EPIZODA: Pronađena u prevodu

Marko Krstić EPIZODA: Slovenačka poezija je za nas nepoznat teren.
Napominjem, prevod Bojane Stojanović Pantović slovenačkog pesnika Alješa Debeljaka iz 2002 i posetu slovenačkih pesnika Novom Sadu iz 2005. godine kada ih je ugostila Ana Ristović, inače prevodilac i priređivač mlade srpske poezije na slovenački u časopisu „Apokalipsa“ iz 1999. godine.

Ivanki Mežan

Nevidljiva košulja svakome je na koži isprana od rođenja do konca svih dana.

Čipke svako po svojoj meri po rubovima opšiva danima i noćima.

To ipak, nije dovoljno. Međutim…
Jovica Aćin koji je navikao da nas iznenađuje svake godine, što svojim knjigama, što različitim prevodima (kapa dole za prevod „Markiza de Sada“!), donosi nam u svom prevodu u saradnji sa pesnikinjom zbirku pesama poznate i opšte prihvaćene slovenačke pesnikinje Ifigenije Simonović (1953, inače keramičarke po vokaciji). Prvi prevod Simonovićeve uradila je Tatjana Cvejin 2002. godine – „Anatomska odbrana“.
„Hodaš Hodamo“ se u velikoj meri nadovezuje na „Anatomsku odbranu“ . „Drvo“ i „dalekosežno ispitivanje žene“, kako bi rekao Jovica Aćin, čine dve osnovne crte Ifigenijine poetike. E to „drvo“ upija u sebe razne stvari. Ono najavljuje i životne i prirodne cikluse, drvo je za Ifigeniju lična stvar. U stvari, kako je Ifigeniji tako je i drvetu, oni se međusobno povezuju i dopunjuju. Taj niz zatvara muško biće koje je u Ifigenijinoj poeziji zauzima centralno mesto. Naravno, lament pesnikinje lišen je svake konvencionalne patetike i sentimentalnosti, naprotiv, lament odiše suptilnom rezignacijom i ponekad, gorkim talogom iskustva, kišovski rečeno.
Rasebljenost. Čini mi se da je to drugo ime Ifigenijine poezije. U prilog tome, svedoči i istoimena pesma (str. 34. pročitati!). Neprestano ponavljanje pripeva „…žmurim, žmurim..“. nije zatvaranje očiju tipa ‘gurni stvari pod tepih’, nego svesnost o samosti, ili bolje samoći, koja neizbežno vodi u rasebljenost.
Erotska strana ove zbirke pada u drugi plan. Ona postoji, ali u jednom nenametljivom tonu koji ne banalizuje odnos odnos dve jedinke.
Iz mog ugla, poezija Ifigenija Simonović komunicira sa poezijom Radmile Lazić. Kažem to, mirne duše. Kada malo bolje pogledate, i jedna i druga manevrišu mestom žene u svetu, a da pri tom ne pišu žensku poeziju. Njihov formalni analogon je blizak, ali i ton koji varira u svim nijansama rezigniranosti. S druge strane, Ifigenija nema tako snažnu i žustru strofu kao Radmila, ali bliskost je i više nego očigledna.
Kao što rekoh, iz mog ugla.
Još nešto. Nikad ne bih rekao da je Ifigenija Simonović pesnikinja, nek’ me izvini, u godinama. Iz toga se da nešto i naučiti.