Moram da izrazim žaljenje zbog činjenice da se davno prevaziđene ideje o prekrajanju granica i dalje koriste u regionu za skretanje pažnje s pravih problema. Ono što teško pritiska građane svih država Zapadnog Balkana jeste katastrofalno stanje u ekonomiji i svakodnevna borba za najosnovnije potrebe. To su prave teme kojima odgovorni lideri treba da se bave, a ne prekrajanje granica koje će sa napretkom u evropskim integracijama nužno gubiti na značaju. S druge strane, jedan od preduslova napretka ka EU je, upravo, stvaranje stabilnih, otvorenih i multinacionalnih demokratskih društava. Zato smatram da su ideje o novim podelama na osnovu nacionalnih kriterijuma ne samo eho tragične prošlosti, već su u suprotnosti sa proklamovanim ciljem članstva u EU koje su sve države Zapadnog Balkana – i Srbija, i BiH, i Kosovo – prihvatile. Političari koji propagiraju takve ideje nemaju niti mogu ikada imati prijatelje i podršku u Evropi – ocenjuje za Plave strane specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin.

On ponavlja da je stav EU krajnje jasan – rad na stvaranju tolerantnih i otvorenih društava u okviru sadašnjih granica jedini je put napred.

– Pravi izazovi su oživljavanje ekonomije, borba protiv korupcije, uvođenje istinske vladavine prava, ukratko treba napokon pripremiti ceo region za 21. vek, a ne baviti se temama iz devetnaestog veka. To je pravi izazov koji će građani znati da prepoznaju – zaključuje Kacin.

Prema rečima Žarka Koraća, za razumevanje pozicije Srbije naspram BiH, dovoljno je uporediti odnos Srbije i Hrvatske prema toj zemlji.

– Hrvatska je na putu evropskih integracija odustala ne samo od faktičke podele BiH, već i političke, koja bi privilegovala odnose sa hercegovačkim Hrvatima. Za razliku od Hrvatske, zvanična politika Srbije jeste ignorisanje Sarajeva, privilegovan odnos sa Banjalukom, pa čak i učešće na izborima u RS, pomaganje Dodiku. Iako se Tadić ritualno zaklinje u podršku integritetu BiH, on svojom stvarnom politikom nekritičke podrške Dodiku, neprekidno dovodi u pitanje opstanak BiH kao države. Ne možete podržavati Dodika koji o BiH govori kao o prelaznoj i neodrživoj tvorevini i nekoga ubediti da ste stvarno zainteresovani za opstanak BiH – ocenjuje Korać za Plave strane.

On napominje da se politika u Srbiji koleba između podele Kosova i opstrukcije normalizacije stanja na Kosovu, koja bi ga, po tom scenariju, „dovela do novog oblika odnosa sa Srbijom, verovatno konfederalnog“.

– Mislim da je spoljna politika Srbije, u ovom trenutku, skoro potpuno određena gubitkom popularnosti Demokratske stranke i faktičkim raspadom Vlade Srbije. Neposredan raspad vlade je u ovom trenutku sprečen slabošću njenih koalicionih partnera, pre svega stranke G17 plus, ali teško da može dugoročno da potraje. To znači da ćemo u javnim izjavama funkcionera sve više da slušamo jeftine populističke i nacionalističke poruke, jer je to jedini način da stranke koje čine vladajuću koaliciju bar malo zadrže strmoglavi pad podrške u javnom mnjenju. Poslednjih desetak dana Srbija je jasno pokazala da će njena spoljna politika, pre svega u regionu, biti određena slabošću kod kuće. Tako, na primer, strategija Vlade Srbije u odnosu na dijasporu, predstavlja težak politički promašaj. Ona je izazvala otpor političkih predstavnika Srba u Hrvatskoj i zvaničan protest Crne Gore. Vlada ju je, zbog toga, brže bolje izmenila, ali je ostao gorak ukus da se u političkom životu Srbije ponovo pojavila Miloševićeva sintagma – „briga za Srbe u rasejanju“, koja jeste bila opravdanje za ratove devedesetih – ističe sagovornik Plavih strana.

On napominje da bi malo mudrija vlada već zbog toga trebalo da izbegava čak i mogućnost ovakvih asocijacija i strategiju da donese u saradnji sa zemljama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije, a ne suprotno njihovim političkim stavovima i ustavnim rešenjima. Ali, naglašava Korać, „očigledno je da je vladajuća koalicija bila spremna da rizikuje političku konfrontaciju sa Hrvatskom i Crnom Gorom da bi poslala poruku o svojoj „čvrstini“.

– Slično je i sa poternicama za Divjakom i Purdom. U oba slučaja, do krajnosti je antagonizirano javno mnjenje u BiH i Hrvatskoj. Hapšenje Purde je čak pretilo da destabilizuje Hrvatsku, tako da je Srbija, pod snažnim međunarodnim pritiskom, odustala od optužnice. Ali, bilo bi pogrešno smatrati da Srbija ove spoljnopolitičke poteze vuče samo iz dnevno pragmatičkih razloga. Radi se, nažalost, o mnogo dubljoj političkoj ideji. Ona bi se mogla svesti na sledeće – raspad Jugoslavije nije završen, Srbija je izgubila ratove ali je njen politički program bio ispravan i treba sačekati povoljne međunarodne okolnosti da bi se on u nešto izmenjenom obliku realizovao – upozorava Žarko Korać.

Prema njegovim rečima, to, pre svega, znači raditi na raspadu BiH, koja se u javnom mnjenju Srbije gotovo uvek tretira kao „veštačka“ ili „propala“ država, i ne dozvoliti da Kosovo dobije bilo koji atribut normalne države.

– Takođe, održavati izrazito hladne odnose sa Crnom Gorom i u javnom mnjenju neprekidno podgrejavati teze o „mafijaškoj državi“, koja se odvojila zahvaljujući grupi švercera na vlasti. Zapravo, čekati da „zdrave snage“ dođu na vlast u Crnoj Gori. Mislim da je čak i nepotrebno dokazivati navedene teze jer su više nego očigledne. Ako to uporedimo sa memorandumskim političkim projektom, videćemo da je on izmenjen samo u odnosu na Hrvatsku ali s velikom nelagodom i uz čestu instrumentalizaciju izbeglica iz Hrvatske u Srbiji. I tako Srbija, na početku dvadeset i prvog veka, pokušava da pomiri evropske integracije i politički projekat koji je odneo toliko žrtava i doneo toliko nesreće na prostoru bivše Jugoslavije. Taj projekat je Jugoslaviju sahranio, ali budući da je to jedini projekat koji je imao većinsku podršku u Srbiji, on i dalje živi u svesti političke elite na ovim prostorima – ističe Korać.

To naravno ne znači, tvrdi on, da se Srbija ne menja i da je ne čekaju još mnogo bolnije promene, već samo da je spoljna politika Srbije u regionu licemerna.

– Ona pokušava da pomiri nepomirljivo, modernizaciju i teritorijalnu ekspanziju. Srbija nema više snage da vodi ratove ali su i neke države na prostoru bivše Jugoslavije dosta krhke i njeni spoljnopolitički potezi prilično destabilizuju unutrašnje prilike u tim zemljama. Ako hoćete direktno, Srbija se nije stvarno pomirila sa porazima devedesetih godina i njena današnja vlast nema snage da iz tih poraza izvuče prave pouke. Srbija pomalo liči na Vajmarsku Nemačku, naravno, u potpuno izmenjenim međunarodnim okolnostima i nju tek čeka da svede pravi bilans ratova devedesetih – zaključuje Korać.

Prema rečima Škeljzena Malićija, političkog analitičara iz Prištine, ne postoji nikakva veza između dijaloga Kosova i Srbije koji je počeo u Briselu i pitanja koja se tiču Republike Srpske.

– Ako bi se ta pitanja povezala, ovaj briselski dijalog bio bi prekinut i propao bi. Sadašnji dijalog nema uopšte nameru da ponovo otvara osetljiva pitanja statusa, naročito ne eksplozivnog pitanja statusa Bosne i Hercegovine. Za takvo nešto bio bi potreban sasvim drugačiji format razgovora, odnosno, konferencije poput Dejtonske ili Bečke. Zapravo je prošlo vreme kada je Beograd, u liku Slobodana Miloševića, mogao da pregovara i u ime bosanskih Srba. Tadić nema tu vlast a ni ambiciju. Ali, naravno, postoje politički krugovi u Srbiji koji zagovaraju uslovljavanje kosovskog dijaloga sa „konačnim“ rešavanjem statusa RS. Logika je, ako je Kosovo moglo da se osamostali, zašto ne bi i RS moglo biti priznato pravo na nezavisnost – ističe Malići.

Prema njegovim rečima, format sadašnjih razgovora između Prištine i Beograda ukazuje da se zaista tu radi o rešavanju praktičnih, životnih pitanja, a ne statusa.

– Neki najavljuju da bi pred kraj ovih razgovora moglo biti otvoreno pitanje severa Kosova, koje je rak rana stabilnosti Kosova, i to je, pretpostavljam, zaista moguće, ali ne kao statusno pitanje, u smislu da će se rešavati status severa. Za to ovaj dijalog nema mandat. Sve što bi se moglo uraditi jeste da se pronađe neki modalitet za sever Kosova koji ne bi suštinski menjao Ahtisarijev plan, i to više u smislu da bi garant za status Srba na severu bio Beograd, a ne da sever i formalno dobije nekakvu posebnu autonomiju. To na neki način ne ide u prilog ni Beogradu, zato što bi priznavanje autonomije severu Kosova, koja bi funkcionisala kao nekakva Autonomija srpska, po ugledu na RS, postavilo pitanje zašto takve autonomije ne bi imali Sandžak ili Preševska dolina? Evropa i SAD nisu toliko sišli s pameti da umesto jedne problematične RS, koja nastoji da sruši Bosansku uniju, imaju još tri, ili možda i više sličnih tvorevina na Balkanu – zaključuje Škeljzen Malići.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.