Goja, Harms i Milčin, Fernando VII, Staljin i Gruevski

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }

Navešću nekoliko glavnih simptoma koji nagoveštavaju ovo zrelo buđenje. Kažem, ne bez upozorenja i strepnje, to su tek naveštanja koja bi se mogla ostvariti. A to niti je lako, niti je bezbedno. Sloboda se mora platiti podvigom. Inače, ne vredi ništa. Inače, ne iscrtava horizont vrednosti.

Antivladini protesti sve su čiliji i čiliji. U četvrtak uveče, demonstranti su prikupljali pomoć za migrante koji prelaze preko teritorije Makedonije kako bi se, preko Srbije, dokopali središta Evrope. Makedonski zakoni prema ovim ljudima neuporedivo su rigorozniji, nečovečniji od naših zakona, a demonstranti se ovim postupkom otvaraju prema čovečnosti, koja nije omeđena nacionalnim, teritorijalnim i socijalnim podelama. NJihov postupak prevazilazi uske nacionalne interese. Tako svetski duh ulazi u antivladin protest, ne na konju i sa sabljom u ruci, nego putem milosrđa prema onima koji nisu čak ni državljani, ali su poniženi i ugroženi, obespravljeni i ojađeni.

Između predstavnika demonstranata i predstavnika vlasti, uz koordinaciju Evropske unije, vode se pregovori. Zaev i Gruevski pregovaraju kao u ratu, na neutralnom terenu, u Strazburu, jednom, doduše, i u Skoplju, ali i tu je osvojen dobar deo teritorije, u samom centru grada, i, najzad, u Briselu. Pre neki dan, oko ponoći, pregovori su u Briselu prekinuti. Antivladina široka koalicija levice, recimo to jasno, ne odstupa od svojih zahteva. Prvi među njima je: isključenje Gruevskog iz svake buduće vlade. Koliko je stvar zaoštrena sleva i, istovremeno, koliko je krta pozicija tvrde desnice vlasti, najbolje govori to što je, na iznenađenje svih, premijer Gruevski predložio jednu krajnje neobičnu stvar – da on i Zaev budu kopremijeri! Naravno, to je glatko odbijeno. Taj predlog ishodi iz same strukture grotesknog sna sadašnje makedonske državne i društvene stvarnosti.

„Vmroovci“ sada javno optužuju Zorana Zaeva da sluša intelektualce, profesore, umetnike i nevladine organizacije. Optužuju ga, dakle, da sluša savete onih koji imaju znanja i savesti. Optužuju ga, dakle, da se oglušuje o savete neznalica i političkih baraba. Čega se trezveni stide, time se ošamućeni ponose!

Svetske teme ulaze u antivladin protest, a protest se širi izvan granica kampusa. Pre nekoliko dana, u skopskom „Teatru Komedija“, koji vodi zagrižena ljubiteljka politike Gruevskog i njegova partijska partnerka, glumica Jelena Žugić, tokom predstave Aristofanove „Lisistrate“, u trenutku u kojem, u ulozi na sceni, ta direktorka teatra okupljene, buntovne atinske žene, koje svojim muževima, kako bi prekinule rat, uskraćuju pravo na konzumiranje braka, poziva na zajednički „selfi“, u publici se, istog trenutka, podiglo dvadesetak, takođe kostimiranih žena, učesnica antivladinog protesta, koje su preko usta imale zalepljene trake sa natpisom „Protestujemo“ (na makedonskom i na albanskom jeziku), da takođe načini grupni fotografski portret. Bio je to savršen efekat začudnosti, efekat demaskiranja stvarnosti koji je udaren kao pečat publike u pozorištu iluzija. Raspisali su se potom vladini poltroni o ovom „besramnom“ remećenju toka izvođenja jedne pozorišne predstave, na sve strane pri medijumima.

Preksinoć, u skopskom Pozorištu za decu i omladinu, od čijih šesnaest stalno zaposlenih glumica i glumaca, dvanaest je redovno na antivladinim protestima, odigrana je premijera predstave „Uspavani razum rađa čudovišta ili danas nisam napisao nijednu reč“, u režiji Vladimira Milčina, kojem je dramaturški pomagala supruga Ema Markoska Milčin, prema pesmama i proznim tekstovima Danila Harmsa i drami „San razuma“ Antonija Buero Valjeha, o tegobnom preživljavanju Fransiska Goje pod diktaturom Fernanda Sedmog. Kakav mudar izbor i pozorišni postupak, u kojem pozorište, kroz igru, ukazuje na zluradu, očajno diktiranu i opustošenu makedonsku stvarnost koja, dakle, podseća na vreme diktature španskog monarha i diktature sovjetskog monarha, a u njoj, građanska sudbina progonjenih, hrabrih i talentovanih ljudi Goje i Harmsa – na građanske sudbine Vladimira Milčina i Đoka Lazarevskog.

Lazarevski je makedonski Bredli Mening ili Snouden, kako vam drago. Već pola godine u pritvoru, gde trpi grdnu psihičku torturu, on je, kao kompjuterski stručnjak, onaj hrabri čovek koji je iz tajnih podruma makedonske Služne bezbednosti izneo audio prepise traka sa snimljenim telefonskim razgovorima najviših državnih službenika i zapisa prisluškivanih telefonskih razgovora takozvanih državnih neprijatelja. Ti snimci, koji se javno preslušavaju u antivladinom kampu, a svedoče o kriminalu vlasti, imaju prosede proze genija alogizama i groteske Danila Harmsa.

Kad na sceni gledam kako Goji, kojeg igra direktor ovog malog teatra, Dragan Dovlev, na kućna vrata dolazi ono „ljudsko stado“, oličeno u masi ili horu grozomornih Starica – na čijim licima se smenjuju užasavajuće maske koje je maestralno zamislila kostimografkinja Marija Pupučevska, a izradio ih majstor svog zanata Kiril Vasilev – i na njih lupa da bi provalilo unutra i ubilo maestra i liberalnog mislioca, izvikujući kao pogrde reči: „Mason, komunista, liberal“, onda vidim i sve one napadače na Vladimira Milčina, čije je napade, fizičke i duševne, preživeo; i njega samog kao Goju.

Kad slušam šta Fernando VII govori o Goji, na sceni, onda kao da slušam Gruevskog, sa govornice iz zgrade Vlade, koja liči danas na grandioznu šampitu, kako baca drvlje i kamenje na Milčina – istog onog Profesora, kako ga ceo pozorišni svet u Makedoniji zove, jer je podigao generacije i generacije makedonskih glumaca, i stvorio najbolju glumačku školu na Balkanu, koje Gruevski moli godine 2005, kad je uzeo kormilo VMRODPMN-a, da dođe na sastanak u četiri oka, u restoran „Tomče Sofka“, da bi mu rekao: „Znam, poštovani profesore, da u mojoj stranci ima budala koje misle da ste vi izdajnik, ali ja to ne mislim“, te da mu traži „moralnu“ podršku u jednoj od mutnih svojih rabota, u kojoj je trebalo prekrojiti opštine sa većinskim albanskim stanovništvom tako da tamo Albanci postanu manjina. Učitelj pozorišta i života, Milčin, jednostavno je odgovorio da to ne dolazi u obzir, jer za njega nema nikakvog značaja da li je neko Albanac, Turčin, Makedonac ili ma šta drugo – on tu vidi samo čoveka ili nečoveka.

Nije prošlo puno vremena, a medije su zapljusnuli zatim izveštaji o Vladimiru Milčinu kao agentu jugoslovenske UDB-e, koristeći pri tom zapise sa saslušanja na koja je Milčin u tajnu policiju bio priveden u svojstvu osumnjičenog neprijatelja naroda, a ne u svojstvu saradnika. Danas se ovaj slučaj rešava, po Milčinovoj tužbi protiv države, pred Međunarodnim sudom za ljusdska prava u Strazburu. Isti način manipulacije koristila je i inkvizicija optužujući Goju.

Mračna je nova Milčinova predstava i mračna je makedonska stvarnost. Goja je njen slikar, Harms je njen pisac.

Milčin režira autobiografski predstavu i, istovremeno, smelu, jarku fresku jedne zajedničke biografije radnog i pravde žednog sveta u Makedoniji, pokazujući hrabro šta znači poziv reditelja i šta je pozicija teatra u društvu. Reditelj svoju misiju u pozorištu pravda misijom društvu. Milčinovi nastupi u antivladinom kampu, kritički jetki i beskompromisni, premise su njegovim recentnim pozorišnim remek-delim „Naš razred“ i „Uspavani razum rađa čudovišta…“, koje je ostvario sa najboljim ansamblom u ovom delu Evrope.

Kao zlokobni refren, Hor starica peva pesmu o diktaturi koju je spevao Danil Ivanovič, žrtva staljinovog režima: „Dugo / Uče / Konje / U cirkusu / Da čine / Čuda. / A mi za čas! / Konje / Naše / Učimo ovako: / Stegnemo im muda!“

Ova predstava je danse macabre, i sva je od zastrašujućih slika Gojinih iz ciklusa „Kapriča“ i sa zidova „Sobe gluvoga“. Od nje se ledi krv u žilama. Ona prikazuje bezumnu masu koja odobrava i ministrira partijskim, crkvenim i policijskim isleđivanjima koja služe kako bi se najboljima slomila kičma, a kako bi se tovili i životima tuđim harali beskičmeni antropomorfni vođi i njihove sluge. Ali, to nije predstava koja gledaoca i učesnika obara u apatiji ili amok, nego izaziva protest i bunt kod njega. To je politička vrlina njene estetike. Ona je umetnost protesta u mračnim slikama okupirane stvarnosti. Ona je lelek poniženih a ponositih ljudi. Ona je putokaz životu u teatru i stvarnosti.

Onako kako je sjajno Đulio Karlo Argan, u „Modernoj umetnosti 1770 – 1970“, objašnjavao Gojino delo, kao „probuđeni razum, koji iz nesvesnog isteruje čudovišta praznoverja i neznanja koja je stvorio uspavani razum“, tako možemo i moramo reći za ovu predstavu. Ona je najviši estetski momenat antivladinog društvenog protesta u Makedoniji, ali i protesta širom Evrope.