ne samo zbog animalne vitalnosti koju osećam jednako kao dok sam bio mlad i snažan, nego pre svega zbog neograničenog poverenja prema životu nasuprot veoma niskom intenzitetu pouzdanja u postojanost karaktera i posvećenosti kulture ljudima, moja strast zauvek je sjedinjena sa realnim dramama i sudbinama ljudi koje su toliko jedinstvene i neponovljive da je sasvim moguće reći da o njima, zapravo, još ništa nije napisano. Iz tog bezgraničnog poštovanja neponovljive igre prirode u nama oduvek sam smatrao da je svaka ljudska priča dostojna tematizacije. Ali baš svaka. I u toj zoni kreativnosti kako da je opazimo i iz nje izlučimo ono što nosi nepogrešivi potencijal sjedinjenja sa svakom drugom pričom koja čeka da bude ispričana počinje, po mom sudu, književna relevancija dela. Lako je pisati roman o Tesli ili Andriću, ili Hitleru, privlači me traganje za pričom o seljaku na traktoru iz koje će čitaoci saznati isto ono što su i pre romana o „junacima i herojima“ znali svojim ili već arhiviranim rečima.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.