Društvo je nezamislivo bez građanske inicijative

Nevladin sektor je počeo da se formira pre skoro dvadeset godina i po godištu je ušao u svoju zrelu fazu; razvijao se u etapama, baveći se različitim temama i u mnogo čemu je drugačiji nego početkom devedesetih. Tada je nastao iz antiratnog protesta i pokušavao da spreči ratni konflikt koji je izbijao. Istovremeno, počeo je da se bavi i posledicama tog konflikta – kaže u razgovoru za Danas Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost n To je bila rudimentarna faza nevladinog sektora?
– Da, ali kada se setim s kojom su ozbiljnošću neke organizacije pristupile problemu izbeglica, traumama, obezbeđivanju i podeli humanitarne pomoći, s kojom su ozbiljnošću i strašću obezbeđivali advokate koji su se bavili zaštitom ljudskih prava – mogu da kažem da tu rudimentarnu fazu, u kojoj je bilo manje profesionalnosti i iskustva, možemo slobodno nazvati herojskom fazom. Ta faza je specifična i po tome što većina građana nije imala pojma da postoji nešto što se zove nevladin sektor.

Ozbiljni Don Kihoti

Danas obeležava deset godina postojanja. Kako gledate na osnivanje i fizionomiju Danasa?

– Pre deset godina kada je Danas stvaran ni iz čega, iz želje grupe medijskih entuzijasta da ne izgubimo takvu vrstu nezavisnih, profesionalnih, kritičnih dnevnih novina, jer znamo šta se događalo s Borbom i Našom Borbom, bila sam na čelu Fonda za otvoreno društvo. I moram da priznam da sam bila vrlo skeptična da će oni da uspeju. Nisu imali ništa sem velikog entuzijazma. A ja sam bila odlučna da ih podržim i pomognem. Danas je opstao zahvaljujući tome što je u njega uloženo mnogo strasti i pozitivne energije. Sećam se onih nemogućih prostorija u Jagićevoj, upada policije i pečaćenja prostorija, kažnjavanja – to je bila borba s vetrenjačama, ali Danas je institucija koja je dokazala da se vredi boriti s vetrenjačama. Da to ne rade samo oni koji su smešni Don Kihoti, nego da su sasvim ozbiljni i da ponekad imaju šansu.

Danas nevladine organizacije imaju mnogo širi spektar delovanja?

Da li su NVO najbogatije firme

Nedavno je u jednim novinama na naslovnoj strani objavljen tekst u kojem se naglašava da zaposleni u NVO imaju najviše zarade u Srbiji?

– Videla sam i to je, najverovatnije, informacija iz Poreske uprave. Ali, kaže se da su ti ljudi koji najviše zarađuju iz „organizacija na bazi članstva“. To što su tako objavili i plasirali nešto što je, sigurna sam, netačno simptomatično je i budalasto. Sigurna sam da u nekim NVO ima većih zarada nego u administraciji, ali u ogromnoj većini to nije slučaj. To ne može da bude temelj za pravu sliku. A organizacije na bazi članstva mogu da budu i uprave fudbalskih klubova, udruženja biznismena, brokera. I tu ponovo dolazimo do nedostatka zakonskog okvira koji ste spomenuli. Jer, ne možete da stavite u istu kofu udruženje biznismena i udruženje ribolovaca, ili NVO koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Dolazi do opasne konfuzije, neko je s prve strane Politike hteo da pošalje opasnu poruku i meni je zbog toga žao. Sigurna sam da to nije tačno, jer NVO kubure sa sredstvima, na hiljade njih nema nijednog zaposlenog, ali i oni koji su se profesionalizovali imaju probleme da obezbede sredstva za svoj rad.

– Mnogo je razvijeniji, uspeo je da se proširi, stasale su različite građanske inicijative, to su nekad nevladine organizacije, nekad druge forme građanskog aktivizma. Razvile su se širom zemlje, nasuprot ubeđenju onih koji se ne mrdaju iz beogradskog „kruga dvojke“ da imamo potpuno pasivne građane. Videla sam, čitajući projekte upućene Džeferson institutu na njihov konkurs „Mesto u srcu“ da se, recimo, neko selo organizuje da očisti zapuštene bunare i svi učestvuju, fizičkim radom i materijalno. Istovremeno, imamo uspešne akcije da se pomogne školskoj deci, hendikepiranima, ugroženim grupama, mnogo multietničkih projekata, pokušaja da se Romi uključe u život lokalne zajednice. To je vrlo važno, ali se o tome ne zna dovoljno.
U biti, društvo je nezamislivo bez građanske inicijative. Postoje situacije kao ona kada je mala Katarina Kranjc bila na ivici života i kada su se deca iz njene škole i komšije organizovali i prikupili sredstva, angažovali najviše institucije u zemlji, obezbedili da se ona pošalje u Veliku Britaniju i spasi sigurne smrti. To, međutim, s druge strane pokazuje da država ne funkcioniše, te da ljudi moraju da uzimaju rešavanje nekih stvari u svoje ruke. Uzmimo, recimo, primer Petog parkića; ljudi shvataju da su sami odgovorni ne samo za sopstveni život, nego i za ono što se oko njih događa. Moguće je zamisliti društvo bez samoorganizovanja, ali bi ono bilo mnogo nekvalitetnije od ovog u kojem živimo.
Uprkos ranijim obećanjima iz vrha vlasti, i dalje nema zakonskog okvira za rad nevladinih organizacija?
– Nema zakona o nevladinim organizacijama ni posle sedam godina od demokratskih promena. Zakon bi trebalo da obezbedi mnogo širi prostor za delovanje ovih organizacija i njihovu finansijsku nezavisnost. Izuzetno je važno da se poreskim sistemom, zakonskim i podzakonskim aktima, obezbedi zakonski okvir za rad, ali i da se – naglašavam – podstaknu građani i male i velike kompanije tako što će im za finansiranje NVO biti oprošten deo poreza. To se radi u mnogim zemljama, iz našeg okruženja to su Hrvatska i Mađarska, na primer, i pokazuje se kao jedan od dobrih načina da se pomogne razvoj i angažman ovih organizacija.
Deo misije Vaše organizacije je i obrazovanje mladih ljudi za bavljenje politikom, ali i rad s aktivnim političarima?
– To je osnovna misija naše organizacije. Uvereni smo da političari moraju, s jedne strane, da poseduju mnogo više znanja a, s druge, da nauče da žive s razlikama i da ih poštuju. Našu političku scenu karakteriše duboka podeljenost. To što ima različitih stavova je normalno, oni koji bi da imaju konsenzus oko svih pitanja zaboravljaju šta je istinska demokratija. Sada imamo skupštinske debate koje se vode da bi se izbegao razgovor o pravim pitanjima i moram da se zapitam šta politička elita misli o sopstvenoj odgovornosti.
Kako ocenjujete pojave desnog ekstremizma i odnos države i društva prema ratnim zločinima?
– Sve vreme nad nama lebdi i živi s nama problem odnosa prema bližoj prošlosti. Nažalost, nije se stvorio prostor za osvajanje znanja o tome u čemu smo bili, za refleksiju o tome što nam se dogodilo. Temu suočavanja permanentno adresira samo mali broj ljudi i to nije postala tema kojom se ozbiljno bavi veći deo društva, njegovi različiti delovi. Osim u izuzetnim slučajevima, tom temom se ne bavi veći deo društva.
Pod izuzetnim slučajevima podrazumevate, verovatno, neka nova šokantna saznanja?
– Naravno, poput one fotografije hladnjače iz koje viri ljudska noga, koja je više približila ljudima istinu o tome šta se desilo nego tomovi rasprava. Još više i snimak „škorpiona“ koji ubijaju ljude koji je imao još dublji efekat. Jer, kada čovek koji raspolaže bar prosečnom količinom empatije vidi kako na onaj način ljudi ubijaju ljude – on više nije isti.
Koliko dugo to ostaje u svesti ljudi?
– Ubeđena sam vrlo dugo. Ali mnogo je napora potrebno da bi se društvo suočilo sa zločinima u svim njegovim dimenzijama, nigde se to nije dogodilo preko noći. Podsetiću samo na primer odnosa turskog društva prema genocidu nad Jermenima pre skoro jednog veka.
Odnos snaga u parlamentu ne govori da utisci ostaju u svesti građana?
– Ne slažem se s Vama, ostaju, jer neki ljudi kažu „mnogo više zločina je učinjeno prema nama“ i apsolutno odbijaju bilo kakvu odgovornost. Ja ne pristajem da su to sve ljudi koji glasaju za radikale, to je jedna strašno simplifikovana priča. Ubeđena sam da za radikale glasaju i mnogi ljudi koji se ne bave prošlošću, već koji su užasno nezadovoljni sadašnjošću.
Radikali su vas prozvali u Skupštini Srbije zbog izjave date u jednoj TV emisiji?
– Govorila sam o podeljenosti društva i rekla da deo političke elite dozvoljava sebi da do te mere gradi jazove i deli društvo da sam ubeđena da je u tako podeljenom društvu nemoguće baviti se najživotnijim pitanjima. Imamo podelu na izdajnike i patriote, a najveći broj ljudi ne nalazi sebe u takvim podelama i ne nalazi sebe u tom cirkusu. Ja sam ispričala istinit događaj iz jedne privatne beogradske ordinacije gde su pacijenti tražili da lekari ne primaju na lečenje simpatizere radikala i naglasila da takve reakcije ukazuju na duboko bolesno društvo, a radikali su u Skupštini tvrdili da ih ja sprečavam da se leče u Kliničkom centru (sic!) n Šta je karakteristično za mlade i iskusne političare koji su prošli kroz edukacione projekte Fonda?
– Srbija ima veliki ljudski potencijal, to su ozbiljni ljudi koji zaista žele da menjaju ovu zemlju. Nažalost, neki od njih, a pratimo njihov razvoj i sarađujemo tri i po godine, već su razočarani. Ipak, većina želi da i dalje deluje u javnom prostoru i svesni su da mnogo toga treba da nauče. Upravo ovih dana na seminaru organizovanom na Paliću omogućili smo, na primer, našim polaznicima da razgovaraju s predavačima iz NATO, Evropske unije, Rusije, SAD, susedne Makedonije i Srbije o pristupu svetskih centara moći zapadnom Balkanu, regionalnoj saradnji, o Kosovu u regionalnom kontekstu, ratnim zločinima. Kroz proces edukacije političari shvataju da, bez obzira na to što pripadaju različitim strankama, mogu i moraju da komuniciraju.
Kako ocenjujete današnju medijsku sliku Srbije?
– Došlo je do tabloidizacije, ali istovremeno mediji koji su prilikom osnivanja bili nezavisni, u Beogradu i u unutrašnjosti, učinili su velike pomake u profesionalizaciji našeg medijskog prostora. Izuzetno se prijatno osećam dok čitam, recimo, Vranjske i kragujevačku Svetlost, jer tu se vidi veliki profesionalni napor ljudi kojima nije lako da se održe u manjim lokalnim sredinama. Dakle, ima tu napora i istinskog angažmana. S druge strane su tabloidi, nemam dokaza, ali sve više sam uverena da su neki od njih politički a ne medijski projekti. Kao da su se u njima sakupili svi koji su bili protiv vlade Zorana Đinđića, ali i protiv evropeizacije, uređivanja, upristojavanja naše zemlje. I pokušavaju da nas vuku nazad. I u drugim državama ima tabloida, ali nemam utisak da su politički projekti kao kod nas.