EPIZODA: Đavo i nije bog zna šta

Marko Krstić EPIZODA: …Niko u Americi ne piše kao Novica Tadić… rekao je Čarls Simić, veliki srpski i američki pesnik, boraveći nedavno u Beogradu. Neko će reći ove reči su prejake. Reći će i pogrešiće.
Nije slučajno što je Novica Tadić (1949) ovogodišnji laureat nagrade „Meša Selimović’’ za najbolju knjigu. Naročito ako se uzme u obzir da je Tadić pesnik koji je u stanju i da odbije nagradu, kao prošle godine Desankinu za celokupno pesništvo (poštujem stav!). Ako je tako, a jeste tako, znači pesnik, čitaj – poezija je dobila nagradu.
Proza gleda poeziji u leđa!
To je nekako i normalno imajući u vidu istoriju književnosti.
…Đavo

Kišovska posvećenost pisanju: Novica Tadić

odneo i mene i moje stihove… kaže pesnik u pesmi „Izlet, san’’. Ovo je tipičan tadićevski stih oko koga se granaju i ostale pesme, uključujući i prethodne zbirke. Ta manija i opsesija ‘nečastivim’ je apsolutno jedinstven Tadićev izum u novijoj srpskoj književnosti. Ali nije to nikakav dijabolizam ili nastavljanje poznatih Bodlerovih litanija Satani; to je, čini mi se, jedan specifičan i samosvojan asketski ironijski antidijabolizam. Stoga ne čudi Tadićevo smisleno pozivanje na Erazmovu Pohvalu ludosti, tipa, „mudrost počinje gde i ludost, van pameti’’ (strana 59). E upravo to, „van pameti’’, tu leži ironija i samosvest. Tema ‘nečastivog’ je stara kao i sama književnost. Uopšte, fascinacija đavolom je imala svoj razvojni put, od, ajde da krenem odatle, Dantea i Rablea, Jakoba Bemea, da ne govorimo o mitu o Faustu i Geteu. Po, Bodler, Dostojevski, da ne nabrajam dalje. Ali kod Tadića s đavolom se ne sklapa ugovor i ne prodaje duša. Tadićevo ironijsko poigravanje s rečima „parkiraj se negde u hladu’’ upućenim đavolu, sarkastično otkriva da đavo više i nije bog zna šta i da nam je njegovo prisustvo i te kako poznato.

ROGOVI, SAN

Odem da zavirim u podrum.

U podrumu – rogovi: volovski i oni spiralni, ovnovski.

Hrpa velika, skoro do plafona.

Ne znam odakle se sve to tamo odjednom obrelo.

Tako, na pragu stojim, a obe sam ruke podigao iznad glave.

Nekome pokazujem šta sam video u podrumskoj polutami.

(strana 52)

…Ništa nije prećutano. Sve je već rečeno i izgubljeno… ovako Novica Tadić zatvara Neznan. Na prvu loptu, ova pesma nudi pesimizam. Ali nije tako. Ovo je prihvatanje pale savremene i „uznemirene’’ civilizacije o kojoj je govorio Špengler, u kojoj smo svi neznani, obezličeni i isprani.
Moderne mešine, tadićevski rečeno.
Ipak, nije sve tako crno. Tadićeva poezija ima i drugu stranu. Vedriju i suptilnu, svakodnevniju i topliju, melanholičniju i ličniju. Taj, da se našalim, ‘ulični’ ili ‘uličniji’ Tadić je meni bliži. Jer tu stupa na snagu poigravanje sa slikama i predmetima, tipa, kartonska kutija u koju pesnik sedne i zamišlja da će njegova luda (kako kaže) draga proći i kupiti ga, ili kad na stanici vidi „ponos i radost veliku’’ u šarenoj kapi.
Ili kad zastane u podzemnom prolazu pored čoveka koji je prodavao ukradeni nakit (pročitati – „Nakit’’, str. 8).
O Tadiću je u kritici dosta rečeno, ali čini mi se da je nešto promaklo. Tadićeva kišovska posvećenost pisanju. Bez toga, nema potrebe pisati i baviti se (je’l se kaže baviti) književnošću, jalov je to posao.
Novica Tadić je neuporediv sa drugim savremenim srpskim pesnicima. Svidelo se to nekome ili ne, to je njegova najveća prednost. Dajući izjavu povodom dobijanja nagrade, Tadić je rekao da je „pesnik čovek margine, ali to što se ponaša marginalno, ne znači da njegova dela treba da se tretiraju marginalno’’. U tom kontekstu, treba shvatiti važnost gore spomenutih reči Čarlsa Simića.