Evropa iz prve ruke

Dr Gustav Rajer Organizacija i priprema za putovanje je završena. Srpski učenici idu u posetu Nemačkoj u okviru projekta Dobrodošli u Nemačku. Suština ove akcije nemačke ambasade i GTZ (Nemačka organizacija za tehničku saradnju) jeste upoznavanje Evrope „iz prve ruke“. U naredne dve godine kulturu, običaje i građane upoznaće 200 mladih ljudi – 55 studenata i oko 150 srednjoškolaca. Iznenađen sam podatkom da je samo pet posto mladih iz Srbije bilo u Nemačkoj, a da 79 posto njih u poslednjih godinu dana nije prešlo granicu. Osamnaestoro dece vodimo sa sobom. Imam veliku bojazan i odgovornost da li će sve proći kako valja. Odabrani učenici su prošli test kompetencija, dobri su đaci, govore engleski… očekujem da se upoznam i sa njihovom zrelošću, videću i stepen njihove socijalizacije u situaciji kad su odvojeni od kuće.
Na putu do aerodroma razmišljam o učenicima i njihovim roditeljima. Osamnaestoro učenika će sigurno biti na aerodromu. Da li će biti i po 18 roditelja? Tako je uvek bilo sa Tilmanom, mojim sinom, kad je odlazio na ekskurzije? Ponekad bih ga ja pred odlazak vozio do škole. Na 500 m od škole bi rekao: „Možeš ovde stati da izađem. Ostatak ću pešice.“ Da, čini se da se srpski učenici ni po čemu ne razlikuju od nemačkih. Na aerodromu vidim samo jedan roditeljski par.
Let, praćen lepim vremenom, prolazi bez problema. Sleteli smo u Keln. Odatle odlazimo u Karlsrue. Naših osamnaest učenika i dve nastavnice ostaju u hostelu, preostalih šest pratilaca se dalje vozi u hotel. Hostel deluje sasvim dobro. Problem na vidiku. Nije poslužena večera. Šta učiniti? U blizini hotela otkrivam turski restoran. Da li da učenike odvedemo u restoran ili da im donesemo hranu? Vodimo ih u restoran. Razgovaramo sa vlasnikom. On nam nalazi taksi uz objašnjenje: „To je naš dobar prijatelj.“ Nakon kratke vožnje stižemo u hostel. Taksista nema sitno i predlaže: „Platite taksi u restoranu.“ Očigledno mreža turske ekonomije dobro funkcioniše. Dok u predgrađima većih francuskih gradova veliki broj emigranata živi odvojeno od privrede i društva i sve češće, nažalost, putem nasilja, zahteva svoje pravo na aktivno učešće, ja upravo shvatam (ovo je pitanje po kom su stručnjaci saglasni) zašto se tako nešto u Nemačkoj skoro i ne dešava. Konačno smo svi u turskom restoranu. Namireni, siti smo i umorni.
Raspoloženje učenika dobro. Podeljene su im nedeljne karte za gradski prevoz. Tramvajem se vozimo do Valter-Ojken škole. Karlsrue ima fantastično moderan tramvajski sistem. Ja sam iz Hamburga i iznenađen sam, zavidim im.
Škola se nalazi izvan centra grada, okružena je drugim školama i preduzećima za pružanje usluga.
Partnersko odeljenje nas očekuje. Nakon dva kratka uvodna govora grupe predstavljaju sebe, svoju školu i preduzeće u kome se obučavaju i u koje će ići sledećeg dana sa učenicima iz Srbije. Sva se komunikacija odvija na engleskom jeziku. Pre polaska na put bio sam skeptičan i kopkalo me je da li učenici u Nemačkoj govore engleski tako dobro kao naši učenici iz pilot-škola. Njihovo znanje engleskog je uvek na mene ostavljalo pozitivan utisak. Jedan deo učenika Valter-Ojken škole govori jako dobro engleski. Da li je ovo pedagoški napredak? Pre bih rekao da je to napredak kroz globalizaciju. Ukoliko upitate srpske učenike gde su tako dobro naučili engleski, vrlo često ćete dobiti sledeći odgovor : „Preko TV-a“. U Nemačkoj su nesinhronizovani filmovi retkost. Gde je učenik iz Karlsruea čije je znanje engleskog na mene ostavilo najdublji utisak naučio svoj engleski. „Gledam puno engleskih filmova u originalu i gledam vesti na BBC-ju.“
Planirane aktivnosti učenika idu svojim tokom. Naši i nemački učenici se međusobno dogovaraju. Prvi put direktno stupaju u kontakt. Lepo je videti ih kako se sami organizuju i sporazumevaju na engleskom. Tako otvoreno i nesputano, kako valjda i mogu samo deca i mladi.
U 14.00 časova nas u Skupštini grada zvanično prima gradonačelnik, gospodin Deneken. Nekonvencionalan gradonačelnik. Bio je nekad nastavnik. Šta je zajedničko nastavnicima i političarima? I jedni i drugi moraju imati slobodna leđa i ljude držati na oku. Po čemu se razlikuju? Nastavnik puno priča, ali malo ko ga sluša, gradonačelnik malo priča ali ga svi pažljivo slušaju.
Za vreme poslednjih ratova na Balkanu bio je nastavnik. U odeljenju je imao nekoliko učenika iz bivše SFRJ. Bio je svedok stvaranja razdora između učenika. Napominje da je Karlsrue 20 km udaljen od francuske granice, da su Nemačka i Francuska nekada bile neprijatelji i da je u mladosti prilikom svakog prelaska granice morao pokazati pasoš. Prošlog vikenda je motorom otišao u Francusku. „Granica? Gde je ovde granica? Više ne postoji.“ A konflikti između Nemaca i Francuza su se preneli na druge oblasti. On objašnjava: „Francuzi su ljuti. Kuće u Francuskoj su jeftinije nego u Nemačkoj. Nemci kupuju kuće u Francuskoj i spuštaju cene kuća u Francuskoj.“
Oko 22.00 časa naši učenici su na ulici. Stoje ispred Mekdonaldsa. Neki jedu, neki stoje i čekaju. Nameravaju da se provozaju tramvajem i ispitaju grad. Dobra ideja. Već su pronašli jednu diskoteku u kojoj je menadžer Srpkinja. Već su „ugovorili“odlazak u disko za petak.
Danas su učenici sa nemačkim kolegama u preduzećima. Odrasli su slobodni do 14 sati. Tada se nalazimo ispred zgrade ADAC-a (Opšti nemački automobilski klub). U Karlsrueu se nalazi sedište regionalne uprave. Videćemo preduzeće i saznati nešto o dualnom stručnom obrazovanju.
U 12:30 se u šetačkoj zoni nalazimo na ručku. Usluga je spora i zaboravna. Pomirljivo prihvatamo tu činjenicu. Jasno je da kasnimo ukoliko Ljilja ne odstupi od svojih navika i ne bude jela malo brže. U normalnim okolnostima se uvek iznova čudim njenom opreznom i promišljenom načinu na koji jede. Stvarno, stižemo sa četiri minuta zakašnjenja. Malo mi je neprijatno. Pored toga, od 18 učenika nedostaje ih 10. Verovatno su prekasno krenuli iz preduzeća. Zahvaljujući eri mobilnih telefona to nas ne uznemirava previše. Ali kasnimo.
ADAC je jedan veliki i uticajan auto-klub u Nemačkoj. Pre nekih dvadeset godina se sloganom „slobodna vožnja za slobodne građane“ izjasnio protiv ograničenja brzine na nemačkim autopotevima. Čudno shvatanje slobode. Ovde u Karlsrueu je svoju regionalnu upravu smestio u zgradu koja mu odgovara u arhitektonskom smislu, i unutrašnjem i spoljnjem. Pozdravlja nas gospođa Baro. U njenoj pratnji je gospođa Vajnc. Gospođa Baro vodi oblast obrazovanja ADAC-a u regionu. Provode nas kroz zgradu. Potom sedamo u veliku seminarsku prostoriju. Gospođa Vajnc nam objašnjava svoje obrazovanje u dualnom sistemu. S obzirom da mi je najveći deo poznat iz vlastitog iskustva, na trenutak odlutam: kakva interesantna zgrada. Osećam se prijatno ovde. Jasne linije. Okrugli prostori. Retko se viđa. Prostorije su odvojene staklenim pregradama osmišljenim tako spretno da ne dozvoljavaju u potpunosti slobodan pogled na kolegu. Zdrava mešavina otvorenosti i privatnosti.
Gospođa Vajc upravo priča o dodatnoj kvalifikaciji Office Management koju je stekla u standardnom obrazovanju. Odjednom Jelena napušta prostoriju. Pri tome pravi veliku buku. Vrata škripe i s lupom se zatvaraju. Nije Jelena krivac. Uprava zgrade je. Vrata koja škripe i bez prigušenja se zatvaraju, to ne ide uz jednu postmodernističku zgradu i jedan automobilski klub koji podstiče „slobodnu vožnju za slobodne građane“.
Naš boravak teče predviđenim tokom – poseta preduzeću Dajmler Krajsler u Vortu. Posle podne provodimo u Centru za umetničku i medijsku tehnologiju Karlsrue. I ovde se srpski učenici susreću sa nemačkim sistemom dualnog obrazovanja, spoznajnim školovanjem…
Dodatne kvalifikacije su interesantne. U Nemačkoj su se o toj temi počele voditi diskusije još dok sam ja bio učenik stručne škole. Sada vidim rezultate, iznosi ih jedna mlada žena koja je svoju dodatnu kvalifikaciju iz office menagement-a stekla pre tri godine. Office menagement obuhvata kancelarijski, informacioni i kadrovski menadžment kao i poslovni engleski. Da bi se stekle dodatne kvalifikacije, teorijska nastava u dualnom obrazovanju je povećana za 30% (sa 13 na 17 nedeljnih časova).
Nakon predavanja ima mnogo pitanja. Sva se ona vrte oko posebnosti dualnog sistema obrazovanja. Kako se dobija mesto u preduzeću za obrazovanje? Šta se dešava sa učenicima koji nisu dobili mesto za obrazovanje? Kakav interes imaju preduzeća da obrazuju učenike? Koliko novca se zarađuje za vreme obrazovanja? I tako dalje. Čini mi se da je dualni sistem stručnog obrazovanja za mnoge zainteresovane u Srbiji uzor stručnog obrazovanja, gotovo model. Uzoran je zato što su se u njemu preduzeća angažovala i praktično obučavaju učenike. Međutim, dualni sistem stručnog obrazovanja ima znatne deficite. Najveći problem je već decenijama što obrazovno mesto ne mogu da dobiju svi oni koji žele da se obrazuju u ovom sistemu. Preostaje im stručno obrazovanje u školi koje je na tržištu rada jedva priznato. Pored toga kvalitet obrazovanja vidno zavisi od veličine preduzeća. Ovo moram reći. Zato se javljam za reč.
Uveče smo se dogovorili da se nađemo u pivari. Za mesto sastanka smo dogovorili piramidu u centru Karlsruea. Na mestu sastanka pričam sa Benijem, učenikom iz partnerskog odeljenja. Nakon kratkog razgovora nameće se tema velikog problema imidža koji Srbija ima u Nemačkoj: „Kod nas ljudi imaju pogrešnu predstavu o Srbima. Potpuno su iznenađeni kada vide da se ponašaju poput nas, da se oblače poput nas, da su ljubazni i da se s njima može dobro zabaviti.“ Naravno. Veče u pivari mi se dopada. Sedimo zajedno i prijatno je. Danica, naša učenica iz Zemuna iznenađuje me. Poklanja mi svoju zbirku pesama. Kakva deca! U Nemačkoj sam 16 godina predavao u stručnoj školi. Zbirku pesama mi nikada niko nije poklonio.
Naš boravak se bliži kraju. Svi su zadovoljni – srpska „delegacija“ i nemački domaćini. Ovo putovanje srpskoj deci je više nego neophodno, oni su najbolji ambasadori svoje zemlje. Otvoreni, budni, inteligentni i komunikativni. Mislim da je Srbiji potrebna jedna kampanja za imidž, uz to program razmene učenika sa zemljama Evropske unije, a i zemlji su potrebni turisti. Tara, Fruška gora, Rtanj i prirodna granica sa Bugarskom, Gvozdena kapija, Stara planina su, bar meni, izuzetno atraktivni.
U opuštenoj atmosferi grupa jednoglasno zaključuje: „Gustave, nakon pet godina boravka u Srbiji sve si manje Nemac a sve više Srbin.“ Odgovaram sa: „Srpski partner će po mom odlasku Nemačkoj plaćati za moj program reedukacije.“