U toku je veliko iščekivanje rasprave u Savetu bezbednosti o Kosovu. Napetost raste ne toliko zbog samog Kosova koliko zbog odmeravanja snaga dve sile: jedne da potvrdi svoju vodeću ulogu u svetskim poslovima, druge, da podseti da se i ona mora pitati. Druga značajka ove rasprave jeste u tome što Savet bezbednosti treba da nađe Solomonovo rešenje između dva suprotna stava Ujedinjenih nacija: respektovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta država i prava naroda na samoopredeljenje.

U toku je veliko iščekivanje rasprave u Savetu bezbednosti o Kosovu. Napetost raste ne toliko zbog samog Kosova koliko zbog odmeravanja snaga dve sile: jedne da potvrdi svoju vodeću ulogu u svetskim poslovima, druge, da podseti da se i ona mora pitati. Druga značajka ove rasprave jeste u tome što Savet bezbednosti treba da nađe Solomonovo rešenje između dva suprotna stava Ujedinjenih nacija: respektovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta država i prava naroda na samoopredeljenje. Puna primena jednog implicira potpunu negaciju drugog principa.

Predlog „Balkanske opservatorije“

Vredan je razmatranja i predlog „Balkanske opservatorije“ iz Italije da Kosovo dobije status „prvog autonomnog evropskog regiona“, bez promena granica. Ideja se oslanja na pozitivna iskustva Južnog Tirola. Autori ovog predloga smatraju da bi to bio način da Evropska unija preuzme veću odgovonost za Kosovo i u praksi pokaže koliko je odana principu razvoja regionalne samouprave , nasuprot već odlazećem konceptu nacionalne države. Zanimljive su prateće ideje ovog predloga: zastupljenost Kosova u Komitetu regiona Evropske unije, Savetu Evrope, u MMF i u svetskoj banci, zatim demilitarizacija, zaštita prava manjina, formiranje komisije za pomirenje, efektivna primena prava na povratak svih koji su živeli na Kosovu pre 1999. godine itd., i sve to da bude garantovano na međunarodnom nivou.

(5-6, 12-13. i 19-20. avgusta 2006. godine), izneo sam stanovište da su i nezavisnost Kosova, projektovana kao još jedna albanska država, i podela Kosova, dva podjednako loša rešenja. Po mom mišljenju, prihvatljivija rešenja su nezavisno Kosovo kao federacija dva naroda (albanskog i srpskog) i samostalno Kosovo u konfederalnom odnosu sa Srbijom. Jedan pretpostavlja promenu granica, a drugi nepromenljivost državnih granica Srbije. I jedno i drugo rešenje sadrži i dobre i loše strane. Nijedno nije maksimalno zadovoljavajuće ni za Albance ni za Srbe. Bitno je, međutim, koje bi rešenje sadržavalo minimum prihvatljivosti za obe strane.
Ideja federalne države čini mi se boljom od eventualno još jedne nacionalne albanske države na Balkanu, Ahtisarijev plan, istina, to ne preporučuje eksplicite, ali sugerira implicite, pa vizija multietničnosti zvuči nerealno.
Koncept nezavisnog federalnog Kosova mogao bi se korigovati, u tom smislu da ga čine ne samo dva naroda (albanski i srpski), već ravnopravno (u konstitutivnom smislu), sve njegove etničke zajednice, bez podele na većinu i manjine, na državotvornu i nedržavotvorne nacije. Belgija i Švajcarska primeri su takvih državnih zajednica. Eventualni prigovor da takav savez kosovskih nacionalnosti ne bi bio održiv zbog velikih razlika u brojnosti etničkih zajednica, ne bi bio sasvim opravdan, jer slične razlike postoje u svetu, mada ne sa brojčanim odnosima kao na Kosovu. Takav je primer Švajcarske federacije u kojoj 64 odsto čini nemačko, 16 odsto francusko, 12 odsto italijansko i svega jedan odsto retoromansko stanovništvo (Miodrag Jovičić: Veliki ustavni sistemi, Beograd, 1984, str. 188)… Na putu je da se nađe rešenje za Severnu Irsku unutar Velike Britanije u kojoj takođe postoji brojčani nesklad između protestantske većine i katoličke manjine. Slični brojčani neskladi postoje u BIH, Španiji, Belgiji, Kanadi itd., pa nije sasvim uverljivo zašto zapadne demokratije ne daju prednost kosovskom političkom zajedništvu koje ima budućnost i na kojoj inače insistiraju kod svoje kuće.
Da parafraziram jednu Pašićevu opasku, Kosovari doista nisu Švajcarci, ali to ne znači da Kosovo kao jedan specifičan oblik saveza etničkih zajednica ne bi mogao, protokom vremena i politikom pomirenja, da izraste u balkanski oblik švajcarskog modela multikulturnog zajedništva. Jedan takav oblik etničkog zajedništva predstavljao bi dovršenje albanskog i srpskog nacionalnog pitanja, što bi mogao biti glogov kolac albanskom i srpskom nacionalizmu i, svakako, mogao bi da bude most saradnje sa susednim narodima i siguran oslonac balkanske bezbednosti i uključivanja u evroatlantske integracije. To bi bio nesumnjiv test za srpske i albanske elite, da pokažu do čega im je više stalo: do teritorija ili do ljudskih prava i sloboda, do nacionalnih, odnosno nacionalističkih manipulacija, ili do dobrobiti svojih naroda.
Budući da bi se sa eventualnom nezavisnosti Kosova menjale državne granice jedne evropske zemlje, veoma je važno da se ta promena izvrši dobrovoljnim pristankom Srbije, a ne nametanjem. Na taj način ni Ujedinjene nacije ne bi dolazile u sukob sa sopstvenim stavom da se granice ne mogu menjati silom. Ta bi promena trebalo da ima i verifikaciju jedne međunarodne konferencije pod patronatom Ujedinjenih naciija, i to iz dva razloga: da se potvrdi stav UN o nemenjanju granica silom i obesnaže eventualne revizionističke tendencije u ovom delu sveta, i drugo, da se otklone sve moguće dileme u pogledu dvostrukih standarda u primeni prava naroda na otcepljenje. Profesor Stiven Majera iz Centra „Vudro Vilson“u Vašingtonu, nedavno je ukazao na mogućnost da bi u slučaju nezavisnosti Kosova (nametnute – M. M.), Srbi severno od Ibra mogli da se odvoje, a premijer Milorad Dodik da raspiše referendum o otcepljenju Republike Srpske.
U slučaju ovako opisane sporazumne nezavisnosti Kosova, od tri poznata principa Kontakt grupe, mogao bi ostati na snazi samo onaj koji govori o tome da se Kosovo ne može pripajati bilo kojoj drugoj državi, čime bi bila otklonjena i poslednja strahovanja o eventualnom stvaranju velike Albanije. Sporazumnom nezavisnošću Kosova bio bi znatno umanjen efekat podsticajnog primera (domino efekat) za izdvajanje etničkih zajednica u zasebne države. Jer takvih separatističkih težnji ima prilično na raznim stranama savremenog sveta. Pomenimo samo neke: Baski, severni Irci, Valonci, kvebečki Francuzi, Tamili, kašmirski muslimani i bosanski Srbi ili bosanski Hrvati, Čečeni, kiparski Turci, mađarska dijaspora, itd. itd.
Drugo rešenje – „samostalno Kosovo unutar Srbije“ – pretpostavlja jedan vid konfederalnog odnosa federalnog Kosova sa Srbijom. To ne bi bila „suštinska autonomija“ o kojoj se govori u rezoluciji 1244, koncept kojeg se drži vlada Srbije i koji je preko svog pregovaračkog tima izložila u Beču. Po tom predlogu, nadležnosti Kosova predviđaju se u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj oblasti, dok su za republiku rezervisani: spoljni poslovi, kontrola granice, monetarna politika, carinska politika, zaštita ljudskih prava i zaštita verskog i kulturnog nasleđa.
U vreme poseta misije SB UN Srbiji i Kosovu, Vojislav Koštunica je taj predlog predstavio kao platformu o „nadgledanoj autonomiji“ koja, s jedne strane, omogućava kosovskim Albancima da „sami upravljaju svojom vlastitom budućnošću i ostvaruju svoje interese, a s druge strane, omogućava Srbiji da zadrži svoj suverenitet i teritorijalni integritet“. Nije izvesno da li je koncept o „nadgledanoj autonomiji“ stvarni pomak i da bi on mogao da bude uverljiva alternativa Ahtisarijevom planu, (što bi dobro bilo da jeste), ili je samo politička kontra Ahtisarijevoj „nadziranoj nezavisnosti“, sračunata na propagandni efekat pred raspravu u Savetu bezbednosti. Daleko bi uverljivija ova ponuda bila da je srpska vlast ispoljila spremnost da Ustavom Srbije Vojvodini garantuje nadležnosti koje sada nudi Kosovu (u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj oblasti). Na vojvođanskom primeru aktuelna vlada mogla je da pokaže koliko se stvarno odrekla centralističkih prerogativa vladanja. Stoga je malo verovatno da će nova(stara) ponuda, nakon svega što su pretrpeli pod Miloševićevim državnim terorom, moći kosovske Albance da poljulja u njihovom uverenju da, što se njih tiče, ne dolazi u obzir ništa manje od nezavisnosti.
Možda bi mogao da bude, bar za svet, manje odbojan, odnosno više prihvatljiv nekakav netipičan oblik veze Kosova sa Srbijom u kojem bi nadležnosti Republike bile svedene na dve-tri najopštije funkcije, na primer, na očuvanje teritorijalne celovitosti i na međunarodnopravni subjektivitet (članstvo u Ujedinjenim nacijama). Kosovo bi u tom slučaju, u svemu drugom bilo potpuno samostalno, mada ne i nezavisno sa stanovišta međunarodnog prava, nešto slično kineskoj formuli: jedna država dva sistema. Takav međusobni odnos ne bi obavezivao Kosovo na integraciju u srpsko društvo i srpski politički sistem. Kosovo bi zadržavalo status „distinktnog društva“ (jedan vid corpus separatuma), nešto slično ustavnom regulisanju odnosa Kvebeka sa ostatkom Kanade. Ne ulazeći u pravne konkretnosti takvog statusa, on bi, osim unutrašnjiih ustavnih garancija, morao imati i garancije Ujedinjenih nacija koje bi onemogućavale povratak na stanje upravljanja Kosovom pre 1999. godine. Dodatni vid garancije bilo bi i prisustvo vojnih snaga Evropske unije. Ulazak Kosova i Srbije u Evropsku uniju mogao bi da bude rezultat kretanja na dva koloseka, slično aranžmanu kakav su svojevremeno imale Srbija i Crna Gora.
Ne bi trebalo isključivati ni neki oblik „međurešenja“ pod starateljstvom UN do ulaska Srbije i Kosova u Evropsku uniju. To vreme i Kosovo i Srbija, mogle bi da koriste za ostvarivanje demokratskih standarda i istorijskog pomirenja, jer ne verujem da bi dobro došle u nedemokratskom i posvađanom stanju u Evropskoj uniji. Bil Klinton je u jeku bombardovanja Srbije govoreći o budućnosti Kosova, upotrebio izraz „međuzavisnost“ koji bi više odgovarao idejama integracije nego nezavisnost, dodavši da stvaranje neodrživih državica na etničkom principu samo proizvodi još veću „balkanizaciju prostora“. Klinton je izneo te stavove dok je na vlasti još bio Milošević. Zašto je sada, kad više nema Miloševića, i kad je na kormilu Srbije kakva-takva demokratska vlast, u interesu Amerike nešto što joj ranije nije odgovaralo?
Dosta je široko uverenje da ne treba gajiti iluzije da može biti nešto drukčije od onoga kako budu odlučile velike sile. Tako se o Balkanu odlučivalo od Bečkog kongresa, pa, nažalost, nema puno izgleda da će biti drukčije i danas. Prekid te tradicije, istina, trajao je nepunih pola prošlog veka, taman toliko koliko je trajala nesvrstana Jugoslavija. Istorijski posmatrano, odluke velikih sila, i kad su dobre i kad su loše, ostavljaju duboke konsekvence po balkanske narode. Nije sasvim kasno da se ponešto i poboljša u projektovanju budućnosti Kosova, u smislu multikulturne građanske zajednice koja bi bila primerenija tokovima evropskog ujedinjavanja. To je u najdubljem demokratskom i nacionalnom interesu kosovskih Srba i Albanaca, Srbije i demokratske Evrope. Ali kakva god da bude ovoga puta odluka o Kosovu, najvažnije je da ona ima pokriće Ujedinjenih nacija, za šta se, i to je ohrabrujuće, zalaže Evropska unija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.