Dobar čovek

Božidar Mandić Najzad sam stigao do svog detinjstva. Odrastao sam u starom delu Novog Sada koji se zove Podbara. Igralište „Slavije“, tuče i kocka krasili su taj paorski kvart ravničarskog grada. Tu smo odgajani da slušamo starije frajere. I, ma koliko oni bili česti poseetioci zatvorskih odaja, prema nama su se ponašali pedagoški. Nisu nam dozvoljavali da pušimo i krademo, jer su oni to uveliko radili umesto nas. Tako sam stekao duboki instinkt za respekt prema drugima. Iz njega je nastala moja naivna slika, uprkos društvenoj sredini i okolnostima, da se može biti dobar čovek. Najsuštastvenija etika i jeste ona koja proističe iz grupacija sklonih marginalnim poslovima i ponašanjima. Poverovao sam u solidarnost i odbranu prijateljstva kao vrstu sluganstva koje potpomaže čovečnosti. Pomoć, molba i pozajmica dar su za onoga koji dobro delo čini. A danas? Danas, kada su ljudi sve više u nevoljama, zaboravilo se na dobrotu i obzir prema bližnjem. Kako je ljudi sve više, dobrote je sve manje. Pravnik koji me vozi u autostopu veli: Žao mi je što ne mogu sa onakvim žarom da podržavam dobrotu, kao nekad! Sredstva za zlo narastaju, a za dobrotu opadaju.
Da bi dan bio dobar, moramo reći: Dobro jutro i Dobro veče! Nekada smo dobrog čoveka čuvali u bajkama i usmenim porukama, poslovice su vrvele od usmerenosti ka tome. Kapitalizam ne trpi sintagmu – Dobar čovek! Nedostatak dobrih ljudi je evidentan. Mada nisu pohađali sufi-tečajeve, oni su suvišni.
Tomazo Kampanela je dvadeset sedam godina bio u zatvoru zbog svojih utopijskih ideja. Kidali su mu tkivo sa ruku i vezivali ga konopcima do krvarenja, ali suzu nije pustio. A kad bi video dobrog čoveka, on bi zaplakao. Šta je to što u nama izaziva duboke emocije, kad susretnemo Dobrog (mogli bismo ga tako nazvati)? Možda je to susret sa našom praosnovom kolektivnog pozitivizma, okeanično-zajedničko ili stanje nultog zadatka iz kojeg možemo nešto da učinimo za drugog, čineći već time i sebi.
Sve je manje kandidata za dobrotu.
Dobar čovek je vrsta koja izumire. Mlade vaspitavaju na suprotnim vrednostima, onim koji čoveka vode truleži brzog uspeha. Dobar čovek je izdajnik dvadeset prvog veka, vremena u kojem živimo – kao polumrtvi. U nedostatku dobrote, kao pri nedostatku vode, osećamo se žedni i gladni smisaonih atributa života. Meša Selimović je pisao da onaj koji učini dobro delo treba da se zahvali, a ne onaj kojem je dobro delo učinjeno. Jer nagrađen je onaj koji je učinio. Dobar čovek nije sazdan samo na dobroti, već i na odupiranju zlu.
Put dobrog čoveka uvek je popločan znojem.