Emotivno skladište eksploziva

Mića Vujičić Ma kakav dnevnik, kakvi bakrači!, kaže Igor Mandić na početku svoje najnovije hit-knjige Sebi pod kožu. „Dnevnici su, kao i pjesmice, pubertetske akne na licu spisatelja in spe. Svrab pisanja u mladenačkim godinama – koji sigurno prolazi, kao i to vrijeme odrastanja – najčešće se ispoljava bilo cijeđenjem pjesničkih čirića, bilo dnevničkim masturbiranjem.“
No, iako se ovako oštro obračunava sa pubertetskim žanrom, „dnevnički pabirci“

andićevske žaoke: Igor Mandić

Igora Mandića, pisani od avgusta 2003. do avgusta 2004. godine, činiće srž njegove (kako mnogi primećuju, najbolje!) knjige. Dnevnik svome spisatelju za ovakav početak neće ostati dužan. Štaviše, ta će mu svakodnevica koja traži da bude zabeležena i literarno uobličena, naneti najbolniji udarac, terajući ga da se preda. Ali, sa druge strane, genijalni Igor Mandić (Šibenik, 1939), jedan od najboljih književnih kritičara, pre svega: književnik(!), vrsni kolumnista, teoretičar, fenomenolog, polemičar, ali i specijalista za krimić, Krležu, Arsena, ekstaze i sve druge televizijske, muzičke, literarne i seksološke mamurluke – ni posle najjačeg napada sudbine, svakodnevice i dnevnika neće odustati! Nakon niza oštroumnih dnevničkih zapisa iz sadašnjosti – koji su i putopisi i eseji i priče i polemike, te niza značajnih flešbekova koji se mogu čitati kao svojevrsna literarna hronika književnih i uopšte društvenih zbivanja u kojima je pisac još kako glasno učestvovao – Igoru Mandiću se dogodila porodična tragedija. Izgubio je ćerku. I našao se pred dilemom. Da li da odustane pred tim strašnim udarcem koji mu je naneo „dnevnik“ i da prestane da piše, ili da mu uzvrati i nastavi da beleži, ma koliko bolni ti dani bili. Našavši se pred ovakvom situacijom, Igor Mandić očigledno smatra da bi odustajanje, parafraziramo, bilo „izdaja“ profesije kojom se čitavog života bavio, te on, pun gorkih osećanja i žalosti, nastavlja da piše, iskreno i hrabro o onom što mu se događa i to onako kako samo on to može i ume, bez bilo kakve cenzure i prećutkivanja.
Ta je odluka pozlatila čitavu Mandićevu spisateljsku karijeru. Bez obzira na svu grubost sudbine, ali i na (ne baš vesele) uspomene iz književnog i uopšte društvenog života – koji je tako često znao da izoluje Mandića samo zato što je smeo da kaže ono što misli – pisac je ostao pisac i dao nam knjigu koju naziva svojom nehotičnom autobiografijom, ali koju bi mogli nazvati i ličnom, sasvim intimnom enciklopedijom fenomena zvanog Igor Mandić; knjigu koja je puna anegdota, znanja, britkih mandićevskih misli, raskalašnih rečenica, oštrih žaoka, za istoriju vrednih sećanja, puna tuge, ali i duhovitosti, najčešće crnohumorne, već prepoznatljive kada je o Igoru Mandiću reč. Zbog toga je dnevnik Sebi pod kožu apsolutni bestseler u Hrvatskoj, a to bi lako mogao postati i u Srbiji, jer ga konačno ima i u domaćim knjižarama, sigurno u manjim količinama od Mandićevih fanova u ovoj zemlji, koji su nekako krijumčarili njegove prethodne knjige i stavljali ih na police kućnih biblioteka, na kojima su već bile knjige Uz dlaku, 101 kratka kritika, Književnost i medijska kultura, Romani krize, Književno (st)ratište, Nježno srce, Policajci duha, Zbogom, dragi Krleža, Mitologija, Arsen, Što, zapravo, hoće te žene?, Principi krimića, Ekstaze i mamurluci, Prijapov problem, Za našu stvar, Između dv(ij)e vatre, Bijela vrana i Hitna služba.