Nije li preterano da se objavljuje i treći nastavak o dr Dragoljubu Jovanoviću, možda bi se zapitao savremeni aficionados brzih i kratkih i uvek „novih“ novosti. A još planiram i četvrti. Da li se tako dr Dragoljub Jovanović čini značajnijim nego što jeste, pitaće uvek ogorčeno gunđalo. Neko od učesnika u aktuelnoj izbornoj trci je kriknuo da se mi nalazimo u „preddemokratskom društvu“ i da se demokratiji tek moramo naučiti.

A dr Dragoljub Jovanović je već bio tabao taj put i na njemu bio, zbog toga, zgažen. Dogodila mu se likvidacija koja će pedeset godina kasnije stići i dr Zorana Đinđića, zbog istog, samo što će biti mnogo surovija. Komunista Tito je prema dr Jovanoviću ipak bio tolerantniji nego što su bili „demokratizovani i nacionalizovani“ zaverenici protiv dr Đinđića. Tito čak nije poslušao ni nalog Kominterne da se „seljačke vođe“ likvidiraju, što je u nekim državama soc-lagera i učinjeno.

Da se krenulo putem Dragoljuba Jovanovića, danas ne bismo pričali o modernoj Srbiji. Ona bi bila moderna. Ali, avaj, uz saradnju svih nas, milom ili silom i korupcijom, ovde trijumfuju uglavnom autoritarci sa svojim liderima koji nas večno spašavaju ili iskupljuju. Nema boljeg dokaza da pravna i civilizovana država ne postoji. Bio je izuzetno pošten i čestit čovek, renesansni duh širokih vidika, enciklopedijski obrazovan – što mu je u mufljuskoj sredini džimrija raznih kalibara i prodavaca magle bila velika mana. Zato su ga na kraju i proglasili izdajnikom. A on je bio poslednji čovek u Srbiji koga je trebalo proganjati i zatvarati.

Njegove ideje o modernizaciji Srbije, o slobodi, o vladavini prava i društvenoj pravdi i danas su aktuelne. Nikada nam više nije potreban Zakon o slobodi od straha, baš u ovim vremenima surovih medijskih, zatvorskih i fizičkih odmazdi i likvidacija. U društvu koje je državu okovalo stranačkim, plemenskim, zavičajnim, rodovskim i porodičnim vezama i sve to krstilo „narodom i pravoslavljem“, nepokolebljivo je vodio unapred izgubljenu bitku za prava ličnosti i bezbednost imovine, za svoju autonomnu poziciju nasuprot utapanja u kolektivitete. Ovako nas je dijagnosticirao:

– Srbija je tužna, dužna i ružna, ojađena i osakaćena.

– Srbija je jedan veliki partijski logor sa razvijenim partijskim šatorima koji jedni drugima podvaljuju.

– Nema dovoljno istrajnosti, kontinuiteta i moralnih metoda da politika postane posao, veština, da prestane biti strast i postane stvar razuma.

– Slobode se ostvaruju izražavanjem ličnih sposobnosti, stavljanjem u pokret nacionalne energije, poštovanjem tuđih prava, ispunjavanjem svojih dužnosti.

Zar sve ovo danas isto tako ne možemo reći? Treba li da nas zabrine repetiranje istih dijagnoza?

Da je Dragoljubu Jovanoviću uspelo ono što je započeo (a pred rat njegova Narodna seljačka stranka imala je značajnu snagu) možda danas ne bismo imali prazna sela, neuzorane njive, napumpane gradove sirotinjom. Ne bi se dogodila nasilna kolektivizacija koja je danas omogućila tajkunima da kupuju hiljade hektara zemlje budzašto. Kakva ironija! Kolektivizacija je izvršena da bi se suzbili kulaci i kapitalisti, a ispalo je da su se imanja samo ukrupnila i tako upakovala za nove kapitaliste. Dragoljub je već tada video značaj onog što je danas apsolutni hit i razvojna šansa Srbije – proizvodnja hrane. Razlikovao se od srbijanskih lidera jer je smatrao da od seljaka ne treba praviti topovsko meso za osvajačke ciljeve „očeva nacije“, niti rezervoar za narod, niti za radnike, niti za komuniste. Od modernizovanih i civilizovanih seljaka trebalo bi u klasnoj državi izgraditi naprednu proizvodnu i društvenu snagu.

Dr Dragoljub Jovanović bio je proganjan u prvoj, a u drugoj Jugoslaviji sasvim izolovan, i da nije bilo upornih naslednika, istoričarke Nadežde Jovanović (nije s njim u srodstvu), Instituta za noviju srpsku istoriju – bio bi zaboravljen. Preda mnom je 16 njegovih knjiga, na polici se šire gotovo metar. Dvanaest knjiga njegovih političkih uspomena i četiri debele knjige „Medaljona“, zapisi o desetinama njegovih savremenika. Nadežda Jovanović je sasvim slučajno došla u kontakt sa Dragoljubom, impresionirao je pojavom i znanjem tako da je samoinicijativno počela i završila monografiju o njemu. Jovanović je početkom sedamdesetih o svom trošku štampao jeftina izdanja „Ljudi, ljudi“ (Medaljoni) i sa unukom i njegovim drugovima (neki od njih su bili i deca udbaša) distribuirao ih preko pošte. Draža Marković, koji je sa Petrom Stambolićem bio crveni gubernator Srbije, u svom Dnevniku je zapisao kako je preko brata Mome Markovića uticao i „štelovao“ Dragoljubova pisanja. Vreme netrpeljivih nije mu dozvoljavalo ni kreativno, kao pisac, da živi.

Političke uspomene dr Jovanović je pisao od 1963. do 1968, i sve do početka devedesetih bile su pohranjene u arhivskom depou. Počinje ih od početka dvadesetog veka u svom rodnom Pirotu i u osam knjiga do 1945, a u poslednje tri piše o komunističkom progonu, fizičkom maltretiranju napujdanih skojevaca u Pirotu i mladih Crnogoraca iz „vlaka bez voznog reda“ u Sivcu, o hapšenjima, nameštenom suđenju i devetogodišnjem robijanju u Sremskoj Mitrovici. Preokret njegove sudbine je ravan onom kod Grofa od Monte Krista. Ali pošto je živeo u socijalističkom realizmu, on nije dobio priliku da se pravedno osveti kao junak Diminog romana u hazarderskom monarhističko-kapitalističkom društvu. Uspomene su iscrpan izveštaj muka i onoga što se događalo oko njega dok je nosio taj krst borbe za napredniju i evropsku Srbiju, gusti splet planetarnih i jugoslovenskih događaja sa njegovim sopstvenim životom, uzavreli kompleksni svet poput apstraktnih koloraturnih bujica na velikim platnima Džeksona Poloka, ali istovremeno se Uspomene pretvaraju i u sonornu baroknu trubu iz jednog vremena punog protivurečnosti, i ta truba u Dragoljubovim rukama jeste bodra, vedra, slična Bahovoj koja se u prštećoj i veseloj dijagonali, između horova, uspinje ka maestozu: vredno je živeti i boriti se. Sve je tu raspevano, nema tu robijaškog, niskog tona koji se vuče po kamenom podu kao teški lanac na nogama. Ima onih koji smatraju da je njegovo delo veliki doprinos rasvetljavanju srpske i jugoslovenske tragedije kojoj još ne možemo naslutiti smisao, niti oblik i veličinu.

Do 21. veka široj javnosti život i delo dr Dragoljuba Jovanovića su nepoznati, a i ako jesu, onda je to samo delimično, užem krugu stručnjaka. Tek sredinom devedesetih kreće izdavanje njegovih dela, i biće prava odiseja, ništa što je vezano za njega ne može proći glatko i bez pretnje uništenjem. Porodica ulaže znatna sredstva u papir i do 1998. KIZ Kultura objavljuje sedam knjiga, a onda 1999, u NATO bombardovanju, kako je saopšteno Dragoljubovoj porodici, u vojnoj štampariji je izgoreo papir. Sve se obustavlja i nastavlja tek 2007. u Službenom glasniku, uz podršku Arhiva Jugoslavije, KIZ Kultura, IP „Filip Višnjić“, beogradskog Pravnog fakulteta i porodice. Znači tek posle pola veka od robije i pisanja nama je omogućeno da ga čitamo i upoznamo.

Namučio sam se, međutim, jesenas, dok sam našao te knjige. U knjižari Službenog glasnika imali su samo „Medaljone“. Kada sam tražio ostale knjige, rekli su mi da su verovatno u magacinu, a pošto sam insistirao da ih donesu iz magacina, odgovorili su da ih zapravo i nemaju. Rasprodate su, pitao sam iznenađeno? Ne, nego su otpisane, verovatno su na otpadu hartije, odgovorili su mi nezainteresovano. A nisu se tražile jer u javnosti uništenoj banalizacijama i hajkama niko nije skretao pažnju na pojavu tog toliko dugo zabranjivanog, a izuzetnog rukopisa. Kada sam digao frku, odjednom su odnekud izvukli dva kompleta, neke knjige su bile malo i oštećene, pa sam probrao i spario jedan kakav-takav komplet, prodali su mi ga po paprenoj ceni, mada su ga već bili otpisali. Ništa za to, uživanje u čitanju i saznavanju bili su daleko veći i od te nabudžene cene.

Dr Dragoljub Jovanović među Srbima nema sreće – i kada ga ima u kompletu knjiga, nema ga u knjižarama. Iz knjižara su ga povukli, jer ga niko nije ni tražio. Još između dva rata napisao je Jovanović tekstove u kojima će sam objasniti kakav je kvalitet naše intelektualne radoznalosti i kojih je dometa. Teško se prebacuje sopstveni ćepenak i sopstvena umišljatost. O našim intelektualcima u koje se, inače, razočarao, u jednom intervjuu je rekao: „Nemilosrdni su i bezdušni u međusobnim odnosima. Nekad sam poštovao intelektualce, sada ih se bojim, jer umeju da budu više razorni nego konstruktivni, retko su vedri, još ređe znaju za meru, a najmanje imaju dobrotu… Srbi ne oskudevaju u intelektu, ali nemaju dosta razuma. Najinteligentniji ljudi nisu i najmoralniji, čak su vrlo retko uopšte moralni i skrupulozni. Inteligencija je gora što je narod manji.“ Kada je suđen na montiranom procesu, niko od intelektualaca i angažovanih pisaca u borbi za slobodu i humano društvo nije protestovao. Čak je Veljko Petrović dolazio u sudnicu da sa zadovoljstvom prati uzbudljivi tok inkvizicije. A sedamdesetih nije bio ni predmet pažnje, niti brige samozvanih beogradskih disidenata, ogrezlih u narcizmu, nacionalizmu, i svojoj „svetskoj“ slavi.

Dragoljub Jovanović je bio u sukobu sa dva glavna autoritarna mejnstrima na ovim prostorima – jedan je nastupao u ime naroda, drugi u ime radnog naroda (i naših naroda i narodnosti). I radikali i komunisti bili su dva politička oblika istog mentaliteta, i jedni i drugi su organizovali autokratske masovne partije, sa neprikosnovenim vođama, vojvodama ili maršalima, sa ugrađenim mehanizmima korupcije. Već je rečeno da je 20. vek bio „doba ekstrema“ i autoritarnost nije bila samo specijalnost Balkana. Dragoljub Jovanović se, međutim, prvo zaljubio u srpske socijaliste (Dragiša Lapčević, Dimitrije Tucović, Skerlić, Cvijić, Davidović), a zatim i u francusku civilizaciju. Već je 1913. u Radničkim novinama objavljivao prve tekstove. Njegov budući tamničar, Josip Broz, imao je tada 21 godinu. A Nikola Pašić, čiji je lik i delo žestoko kritikovao, približavao se sedamdesetoj.

Prema istraživanjima savremenog nemačkog književnika Florijana Ilijesa, baš te 1913, u januaru i februaru, u Beču su bila, tada potpuno nepoznati, tri buduća evropska diktatora. Kada su kasnije isukali svoje autoritarne mačeve i ukrstili ih nad Evropom, Jovanovićeva sudbina biće isečena na froncle. Mehaničar i vozač koji u Viner Nojštatu testira „Mercedesova“ vozila jeste Josip Broz, hazarder i miljenik žena. Trenutno je bio ljubavnik Lize Špuner, žene iz više građanske klase, koja ga izdržava i plaća mu časove mačevanja. Njeni pokloni u novcu, piše Ilijes, obezbeđivali su alimentaciju za njegovog sina u domovini. Ali kada je zatrudnela, ostavlja je. Staljin, zapuštenog izgleda u cokulama ruskih seljaka, imao je 35 godina, pod imenom Stavros Papadopulos stigao je u Beč sa koferom punim knjiga i rukopisa. Retko izlazi iz stana, posvećen je pisanju članka pod nazivom „Marksizam i nacionalizam“, koji mu je naručio Lenjin. Ponekad šeta šenbrunskim parkom, kojim u kočijama projezdi Franc Jozef. I Hitler sa 23 godine, siromašni student slikarstva, utucava vreme šetnjom u Šenbrunu. Svi su, uključujući i Jovanovića, bili muškarci niskog rasta, između 160 i 172 santimetra. Počinje rat i Jovanović odlazi u kosmopolitsku Francusku na studije, Broz i Hitler u austrougarske i srednjoevropske rovove, a Staljin će na Istoku, sa Lenjinom (h=165 cm), da pripremi i izvede rusku revoluciju.

Jovanović će biti prva generacija koja odlazi u francusku civilizaciju, gde će biti zadojena demokratskim, socijalističkim duhom. Pariz je otvoreni, kosmopolitski grad. Ranije je srpska mladež odlazila u Beč, Grac, Cirih (kao na primer Nikola Pašić), gde su ih okružavale magle Nibelunga, u odnosu na Pariz bila je to provincijalna, zagušljiva atmosfera bildovanja nemačke nacije. Dragoljub Jovanović se sukobio sa dva najuticajnija lidera na Balkanu, sa Pašićem (i njegovim nasleđem) i Titom. Tito je bio za revolucije, Pašić za bune i ratne ekspanzije, a Jovanović za izgrađivanje privrede i institucija u miru. Srbi ne treba da prave Veliku Srbiju, već da postojeću učine civilizacijski velikom, da je tako privredno i kulturno izgrade da postane po sebi privlačna za sve. Jovanović se formirao u vreme rascvata moderne umetnosti – impresionizma, kubizma, a suočio se sa nemačko-ruskom militantnošću 19. veka (Pašić), i sa sovjetskim boljševizmom (Broz). Figurativno upoređeni – kao kad bi jedne pored druge stavili Brankuzijevu skulpturu (Jovanović), 19-vekovni spomenik (Pašić) i heroizirani kip radnika sa čekićem u ruci (Broz). Čekić je bio jači od Brankuzija, ali u finišu, na kraju starog i početku novog milenijuma u Srbiji je pobedio spomenik iz 19. veka.

Da bi objasnio „fenomen Srbije“, Dragoljub Jovanović ju je uporedio sa Amerikom i Australijom: Srbija je zemlja emigranata, ona je jedna imigrantska oblast. Prema tome, njeno društvo je staro tek 150 do 200 godina. Ova revolucionarna teza prećutana je, jer ne odgovara aktuelnoj mitomaniji, skorojevićskom ludilu veličine i uspostavljanju veštačke visoke vertikale kontinuiranog razvoja.

Na prostor Srbije uselili su se najborbeniji i najizdržljiviji ljudi južnih i zapadnih krajeva, a u njoj su pribežište nalazili i begunci sa istoka i severa. Niko se nije useljavao sam, već čitave zadruge, bratstva, ne prekidajući porodične veze, niti menjajući način života. Useljavali su se lagano, po tempu stada na paši, i u etapama koje su trajale po nekoliko godina. Glavno bogatstvo Srbije, smatra Jovanović, jesu ljudi. Oni su najbolji ljudski materijal koji se može naći na Balkanskom poluostrvu, a možda i u Evropi. Fenomen Srbija biće jasniji ako uočimo da ona ima graničarski položaj. Između istoka i zapada, juga i severa, Turske i Evrope, Rusije i Atlantskih sila. Stvara se srbijanski tip – to je jedan nasrtljivi i dovitljivi, bezobziran i često beskrupulozan svet koji mora da opstane, da se brani i ide napred. Srbijance čine dva tipa ljudi: dinarci i južnjaci. U društvenom životu pretežnu su ulogu igrali ljudi sa Zapada. Oni su vojnici i ratnici, energični i pokretni, sposobni i spremni na sve. Često su potomci ubojica i buntovnika, vojnih begunaca, avanturista i hajduka. Preziru rad i ne trpe disciplinu. Južnjaci su zemljoradnici, vole rad, poštuju disciplinu, nisu nasilni i sa mnogo takta se ophode sa ljudima. Ta dva tipa se mešaju već 150 godina i Srbijanci imaju, pored snage ekspanzije, i strahovitu asimilacionu snagu – „nema tog stranog elementa koji oni nisu u stanju za najkraće vreme da progutaju i svare; u vene Srbijanaca ušlo je mnogo cincarske, vlaške, pa i ciganske krvi… ova sposobnost je sasvim neobična pojava u jednom seljačkom narodu, bez tradicije, bez velike materijalne i duhovne kulture“. Kao izvanrednu osobinu Srbijanaca, Jovanović je istakao njihov antiklerikalan duh. Potpuno su neskloni mračnjaštvu verske zatucanosti.

Obrenovići su, smatra Jovanović, bili najzaslužniji za stvaranje evropske Srbije: stajaća vojska, organizovan poreski sistem, obavezna školska nastava, sagrađene prve železnice, banke, ugovoreni veliki zajmovi u inostranstvu, urbanističko planiranje, udaren temelj mladom varoškom kapitalizmu. Ali seljačkim masama se nije dopao taj poredak i rađa se velika seljačka stranka – radikali – koja demonizuje Obrenoviće do uništenja. Radikali i seljaci stvaraju parlamentarizam i demokratiju još neviđenu u svetu. Ono što su na Zapadu bili buržoazija i radnici, u Srbiji postaje seljaštvo. Radikalna stranka propoveda da je seljački narod „izvor i utoka vlasti“, da su seljaci izabrani narod, zaseban red, zasebna klasa kojoj pripada prvenstvo u državi. Kancelarije se umnožavaju, pune se seljacima. Svaki seljak je bio ubeđen da njegova deca moraju da se zaposle u državi pošto on plaća porez. Tako seljaci osećaju državu kao svoju, i državni budžet postoji da bi njihovi potomci primali plate. Jedino čemu su još bili naklonjeni bila je vojska. I na početku 20. veka vojska i oficiri potiskuju seljake i postaju politička snaga koja će dugo vedriti i oblačiti Srbijom.

Te ustaničke navike i obožavanje amalgama naroda i vojske preuzeće 1945. Josip Broz, uz njihovu pomoć konsolidovaće svoju vlast, a miroljubivog Jovanovića poslaće u tamnicu zato što je „uvrijedio Jugoslovensku armiju“. I Broz je bio seljački sin, i neminovno je morao postati maršal.

www.momcilodjorgovic.com

U sledećem vikend izdanju: Robijo, majko!