Klasičnog delo antičke tragedije nije bilo na daskama beogradskih pozorišta još od 1951. godine, kada je čudesna Marija Crnobori igrala naslovnu junakinju u režiji Tomislava Tanhofera. I tada je „Antigona“ bila na sceni JDP-a. Zbog posledica požara u Narodnom pozorištu ansambl ni tokom januara neće igrati na matičnoj sceni, već i dalje u JDP-u – 20. i 28. januara. Uzgred, ovu kuću je zadesila slična nesreća 1997, znamo i šta se desilo pozorištu u Vranju. O tome da li se srpski teatri danas nalaze u pepelu za Danas govori reditelj Jagoš Marković.

  • Za početak, koliko je bilo teško promeniti scenu na kojoj ste do tada pripremali predstavu? Koliko je taj nemili događaj u Narodnom pozorištu poremetio vaš rad?

– Apsolutno je poremetio naš rad. Bilo je teško, jer smo imali samo pet dana u JDP-u da bi se snašli i to bez svih glumaca, jer neki od njih su imali još ranije zakazane predstave. Horor iskustvo koje želim da zaboravim, al’ kad pitate, ne mogu da ne kažem istinu.

  • Na konferenciji za novinare izjavili ste da smo željni pravde, katarzi, istinskih vrednosti, te da Sofokle dolazi u naš čemer da nas podseti na to. Da li ste se zato odlučili da režirate ovaj komad koji nije bio na sceni Narodnog pozorišta.

– Nije ga bilo u Beogradu više od 60 godina. Od predstave Tomislava Tanhofera u Jugoslovenskom dramskom sa velikom Marijom Crnobori u glavnoj ulozi. Da i zato, ali i zato što je to velika, visoka klasika, iz najvišeg reda…

  • Izjavili ste i da je Sofokle dramu pisao za narod, te da je tako i vi režirate – za narod. Da li je bilo teško antičku tragediju iz V veka pre nove ere prilagoditi savremenom trenutku?

– Kad kažem narod, mislim publika. Publika, ona koja kupi karte, da svoj novac, i ode u želji da doživi nešto, nešto iznad svakodnevnog života, nešto sublimno, ono što se najčešće naziva čarolija teatra. A da l’ je bilo teško prilagoditi savremenom trenutku? Pa nije, jer to delo je klasika, a klasika il’ je savremena ili nije klasika. Tako da ja tu nisam ništa prilagođavao niti osavremenjivao. To bih smatrao nižim oblikom režije.

  • Antigona se bori za moralne i etičke zakone, suprotstavlja se društveno propisanim pravilima. Može li danas jedno „NE“ savremenih Antigoni išta da promeni?

– Mi ih nemamo. Gde su? Ili ih ima, a mi ne znamo za njih. Medijski su nezanimljive. Prvenstvo ima Veliki brat i Farma. Al’ ipak, posle pucnja u glavu, čuli smo za Malalu Jusufzai, devojčicu iz Pakistana. Heroinu ovog veka. Autentičnu, dostojnu Sofokla.

  • Koliko je vaša postavka istovremeno i Kreontova tragedija, budući da i on poput Antigone strada zato što je ostao veran svojim principima?

– Apsolutno. Tragedije nema kad je samo jedno lice u pravu. Tragedija počinje kad se više načela, više istina ukrsti… kako na sceni tako i u životu…

  • Među vašim režijama godinama unazad stoje klasici dramske umetnosti. Zašto mislite da bi danas trebalo raditi klasike? Da li biste režirali nečiji prvi tekst?

– Režirao sam i režirao bih. Poslednja je bila praizvedba „Porodičnih priča“ Biljane Srbaljanović u Ateljeu 212.

  • Rad na „Antigoni“ bio je poremećen zbog požara, dok druge premijere u ovoj sezoni umalo nisu kasnile zbog isključenja struje u pozorištima. Kako vi vidite situaciju u srpskim teatrima?

– Antigona bi rekla: „Ti tače u najljuću ranu srca mog, propast doma mog, sveg slavnijeh Labdakida. Mrak i šuma gusta, apokalipsa je već tu – kako to ne vidite. Vaše pitanje je pitanje kao da je sve normalno! A država koja za kulturu odvaja manje od jedan odsto, u opasnosti je da postane virtuelna država. Pa kultura je nasušna potreba, ona je deo bića ljudskog… kao i umetnost… pa nismo zveri… Ali u opštem besmislenom haosu, to jest nakaradnom poretku stvari, sve postaje nevažno. Samo sebe sve do uveče izda i naruga mu se. Pozorišta rade zahvaljujući žaru i entuzijazmu zaposlenih, i to ne svih, i zahvaljujući pomoći umnih i dobrih ljudi koji cene te vrednosti od kojih je teatar sačinjen.

  • Radite često u zemljama u regionu. Koliko se njihovi uslovi za rad i njihov odnos prema pozorištu i kulturi razlikuju od naših?

– Nebitno, nebitno. Sva poređenja smatram kobnim. Možda su nas i ona dovela do ove palanačke, ksenofobične, malene situacije u kojoj se vrtimo. Dimenzije su kao u lego kockicama – male gubernije, al’ zato nesložne… to smo mi. Neću da govorim kako je tamo ili ovamo. To nam neće ništa doneti, ne gledam tako na stvari. Odgovor bi samo prononsirao moju neku upućenost, i ja bih kao bio neko ko nešto više zna. Ne mogu. Pune su novine takvih.

  • Tri puta ste režirali opere („Pepeljuga“ i „Figarova žendiba“ u Narodnom pozorištu, „Karmen“ u HNK u Rijeka). Koliko „stezanje kaiša“ u kulturi može da naškodi kvalitetu ove vrste teatra?

– Može, naravno. Ali od bede materijalne gora je i opsanija duhovna beda, haos, nered, odsustvo sistema vrednosti, nesloga, nepoštovanje rada, znanja, zamena teza, kao važno je mišljenje! Ne! Važno je znanje! Mišljenje ima svako. A znanje, malo ko. Ovde se ne ceni znanje.

Naši teatri su ipak bili i ostali bolji deo naše stvarnosti, u mnogom smislu te reči. I onda u crnim 90-im, i za vreme demokrata, pa evo i sad. To traje 20 i više godina. U istoriji pozorišta nikad niko nije stekao ozbiljan novac, nigde. Pa ni kod nas. Kod nas i naročito. Bedne su plate, nije ukusno o tome govoriti. Nek veo iluzije se ne kvari, nipošto. Svi koji rade u pozorištima, rade iz ljubavi za pozorište. Ili ako je nemaju, odu. Odu, jer je taj način rada zapravo način života, koji je neizdržljiv ako vam ne hrani dušu. A hrani vam dušu samo ako volite… Neumoljivo pravilo…

Taj svet kom pripadam, koji branim, kojim se i ponosim, taj svet teatra će istrajati i dalje, kao što je i do sada… Neka viša nužnost, i neka viša pravda ipak postoje i drže uzde od pozorišta. Istorija nas uči tome. Nije baš odmah sve to vidljivo, ali je tako. Dakle, za teatar ne brinem, brinem za društvo, za celinu. I više no brinem! Oprostite, nije učtivo, ali ja u stvari, skoro da očajavam nad tim segmentom naše stvarnosti.

Antička tragedija

„Antigona“ je tragedija iz petog veka pre nove ere, a radnja je smeštena u antički grad Tebu za vreme vladavine kralja Kreonta. Na jednoj strani su država i zakon, a na drugoj neizmerna sestrinska ljubav, čast i žrtva. Samo takva ljubav u stanju je da se odupre strašnoj odluci vladara – da zbog izdaje, telo bratanca prepusti pticama i psima, uz zabranu da se dostojno sahrani. Antigona se, svesna svih posledica, suprotstavlja i strada.

Naslovnu ulogu igra Vanja Ejdus, a u podeli su i Dragan Mićanović (Kreont), Vjera Mujović (Ismena), Đurđija Cvetić (Hor), Mihailo Janketić (Tiresije), Bojan Krivokapić (Stražar), Aleksandar Srećković (Glasnik), Sloboda Mićalović (Euridika), Momčilo Otašević (Hemon). Za scenografiju zadužen je Jagoš Marković, dramaturg je Molina Udovički Fotez, kostime je radila Bojana Nikitović, a scenskom govoru osmislila je Ljiljana Mrkić Popović.