Džek Trbosek na Divljem zapadu 1 Marko Stojanović Foto: Promo

Ideja za “Cross to Bear” prošla je na prvu – kad je konačno prošla. To je prvobitno napisano za sjajnog niškog (a svetskog) strip crtača Vladimira Krstića Lacija, kako bi ga vratili stripu posle pauze od skoro 20 godina.

Laci je uradio prvu svesku od 22 strane, nakon te ogromne pauze, i to u Americi tada prosto nije naišlo na odaziv – ali je zato potom zainteresovalo francuske izdavače.

S te strane bio je to uspešan Lacijev povratak devetoj umetnosti, pa je on danas u inostranstvu svakako jedan od naših najpoznatijih strip autora sa uspešnim serijalima u Francuskoj, Italiji i Americi – objašnjava Marko Stojanović, scenarista i, zajedno sa crtačem Sinišom Banovićem, autor projekta “Cross to Bear”, koji se krajem prošle i početkom ove godine (oktobar, novembar, decembar i januar) pojavio u Americi u četiri sveske sa etiketom “AfterShock Comics”.

Neobičan vestern koji pokušava da dopre u dubinu duša koje “nose svoj krst”, pojavio se, tako, da potvrdi tezu kako je upornost filovana dobrom pričom i vizuelizacijom, neprevaziđeni način razmišljanja (i uspeha).

– Meni je ostao žal za onim što je moglo biti, sve do trenutka kad sam uspostavio saradnju s američkim izdavačem (“AfterShock Comics”), koji je objavio dve priče, realizovane sa Ivanom Šainovićem i Draženom Kovačevićem, u svojim antologijama “Shock” 1 i 2. Tamo sam se našao rame uz rame sa svojim dečačkim uzorima poput Nila Gejmena, Garta Enisa, Brajana Azarela, Bila Vilinghema, i pride dobio priliku da ponudim duži serijal. Setio sam se “Crossa” i poslao sinopsis od jedne strane za mini seriju od četiri epizode – mada mislim da je ključna bila uvodna rečenica „Džek Trbosek nikada nije uhvaćen… Zato što ga niko nije tražio na Divljem zapadu“ – i stvar je jednostavno kliknula. Toliko dobro, zapravo, da sam dobio odrešene ruke da odaberem svoj autorski tim, što je maltene nezamisliv sled događaja u američkom stripu – dodaje Stojanović, pojašnjavajući da je, pošto je Laci bio zauzet angažmanom za francuskog izdavača, pozvao saradnika sa svojih serijala “Vekovnici” i “Beskrvni”, crtača Sinišu Banovića (njihova ranija saradnja pokazala se kao uspešna jer su zajedničkim stripovima, koji su sem u Srbiji objavljeni i u Grčkoj, Makedoniiji, Rumuniji i Velikoj Britaniji, osvajali nagrade širom regiona).

Siniša je, pak, predložio svog koloristu Đorđa Krajinovića, da bi na kraju prve epizode u priču upao stalni kolorista “Vekovnika” Aljoša Tomić. To je ekipa koja je serijal iznela do kraja, i do prilično dobrih kritika koje su sa raznih strana dobili, kao i poziv izdavača da ponude neki novi projekat.

– Saradnja je tekla kako se samo moglo poželeti. Sem izbora kreativnog tima, i kreativna pitanja bila su u najvećoj meri prepuštena meni i okupljenoj domaćoj ekipi. Sve četiri naslovne strane su, na primer, prve verzije koje smo predložili i koje su iz cuga prošle. Urednik, Majk Marts, zaista se minimalno mešao, što ne znači da povremeno nije bilo pitanja i sugestija. Kad bih svoj stav povodom neke nedoumice obrazložio, dobio bih od njega bez izuzetka zeleno svetlo – “crta” Stojanović svoj “američki san”.

– Slično sam iskustvo imao radeći i za francusko tržište, u smislu toga da su se predložene stvari uvažavale ako su bile dobro argumentovane. Tako sam svoje predloge za sve tri naslovne strane za serijal “Croix Sanglante”, uz skice predavao u pratnji mini-eseja, i ta je vizija u sva tri slučaja je uvažena, i potom realizovana zahvaljujući Danu Lanošu. Ipak, francuski strip je u principu dosta rigidniji od američkog. Postoje smernice od kojih urednici ne odstupaju ni za pedalj, a vrlo često se po mom mišljenju preteruje u želji da se strip učini pitkim za ama baš svakoga. Znam da je posredi borba za svakog čitaoca, ali kao čitalac lično ne volim da mi neko potcenjuje intelgenciju i da mi se sve “crta”, da se tako izrazim, što se u francuskom stripu danas na žalost prilično često dešava – “prebacuje” se Stojanović na Stari kontinent, govoreći o svojim iskustvima sa evropskim izdavačima.

– Što se saradnje sa kineskim izdavačima tiče, moje iskustvo u radu sa pekinškim “FT Culture” znalo je da bude dosta čudno. Recimo samo da se strip nakon toga što je bio potpuno kompletiran podnosio izvesnom komitetu na odobrenje, koji je potom izneo zahtev da se sve mape sa zidova jednog bunkera obrišu u strahu da možda prikazuju nešto što ne bi trebalo. Na naše objašenje da to nisu prave mape već linije napravljene da izgledaju kao mape iz daljine nadležni su ostali nemi – i sad podzemni bunker ruske vojne komande ima betonske sive zidove tamo gde su nekad stajale mape. Takvih je stvari bilo podosta, i nikakvi argumenti nisu, na žalost, mnogo pomagali… – završava svoju “šetnju” pravim i svetom devete umetnosti poznati strip scenarista iz Leskovca.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.