Radnja ove knjige smeštena je u voz koji 31. decembra 1999, sa četrdesetak putnika, stoji zavejan, negde na pruzi Beograd – Bar.

* I u vašim ranijim rukopisima putovanje železnicom često se javljalo kao vrlo podsticajan motiv?

– Svako putovanje je saznanje. Kad smo prestali da putujemo, kad smo se skrasili u svojim jazbinama, postali smo pohlepni i zli. Tada se sve rastopilo u opsenu. Započinjući roman Šta sneg priča rekao sam: pisaću o vozu, o jednom putovanju vozom na relaciji Požega – Beograd dok napolju besni mećava, jer to najbolje poznajem. To je moj, samo moj voz, u kome sam proveo skoro pola života, pročitao brdo knjiga i napisao mnoštvo pesama. To je ta moja zlatna žica. Otuda je svet koji sam oslikao u ovom romanu za mene bio neizbežan svet.

* Kritika ističe da je „Šta sneg priča“ roman o rečima, upoređujući ga sa kultnom prozom Rastka Petrovića „LJudi govore“?

– Pirandelo kaže da živimo i pričamo, a da pritom i ne vidimo kako živimo i šta pričamo. Roman je forma znanja koja ponire u stvarnost i svet u većoj meri nego nauka, matematika i logika. Šta sneg priča spaja elemente monologizma i dijalogizma pretvarajući se u njihov nerazmrsiv splet. Dijalog je, u osnovi, davanje informacija, uzajamno delovanje više punovrednih svesti. Monolog i monologičnost imaju u sebi nešto tuđe, nezdrav karakter, dok je dijalog topliji. LJudi govore i u dijalozima uzvratno razotkrivaju sami sebe. Monolog – to je samodovoljnost jedne svesti. On se rađa sam iz sebe, njemu nije potreban partner. Monolog je protivprirodan zato što jedan glas ništa ne rešava. Gde je monolog tu je uvek utopizam.

* Utisak je, ipak, da ljudi danas nisu uvek spremni da saslušaju sagovornika?

– Čovek mora da se izvuče iz monologičnosti svoje egzistencije da bi sazreo za dijalog. To nije lako. Samoanaliza nije moguća. Čak ni Frojd nije mogao da se samoanalizira. Dakle, uvek je potreban onaj drugi, jer dijalog ruši zakon identiteta. U dijalogu pronalazimo identitet koji nam nedostaje. Dijalog je živ proces, to je interakcija dva glasa, to je sam život. Dokle traje dijalog, dotle pulsira život. Tek iza dijaloga se naslućuje realnost konkretne ljudske sudbine i celovitost koja podrazumeva koordinaciju svih razmetnutih delova u jednu celinu.

* Takođe, vama su bitne one istine preuzete direktno, bez kalkulacija iz, ponekad neugodne, stvarnosti?

– Selin kaže da iz glave nastaju samo laži. To znači da se velika književnost rađa iz neposrednog života, iz živih talasa presnog životnog realiteta, a ne pljačkanjem biblioteka. Vreme stvaranja knjiga iz knjiga je prošlo, što ne znači da se neće vratiti. Sa završetkom rata i istorijske šizofrenije na tlu bivše Jugoslavije otvorilo se ogromno književno i filozofsko gradilište. Bez stvarnosti kakva jeste, naši snovi ne bi imali nikakvo značenje.

* Međutim, čak i svakodnevica na našim, balkanskim prostorima kao da je još uvek previše opterećena tragičnim raspadom Jugoslavije?

– U romanu preispitujem problem zločina i zločinstva u ratu. Pitanje je da li užasne zločine čini demon koji je ušao u čoveka ili čovek kao slika i prilika Božija? Imre Kertes lucidno je pisao o banalizaciji zločina, o tome kako se Aušvica dočepao kič i uništio ga. Teatralizovanje nesreće ne može stvoriti zajedništvo balkanskih naroda i zato oni ne treba da se zaogrću prokletom legendom i takmiče između sebe za krunu mučenika. Moramo da prestanemo da se hranimo perverznom metafizikom žrtve i da za sebe pribavljamo romantizam patnje. Zar treba da 21. vek pretvorimo u stoleće svekolikog parničenja u kome ćemo se pozivati na morbidne prizore iz galerije prošlosti, tražeći da budemo obeštećeni? Ne možemo promeniti prošlost, niti olakšati teret što ga ona predstavlja u sećanjima preživelih, ali bar možemo da duž granica Srbije, Hrvatske i Bosne zajednički zasadimo nekoliko miliona stabala maslina. Ako masline ne uspevaju na ovom podneblju, onda, svakako, stabla breza, pa neka nas njihovo treperavo lišće podseća na duše mrtvih, ali i na lepotu života onih koji dolaze.

* Mada ste autor sada već pet romana, više monografija o slikarima i kolekcija eseja, čitaoci, pa i stručna javnost, doživljavaju vas, pre svega, kao pesnika?

– Najviše uspeha imao sam sa romanom Talasi beogradskog mora, koji je imao dva izdanja, preveden je na engleski i makedonski jezik i dobio nagrade Laza Kostić i Momo Kapor. Nisam medijski egzotičan i masovno popularan pisac. Kao pesnik u ovoj sredini sam veoma prihvaćen, o mojoj poeziji pišu se knjige, a sve više postajem i deo jedne ozbiljne evropske priče. Moje pesme pojavljuju se u značajnim antologijama i časopisima u Americi i Evropi gde su me podržali Čarls Simić, Iv Bonfoa i Tomaž Šalamun koji su pisali o mom radu. Roman me kao forma iscrpljuje, isisava mi krv, dok u pisanju poezije uživam.

* I vaša najnovija knjiga, zbirka pesama „Govoriti s vodopadima“, potvrđuje da nemate nameru da odustanete od stihova?

– Uvek sam u stanju fluksa i putovanja kroz prostor i jezik. Poezija je za mene najviši oblik vere i u tom smislu ja sam religiozni fanatik. S druge strane poezija je deo faustovske kulture što znači da je ona agresivna i ekspanzivna, a ne mislilačka i pasivna. Verujem da se to očituje u zbirci Govoriti s vodopadima. Vodopad kao prirodna sila budi u meni neku anarhističku radost. U toj knjizi sam pokušao da pokažem u kojoj meri je jezik u svojoj biti magijske prirode i duboko povezan sa kosmogonijskim koncepcijama.