Od kada živim u Njujorku, zadivljuje me brzina kojom se engleski jezik obogaćuje i menja i kako te promene takođe brzo ulaze u rečnike. „Sili mani“, izraz koji bismo mogli da prevedemo kao apsurdno veliku količinu novca, u upotrebi je verovatno desetak godina, „vaka“ je potpuno odomaćeni neformalni izraz za odmor, „kejk pop“ je vrsta kolača koji se konzumira na štapiću, kao lizalica, i koji je astronomsku popularnost doživeo u poslednjih nekoliko godina od kad ih prodaje lanac kafeterija „Starbaks“, dok su „selfi“, fotografski autoportret uslikan nekim od „pametnih uređaja“, i „fablet“, tablet veći od telefona a manji od ajpeda, u uskoj vezi sa ekspanzijom Fejsbuka i modernih tehnologija. Da bi sve bilo u duhu vremena, odlučujem da dok sam na vaki, ovaj dnevnik vodim na fabletu i da ga opremim selfijima.

11. januar // subota //

Uvek se obradujem mejlovima naše konzulke Mirjane Živković. Veoma sam zadovoljna što nas u Njujorku predstavlja elokventna, sposobna i lepa žena (sa godinama sam, priznajem, sve osetljivija na polnu ravnopravnost), zahvaljujući kojoj konzulat više nije mesto na koje se nevoljno ide da bi se produžio pasoš, nego se redovno dolazi na izložbe i koncerte naših umetnika. Današnji mejl me podseća na konferenciju o Tesli. Konzulka mi takođe odgovara na pitanje koje je važno samo nama u dijaspori – proslava Nacionalnog dana će se održati ako bude sredstava. Srbi se, inače, kolektivno opet spominju u lokalnim medijima. Nažalost, povod nisu ni Tesla ni Đoković nego gradonačelnik Fort Lija, Mark Sokolich, koga su politički protivnici pogrdno nazvali „malim Srbinom“. Sokolich je onda davao izjave u kojima je objašnjavao da je on Amerikanac poreklom iz Hrvatske, ali da je i Srbin, da bi bio „pomalo uvređen“ takvom karakterizacijom, a „Njujork tajms“ je ovoj zameni identiteta čak posvetio tekst u današnjem štampanom izdanju. Meni je od svega bilo najinteresantnije što je novinarka, u želji da sazna kako o skandalu izveštava srpska štampa, kontaktirala Nebojšu Krstića u Beograd da joj on – pročita naslove. Nemam ništa protiv Krstića, naprotiv. Jedino mi se čini da bi npr. proslava Nacionalnog dana bila dobar povod da se pozovu njujorški mediji, da se sa njima tako naprave čvršće veze, što bi onda dugoročno pomoglo da prve asocijacije na Srbe ne budu, nužno, negativne.

12. januar // nedelja //

Vikend je gotovo uvek rezervisan za posetu galerijama i muzejima. Današnji dan smo proveli u Prirodnjačkom muzeju, koji je idealan za decu, jer gotovo svaki eksponat, uključujući fosile i kosti dinosaurusa, može da se dodirne, i u kome je moj muž volonter. U Planetarijumu sa zadovoljstvom konstatujem da bih na Mesecu bila teška svega 22.4 funte. Protrčavamo pored velikog indijanskog kanua o kome sam prvi put čitala u romanu „Lovac u žitu“, i dolazimo do upravo postavljene izložbe živih leptirova. Dok klinci strpljivo pružaju ruke u nadi da će se neki zaustaviti baš na njihovom dlanu, pažljivo čitam o leptirovima iz Nabokovljeve kolekcije. Prirodnjački muzej mi je i intimno važan jer se deo radnje romana koji sam upravo objavila dešava u muzeju ili oko njega.

13. januar // ponedeljak //

Prva novogodišnja kafa sa Srđanom Cupać, glavnim urednikom „Vesti“, jedinim novinama koje su u potpunosti posvećena Srbima u rasejanju. Pričamo o načinima da se u Njujorku promoviše moj roman „Svaštara Ester Jovanovič“. Ubeđujem Srđana da je roman idealan baš za njegove čitaoce, jer se u njemu prepliću dve priče. O Njujorčanki koja pred Drugi svetski rat imigrira u Beograd, i Beograđanki koja se tokom 90-ih sprema da se iseli u Njujork. Od kada živim u Americi, iskreno verujem da nije mesto ono što obezbeđuje „odskočnu dasku“. Da naši u belom svetu nisu uspeli zbog inostranstva. Da je više, ili bar jednako važan prelazak sa jedne na drugu obalu. Proces u kome se skuplja snaga da se ode iz poznatog u nepoznato je ono što osnažuje čoveka, okreće ga ka uspehu i daje mu mogućnost da život počne na način koji je možda bliži njegovoj suštini. Srđan, koji imigraciju poznaje toliko dobro da bi i sam trebalo da napiše knjigu, u razgovor uvodi semantičke razlike. Neki su, kaže, gastarbajteri, dok smo mi koji smo prošli okean najverovatnije – iseljenici. Znam tačno šta mi Srđan govori, ali odlučujem da o tome ne mislim. Umesto toga biram da budem – građanin sveta. U Njujorku, u kome se u svakom trenutku govori više stotina jezika, bar to nije teško.

14. januar // utorak //

Prošli su svi zamislivi izgovori za praznovanje, napred u nove radne pobede. Media Diversity Institut, za koji radim, međunarodna je organizacija sa sedištem u Londonu koja se bavi promocijom uključivanja svih elementa društva u medije. Na sastanku sa potencijalnim partnerom u čijoj biografiji su „Njujork Tajms“ i CNN hvalim naše programe, spominjući kako u Alžiru radimo sa novinarima koji po prvi put pišu o marginalizovanim grupama kao što su, na primer, deca bez roditelja, da se program u Rusiji bazira na pitanjima poput da li medijski izveštaji o kriminalu treba da spominju nacionalnost počinioca ako to nije relevantno za priču, i da smo u Beogradu nedavno održali medijski trening o zakonskim pravima LGBT populacije. Na spomen Beograda, moj sagovornik me prekida i pita za – Cecu! Da li je gospođa još uvek živa? A onda nastavlja o TV prilozima koje je producirao za CNN. Pad Miloševića, afera Račak, Arkanovo ubistvo… ništa Tesla, ništa Đoković. Nisam izdržala, pitam ga da li će možda uskoro u Srbiju da snime prilog o efektima političkih promena? Odgovara mi da više nema američke komercijalne televizije koja bi emitovala takav prilog. Većina istraživačkih timova odavno ne postoji. „Usluge vašeg Instituta“, nastavlja sasvim ozbiljno, „neophodne su i nama“.

15. januar // sreda //

Dok sa ćerkom čekam školski autobus, osećam se kao da smo na planini. Iz većine stanova su izbačene novogodišnje jelke, koje sad na pločnicima uredno vezane stoje i čekaju da budu pokupljene, pa cela ulica miriše na borovinu. Grad odlično funkcioniše, i nema razloga da se to ne nastavi, iako posle 12 godina Njujork ima novog gradonačelnika. Bil de Blasio se dobro pokazao tokom snežne oluje, ali od ponedeljka kritike ne prestaju. U nedostatku pravih vesti, lokalni mediji zameraju gradonačelniku što je picu, koja se ovde smatra autentičnim njujorškim specijalitetom, jeo viljuškom i nožem. I ništa mu nije vredelo što je rekao da on sledi običaje svojih predaka, imigranata iz Italije. Odmah mu je odgovoreno da on nije gradonačelnik Italije nego Njujorka, i da zato treba da je jede kao i sav normalan svet – prstima.

16. januar // četvrtak //

„Svaštara Ester Jovanovič“ se konačno pojavila na Amazonu kao elektronska knjiga. I to prava. Sa linkovima, fotografijama i dodatnim sadržajem! Proveravam sa drugaricom koja ju je kupila, svi linkovi rade i ona je već čita na telefonu. U glavi se preslišavam ko sve od mojih prijatelja čita na tabletu ili fabletu, da mogu da im prosledim informaciju. Roman ne košta sili mani, pa odoh u „Starbaks“ da proslavim sa detetom. U čast e-izdanja poješćemo po kejk pop.

Autorka je novinarka i književnica iz Njujorka