Božidar Mandić Čim susretneš prijatelja, nokautiraj ga da ne bi pomislio da si mu neprijatelj. Po ljudskim staništima raširio se liberalni kanibalizam. Darvinova teorija opstanka pretvorila se u borbu protiv drugog. Povrediš li prvog do sebe, barem malo, osetićeš sadističku slast postojanja. Uvredi bližnjeg svog – deviza je savremenog uspeha. A moja prijateljica Maja Kunkin veli da ti nije pravi prijatelj onaj koji ti pomaže u nevolji, već kad ti je dobro. Jer dobro raspoloženje izaziva kod prijatelja zavist. Danas, kad ti je sve potaman, neprijatelj si celom svetu.
Štitimo se bezobrazlukom i napadamo, kao da smo završili kurseve za unižavanje drugih. Ostajemo prijatelji, a razvijamo neprijateljstvo. Čim sretneš čoveka, odmah ti je muka. I sam se pitam kako se zaštiti od zla i proždiranja? Da li se od ironije i malicioznosti možemo odbraniti rezistencijom i stisnutim pesnicama sa povijenim laktovima ispred grudi? Ili – čim izađeš na ulici, zategni dušu! Grad nas štiti, ali i troši našu poetičku stvarnost. Više snage potrošimo na oprez, nego da nekom utehu priuštimo. Uskoro ćemo, izgleda, svi morati u ring sa debelim rukavcima od šest unci. Vežbaćemo i negovati kondiciju kako bismo se sačuvali. Mentalni krošei će zadavati bol, a svi će nas učiti da je to ispravno. Biti nadmoćan nad bednima i uniženima, pokrivalica je za sopstvene komplekse. Ljude brzo usisava sistem.
Zlo je kreativno da bi moglo samo sebe da kupi. Ostajte tamo, sigurno bi pevao pesnik da je živ, jer ovde je pravi pakao. A mi nigde ne putujemo, jer smo iznevereni u sopstvenoj zemlji. Srbiji nisu potrebni političari, već reformator koji bi narod odvojio od politike. Nekad smo živeli lepo, a politika nam, baš, nije imala opravdanja; sada živimo loše, a političarima je jedino dobro. Ćutanjem odgovaram na nepostavljena pitanja.
Ako se odupremo politici doživljaja, počećemo da primećujemo život i ljude oko sebe. Vratićemo se prirodnim odnosima, a zapustiti izveštačenost i licemerje. Tragedija dobija, nažalost, nove obrise, jer oni koji su navikli na onaniju, ne podnose više koitus. Oni koji su odrasli u diktaturi, ne podnose ni dirigenta više. A mladi se samo zato dogovaraju da bi mogli dogovor da prekrše. Zato se plašim da reč gard može vrlo brzo da pređe u reč gardist, a ne garden.