Fortočka, ili o hrabrosti

Da li je šizofrenija jedini izlaz iz situacije u kojoj se nalazi Rudi Stupar, ili je to istinsko stanje svesti u današnjem rizomatičnom svetu. Da li je na kraju romana on zaista poludeo ili je samo postao pisac i da li „postati pisac“ znači prihvatiti poraz? Naposletku, ko je, zapravo, Rudi Stupar? Ovo su samo neka od pitanja koja se nameću nakon čitanja novog romana Dragana Velikića Ruski prozor (Stubovi kulture, 2007).
Da, ipak, pođemo od činjenica. Roman je podeljen u tri dela. Prvi deo zove se Zapisi iz života malograđanina. U njemu upoznajemo Danijela, dirigenta, Rudijevog sagovornika i poslodavca. Rudi je posle uspešno završenih studija germanistike postao profesionalni šetač, te je šetao dvoje nepokretnih ljudi Danijela i Mariju Lehotkaj, ostarelu glumicu. Drugi, centralni deo romana nazvan je Vozovi, u njemu je opisan Rudijev život koji počinje u vojvođanskoj provinciji i dalje se kreće kroz Beograd, Budimpeštu, Minhen i naposletku Hamburg. Roman zaključuju Neke druge priče i u njima se neki od likova obraćaju Rudiju da bi dopunili i/ili izmenili ono što on (i mi kao čitaoci) o njima zna.
Rudi Stupar je čovek-dvojnik, kopiket bez kopirajta. Kao i svaki heroj Bildungsromana, i on je sazdan od niza mogućnosti jer je identitet, kako kaže dirigent Danijel, „razliven u bezmerju propuštenog“. Rudi uči od svojih učitelja i učiteljica koje sreće tokom romana. Te narativne sile koje pokušavaju da deluju na svest mladog i neiskusnog provincijalca nisu slučajno likovi umetnika – dirigent Danijel, glumci gđa Lehotkaj i Bogdan Tontić, pisac Konstantin Ivanić, arhitektica Sonja – jer Rudi i sam pokušava da postane umetnik, najpre glumac, a zatim i pisac. Ipak, protagonist samostalno mora da prođe kroz proces sazrevanja da bi mogao da se ostvari. I Rudi to čini; ispočetka oprezno, a zatim se sve više predaje onome što mu život donosi.
Ironija kojom Velikić „časti“ svog junaka je gorka. Rudijevo samozavaravanje ide do dna u svakom smislu, jer on završava kao perač leševa u podrumu pogrebnog preduzeća Paradiso. Počinje da priča sam sa sobom i, kako kasnije saznajemo, da komunicira s leševima koje pere. Potom, sa te poslednje stanice priča se seli u trenutak Rudijevog povratka u varošicu iz koje je njegovo putovanje i počelo. Šta se desilo u međuvremenu, prošla su tri meseca, a čitalac ostaje uskraćen za motiv njegovog odlaska iz Hamburga, iz mrtvačkog raja?
Da li je Rudi Stupar zaista zapao u neizlečivo ludilo ili je skupio snage da sedne i da napiše, odnosno da od fragmenata koje je beležio, sastavi nešto. I da li je to što je naposletku ispalo, u stvari roman koji se zove Ruski prozor? To je jedna moguća interpretacija, a njoj u prilog ide i Velikićev naizgled nasumičan izbor imena za roman. Ruski prozor (fortočka) u kontekstu romana aludira na gledanje unazad, na samospoznaju i na mogućnost da se s tugom osmehneš svim onim mogućnostima koje nisi živeo. Međutim, ovakav kraj je izdaja za hrabre čitaoce, zato što Rudi time prestaje da živi zbir svih mogućnosti i postavši pisac – neko ko o tome svedoči samo posredno – priznaje poraz. Istovremeno, on ostaje zarobljen u sopstvenom Edipovom kompleksu, u konstantnoj želji da je prostitutka/žena koju te večeri uzima a tergo u stvari njegova majka.
S druge strane, moguće je da je Rudi naposletku poludeo. Nije uspeo ništa u životu, želeo je da postane glumac, a postao je perač leševa. Želeo je da nađe Nju, a nalazio je samo prostitutke na ulicama Minhena i Hamburga. Ipak, to ne treba gledati kao poraz, jer ludilo omogućuje Rudiju da istovremeno živi niz različitih stvarnosti. On ostvaruje ono što je na početku romana želeo Danijel. On je na svim mestima istovremeno, on je čovek-rizom, čovek koji je poludevši prešao iz stanja everyman-a u stanje superman-a.
U takvom stanju sve drugo postaje irelevantno. Mogućnost da se sve živi, da se bude i leš i umetnik istovremeno otvara se tek na obodu sveta (Hamburg) i svesti (šizofrenija), na prelasku između života i smrti (mrtvačnica Paradiso). Rudi je konačno sposoban da se vrati onamo odakle je došao i to ne kao gubitnik, ne kao neko ko je spiskao sve pare i sad se vraća k’o pokisao miš majci pod skute, već kao novi čovek, čovek koji ne mora da gleda kroz fortočku da bi se nasmejao mogućim samoostvarenjima, čovek koji ne mora da vadi iz ormana stare kostime da bi menjao svoj identitet. On postaje pravi junak romana omnibusa – romana u kome ima mesta za sve.