I to je bitka sa istorijom koja je mnogo važnija nego što ljudi misle i razumeju. Iskreno suočavanje sa istorijom je najbolji način da se izgradi bolja budućnost – kaže za Danas Efraim Zurof, direktor centra „Simon Vizental“ iz Jerusalima, i poslednji lovac na naciste, odgovarajući na pitanje da li misli da će uspeti da privedete pravdi sve preostale naciste.

Zurof je boravio u Beogradu zbog promocije operacije „Poslednja šansa“, koju je pokrenuo njegov centar. Ta operacija je počela odavno, još 2002. godine, istovremeno u devet evropskih zemalja – Litvaniji, Letonija, Estoniji, Poljskoj, Rumuniji, Austriji, a onda u Mađarskoj, Hrvatskoj i Nemačkoj.

– Cilj i ideja operacije „Poslednja šansa“ je da se otkriju nacisti za koje nismo znali. Ponudili smo nagradu. Prvo je ta suma bila 10.000 dolara, pa je narasla na 25.000 dolara. Trebala nam je „živa“ informacija. Ako razumete kako radimo, shvatićete zašto rezultati nisu tako izuzetni. Recimo da policija otkrije zločin. Njihov posao je da reše ko ga je počinio. Mi ne radimo na taj način, jer je 98 odsto ljudi koji su počinili zločine tokom Drugog svetskog rata danas mrtvo. Znači, mi radimo na osnovu informacija koje dobijemo od ljudi koji sumnjaju da su neki ljudi nacistički ratni zločinci – priča Zurof brzo dok ispija vreli čaj od hibiskusa.

Koliko ljudi je do danas prijavljeno?

– Od 2002. do 2011. primili smo imena 645 osumnjičenih. I nisu prijavljivali samo u zemljama u kojima smo pokrenuli kampanju. Bilo je poziva i iz Južne Amerike. Ali ono što je bitno jeste da smo na osnovu tih poziva uspeli da 103 slučaja predamo tužiocima. Bilo je osam veoma ozbiljnih slučajeva. To je samo jedan odsto i to je realnost. Ali neki od tih slučajeva su jako bitni. Slučaj Kepiro, Ašner… Ono što se desilo u Nemačkoj 2011. je da je po prvi put u poslednjih 50 godina jedan slučaj nacističkog ratnog zločinca predstavljen sudu na osnovu dokaza da je počinio određeni zločin. Pre toga, u prethodnih 50 godina, nemački tužioci nisu iznosili slučaj pred sud, osim u slučaju da mogu da dokažu da su nemački ili austrijski ratni zločinci počinili zločin. Danas, posle slučaja Demjanuk, situacija je drugačija. Svako ko je služio u logorima smrti, u jurišnim jedinicama, biće izveden pred sud, samo ako postoji dokaz da je bio tamo. Ne trebaju mi svedoci. Ne treba mi svedočenje Jevrejina koji je video nacistu kako puca.

Slogan kampanje „Poslednja šansa“ je „Kasno je, ali ne i previše kasno“. Da li je tako?

– Pokušali smo da prikupimo novac za kampanju „Poslednja šansa“, ali naši napori nisu bili preterano uspešni. Onda nam je jedna nemačka pi-ar kompanija ponudila da besplatno uradi bilborde. Postavljeni su u Kelnu, Berlinu i Hamburgu. Odziv je bio neverovatan. Na stotine poziva, mejlova, faksova… Zvalo nas je 285 ljudi sa informacijama o ljudima za koje misle da su nacistički ratni zločinci. Tih 285 telefonskih poziva i mejlova doveli su nas do 111 osumnjičenih. Neki ljudi nisu ni znali imena osoba o kojima su govorili. Kada sam 1960. bio u Peruu, išao sam u džunglu i video starog Nemca koji je živeo sam u džungli. Ljudi su mislili da se krio, jer je bio umešan u nešto, a on je samo želeo da pobegne. Ali on nije bio osumnjičeni. Do prošlog meseca proverili smo 65 od 111 imena. Četiri slučaja su vraćena tužiocima. Nažalost, u ovoj drugoj fazi kampanje imamo jako malo informacija.

Znate li gde se krije jedan od najtraženijih nacista doktor Aribert Hajm, poznatiji kao Doktor Smrt, i da li je uopšte živ?

– U ovom momentu pretpostavljamo da je doktor Hajm umro u Egiptu 1992. godine. Njegov sin je 2009. godine konačno rekao da je bio s njim kad je ovaj umro. Problem je bio što nije bilo tela. Kada je Hajm pobegao i dospeo u Afriku, tu je boravio neko vreme i onda je pobegao u Egipat. Egipat je 1978. godine sklopio mir s Izraelom, a Hajm je prešao u islam, jer se plašio da bi Egipćani mogli da vrate Izraelu teritorije. Potpuno neverovatno. Hajm je umro posle olimpijskih igara, jer je bolovao od raka. To nam je rekao njegov sin. Problem je bio sledeći. Hajm je bio doktor i želeo je da svoje telo donira nauci, ali islam to zabranjuje. Ali je njega usvojila, prihvatila muslimanska porodica, nakon što je prešao u islam. Kada su čuli da je svoje telo zaveštao nauci, ukrali su, kidnapovali su njegovo telo. Pošto su ukrali telo, nisu mogli da mu priušte odgovarajuću sahranu, jer su bili nelegalno u posedu Hajmovog tela, pa su ga bacili u masovnu grobnicu! U Kairu danas ima veliki broj masovnih grobnica ljudi koji nisu imali dovoljno novca za pristojnu i propisnu sahranu. Izvolite pa pronađite telo. A to je nemoguće! To je kraj priče. Naročito ako ne želite da znate da je neko zaista mrtav. Tako je ostalo do danas.

Kakvo je stanje sa Alojzom Brunerom, pomoćnikom Adolfa Ajhmana, koji je optužen za deportovanje više od 100.000 Jevreja iz Austrije, Grčke, Francuske i Slovačke u nacističke logore smrti?

– Pre četiri godine primili smo obaveštenje od nekog ko je radio u nemačkoj tajnoj službi da je Bruner umro u Siriji. Rekao nam je da umro i da je sahranjen u Damasku. Naravno, tu informaciju nismo mogli da dokažemo. Ali imajte na umu sledeću činjenicu. Sledećeg juna Bruner bi napunio 102 godine. Hajm bi imao 100.

Mislite da je to nemoguće?

– Ne, naravno da ne, ali je ipak malo verovatno.

Možete li da objasnite psihološki profil tih masovnih ubica?

– Ne, apsolutno ne i reći ću vam zašto. Te masovne ubice dolaze iz najrazličitijih životnih miljea, iz različitih vera, uglavnom hrišćanske, različitog nivoa obrazovanja… Jedino što ih sve povezuje su zločini koje su počinili.

Nemaju ni savesti?

– Ne. Mislim da je fascinantno, ali i zastrašujuće da su 99 odsto njih bili normalni, obični ljudi. Drugim rečima, nisu psihopate, nisu počinili ubistvo pre Holokausta, pre početka Drugog svetskog rata, ali ni posle. Zato stalno sebi postavljam pitanje – kako su ti normalni ljudi počinili tako užasne zločine? Moj odgovor je, a ja sam istoričar, da su geopolitički uslovi Trećeg Rajha, preko oblasti koje su okupirali, stvorile situaciju da je normalnije ubiti nego spasiti Jevreje. Dosta sam radio u istočnoj Evropi, gde su pomagali u ubistvu, dok su u Francuskoj potrpali Jevreje u voz i rekli – doviđenja. Ni u Holandiji, Belgiji, Norveškoj, Grčkoj, Italiji nisu direktno učestvovali u ubistvima. Jedino objašnjenje je da ste u ovim hrišćanskim zemljama imali vekove antisemitizma, uspon fašizma u istočnoj Evropi, nacionalnu i ekonomsku podlogu i kao u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, očekivanje da će Nemci da im donesu nezavisnost, što ovi nikad nisu ni nameravali. To je bio samo san lokalnog stanovništva. Nemce je zanimalo samo da otmu imovinu Jevreja, njihove kuće i dobra. Sve ovo je stvorilo situaciju u kojoj se ubijaju Jevreji i rešava problem.

Kako objašnjavate što danas u Mađarskoj, Bugarskoj, Hrvatskoj, Srbiji… imate rastući nacionalizam koji rehabilituje snage poražene u Drugom svetskom ratu?

– Pogledajte Hrvatsku. Vidite slučaj fudbalera Šimunića. Kad god imate ekonomske probleme, ljudi traže izlaznu strategiju. Normalno je da je taj izlaz u drugoj osobi, u manjinama. Nijedna od ovih zemalja istočne Evrope nema dugu demokratsku tradiciju. Oni su imali fašističku diktaturu tokom tridesetih i lako možete da povučete crtu od tog vremena i fašističke diktature do sentimentalne desnice danas. Ali nije samo to i ekonomska recesija problem. Problem je Evropska unija i globalizacija koja je uslovila strah od gubitka nacionalnog identiteta. Ljudi koji se suočavaju sa tim izazovima često se vraćaju svojim korenima, a u korenu svega je nacionalizam. Ali nemaju svi inteligenciju i nisu svi sofisticirani. A ljudi tragaju za jednostavnim rešenjem, a to je – imaš neprijatelja, ubij ga! To je jednostavno rešenje! Njihovo rešenje dolazi zbog toga što su hrabri, što imaju petlje i ne iz glave.

Gde takvo ponašanje i takvi stavovi vode?

– U velike probleme. Vode u, recimo, nasilje nad Romima u Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj… Oni su glavna meta danas. Mi, Jevreji smo sekundarna meta. Evropska unija i Brisel spavaju. Mogu reći da su uradili jako malo, a i to što su uradili nije dalo efekta. Cela stvar je svojevrsna vremenska bomba i preti da eksplodira.

Da li bi takva situacija mogla da dovede do opravdavanja ratnih zločina, odnosno da se kaže da je ubijanje sasvim u redu?

– To je upravo ono što se događa sada! U istočnoj Evropi se istorija Drugog svetskog rata prepravlja i ponovo piše. Ne kažu da se Holokaust nije desio, ali kažu da oni to nisu učinili. Drugim rečima, Litvanci, Letonci, Estonci, Ukrajinci kriju svoj deo učešća u zločinu. U Litvaniji je 96,4 odsto populacije Jevreja ubijeno. Ne možete da razumete šta se dešava, bez saznanja da je na hiljade Litvanaca počinilo ubistva. A sad se kriju i neće nikom da pričaju o tome. Kažu Holokaust i dodaju – Nemci i Austrijanci su došli u Litvaniju i počinili ubistva Jevreja. Da li je tako? Ne pominju sopstvene zločine ili ih bar sporadično pomenu, ali je užasno što prave heroje od ljudi koji se jesu borili protiv komunista, ali su ubijali Jevreje!

Kako se nositi sa situacijom u kojoj se pokušava da se jučerašnje ubice zaborave, što će otvoriti put sutrašnjim ubicama?

– Mislim da radimo prilično dobar posao. U mnogim školama u svetu se uči o Holokaustu. To je i deo Vizentalovog nasleđa. On je bio veoma pametan u delu da pravda nije samo rešavanje sudbine kriminalaca i njihovo kažnjavanje, nego i u obrazovanju i učenju istorije. Od početka je razumeo da pravda nije samo u kažnjavanju nacističkih zločinaca, nego i u imunizaciji društva protiv neonacizma, fašizma i sličnih pojava.

Kako ide saradnja sa Nemačkom i Austrijom u pronalaženju nacista?

– U Nemačkoj postoji politička volja da se nacisti privedu pravdi i oni to rade. Nemci su pre tri meseca ustanovili da je 38 čuvara Aušvica još živo. To su muškarci i žene starosti od 86 do 97 godina, i veruje se da njih 31 živi u Nemačkoj, dok su ostali u Hrvatskoj, Austriji… Sa druge strane, u Austriji nema nimalo političke volje za to. U Austriji nije bilo uspešnog sudskog procesa u poslednjih 30 godina.

Zašto?

– Jer nemaju dovoljno saosećanja, nisu empatični, niti imaju dovoljno hrabrosti da se suoče sa tim da su sarađivali sa nacistima.

Bivši austrijski premijer Guzenbauer je svojevremeno vama odbio da izruči ustašu Milivoja Ašnera. On je danas savetnik srpske vlade. Kako to komentarišete?

– Ašner je bio veoma pametan i nije dospeo na sud jer je pobegao u Austriju. Nažalost, taj slučaj je bio moja greška, jer sam bio prilično glup da ga razotkrijem samo zato što sam mislio da neko ko ima 91 godinu nema gde da pobegne. Ali on je imao i pobegao je u Austriju kod svog sina. I to je rezultat. On je uspeo da izbegne pravdu i zbog toga se užasno osećam.

Da li je moguće pomirenje na Balkanu posle silnih zločina tokom Drugog svetskog rata, ali i posle ratova devedesetih?

– Veoma teško pitanje. U Talmudu piše: Ovih dana se proročanstvo daje samo budalama. Ne bih želeo da me nazovu budalom, ali mislim da mnogo toga zavisi od ekonomske situacije. Još bolje je da ukoliko postoji više nade biće više moguće pomirenje, a pomirenje je jedino moguće ako se bude iskren u vezi o onim što se dogodilo na Balkanu. Ne možete graditi pomirenje na lažima i prikrivanju. Daću vam primer. Kada se Sovjetski Savez raspao, Jevreji u svetu su razmišljali kako da se nose s tim novim evropskim zemljama. Sve te države i njihovi narodi su bili saučesnici u ubijanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Tokom SSSR-a nisu imali priliku da se suoče sa svojom prošlošću, jer su komunisti odlučivali o svemu, šta će biti napisano u školskim knjigama, istoriji… Komunisti su imali sopstvenu manipulaciju onim što se desilo tokom Drugog svetskog rata. Bio je veliki otadžbinski rat, nisu priznali da su Jevreji bili glavne žrtve, rekli su da su oni koji su ubijali Jevreje buržoaski fašisti, nacionalisti… Ogromna hrpa laži. Kada se SSSR raspao 1991, jevrejski svet, a to su uglavnom razne jevrejske organizacije iz celog sveta, odlučivale su kako da se nose s tim novim državama i narodima. Bila su tri pristupa. Jedan je bio – ako bi bacili atomsku bombu na Litvaniju, to ne bi bilo dovoljno. Drugi pristup je bio – hajde da ih automatski ne osuđujemo, nego da prosudimo na osnovu onoga šta i kako rade, odnosno da vidimo da li će priznati ono što su njihovi preci radili, da li će svoju decu učiti o Holokaustu, raditi na pomirenju… Treći pristup je bio da se ne može ništa očekivati od njih i da im se za svaki napredak mora pomoći. U početku, kada je Litvanija postala nezavisna država, glavni cilj ove zemlje bio je da uđe u Evropsku uniju i NATO da bi je zaštitio od Rusije. Instinktivno su razumeli da put u Brisel i put u NATO vodi preko Izraela. I oni su shvatili da mir sa Jevrejima vodi preko mira sa svim jevrejskim organizacijama. Ali im nije trebalo mnogo da shvate da sve jevrejske organizacije imaju drugačiji pristup tom pitanju, odnosno da traže pomirenje bez obzira na cenu. To su i učinili. Onog momenta kada su ušli u Evropsku uniju i NATO, bacili su se na prepravljanje istorije i sada govore gomile laži, sve veće i ozbiljnije laži nego pre 10 godina. Tada se nisu usuđivali da to izgovore, jer nisu ni bili u EU i u NATO. I to je stvarno veliki problem. Pomirenje zasnovano na lažima i prikrivanju nikad neće uspeti.

To bi bio novi zločin.

– Jeste, u potpunosti ste u pravu. Drugačiji, ali potpuno novi zločin.

Efraim Zurof je rođen u SAD 5. septembra 1948. Sa 22 godine se preselio u Izrael, gde je doktorirao na istoriji Holokausta i posvetio se pronalaženju preostalih nacista i njihovih saučesnika. Zahvaljujući njemu pronađen je i odveden pred sud u Hrvatskoj Dinko Šakić, komandant logora Jasenovac. Napisao je knjigu „Lovac na naciste“ i „Poslednja šansa“.

Posetu Efraima Zurofa Srbiji organizovali su udruženje „Srpski kod“ i Odbor za Jasenovac Srpske pravoslavne crkve.