Iz razgovora sam shvatila da je kuća vlasništvo njene porodice, da bezuspešno godinama muku muči da se dogovori sa uzurpatorima. Upravo je stigla iz Beča gde je ostala da živi u egzilu i posle smrti supruga Bogdana Bogdanovića (Beograd 1922 – Beč 2010). Razlog njenog tadašnjeg dolaska u Beograd – molba jedne američke televizijske ekipe koja je pripremala emisiju o životu i opusu Bogdana Bogdanovića da razgovara sa njom i snimi enterijer njihovog stana. Ja sam već godinama želela da je vidim, da od svedoka iz prve ruke saznam još nešto o Anici Savić Rebac, nešto ekskluzivno što se nigde nije moglo pročitati, ni od koga čuti. Naime, Ksenija Anastasijević Bogdanović bila je prisna prijateljica Anice Savić Rebac, a znala sam da poseduje i nekoliko njenih pisama. I tako smo se srele. Nismo bile sasvim nepoznate jedna drugoj. Primila me je ležerno, gospodski kao da se znamo odavno. Raspoložena, živahna, zračila je optimizmom. Očarala me je njena neposrednost. Razgovor je tekao lako, bez zastoja, skakale smo s teme na temu. Ja sam nastojala da beležim, ali govor je bio brži. Odmah mi je pokazala ceo prostor, jer očekivala je dolazak snimatelja i spremanje stana je bilo na dnevnom redu. Pao mi je u oči kontrast stilskog nameštaja, prefinjenih ukrasnih detalja građanskog salona, traga nekih minulih vremena i grubih, rustičnih intervencija u ostalim prostorijama. Prozori, vrata, nameštaj, police od grubog drveta, sve prefarbano mat crnom, žutom ili crvenom bojom. U uglovima zanimljivi rustični predmeti. Centralna prostorija u kojoj je trebalo da se snimi emisija bila je biblioteka Bogdana Bogdanovića. Nizovi knjiga na crnim policama, dve crne kožne fotelje, sve funkcionalno, bez detalja, nekako izrazito muški. Pomislila sam, a Ksenija mi je potvrdila da je Bogdan Bogdanović dizajnirao i svojim rukama preuredio ostatak stana po svome.

Razgovarale smo, naravno, u salonu. Sedela je na foteljici. Na zidu njen portret u ulju iz mlađih dana. Ja sam sedela preko puta nje. Nisam mogla da odolim prisili da odmeravam portret i model. I za čudo nije mi izgledalo da je model decenije stariji, da ga zasenjuje slika. Ista živahnost, ljupkost, blagost, znatiželjnost, sjaj u očima.

Orno je evocirala uspomene na Anicu Savić Rebac. U jednom periodu životni putevi su im se plodonosno isprepletali. Upoznale su se u Beogradu 1943. godine. Ksenija je upravo maturirala u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Ispunjavala je vreme do upisa na fakultet odlazeći sa drugaricama na izlete na Avalu i Dunav. U tom društvu bila je Radina Budimir, kćerka profesora univerziteta Milana Budimira. Ksenija se još u gimnazijskim danima opredelila da studira engleski jezik i književnost, te je tražila nekog ko bi mogao da joj drži časove. Radina se setila da kod njenog oca dolazi Anica Savić Rebac, sjajan poznavalac engleskog jezika i književnosti. Usledilo je upoznavanje u stanu profesora Mehmeta Begovića. On je Anici i njenom suprugu ustupio jednu sobu da se smeste posle njihovog bekstva iz Vrnjačke Banje gde je Hasanu Rebcu dojavljeno da će ga ubiti četnička trojka. Ksenija je imala osamnaestak godina, Anica je bila u pedesetim. Sagovornica mi reče da je Anica te godine smatrala najboljim. U Anici je Ksenija našla profesorku kakva se samo poželeti može, Anica dostojnu učenicu. Rađa se veliko prijateljstvo. Ali ima jedna važna oblast svakodnevnog života u kojoj su obe podjednako na bespuću. Neizbežno kulinarstvo. Ksenija mi je ispričala nekoliko anegdota o događanjima u kojima je učestvovala. Dolazila je svakodnevno, ostajala satima. Podučavanje se nije prekidalo ni u kuhinji. Jednom je Anica naumila da za ručak napravi čorbu i seckala luk, zanesena tumačenjem engleske poezije. Nasekla je popriličnu gomilicu i zatražila od svoje učenice mišljenje da li je dovoljno. Ksenija se sa osmehom sećala koliko je bila zbunjena pitanjem, nije znala šta da kaže, jer je kuvanje poznavala još manje nego Anica. Hasan Rebac često je prisustvovao njihovim susretima. Ponekad im je pomagao, najčešće tako što je iz podruma gde su bile zapakovane Aničine knjige donosio onu koja im je trenutno potrebna. Naravno, prvi je svetlost dana ugledao Šeli koga je Anica volela, Ksenija mi je to naglasila, više nego Bajrona.

Iznela je u razgovoru neke nepoznate momente iz Aničine intelektualne i životne biografije. Na primer, Ksenija Anastasijević Bogdanović svedoči da je Anica u zimu 1943/4. uveliko prevodila Lukrecijev spev O prirodi stvari sa latinskog na srpski. U tom poslu je nije sprečavala ni velika hladnoća, ni nemaština, ni težak život. U šest sati, svakoga jutra njen suprug Hasan Rebac joj je donosio kafu u krevet i ona bi sa navučenim vunenim rukavicama bez prstiju, naslonjena na jastuke, ispisivala stihove. Radila bi tako do deset sati. Razgovor se vodio i o Ksenijinom izboru poziva. Ksenija je osećala da Anica žali što ona ne želi da ide njenim putem, da studira grčki i latinski jezik, nego se opredelila za anglistiku. Ali rekla mi je i to da je Anica imala izuzetno visok moral kao pedagog, da joj nikada nije nametala svoje mišljenje, da je podsticala njene afinitete. Zahvaljujući poznanstvu sa Rebekom Vest Anica Savić Rebac je među prvima došla do knjige Crno jagnje sivi soko i dala je svojoj učenici na čitanje. Godine nisu prepreka njihovoj međusobnoj prisnosti. Ksenija Anastasijević Bogdanović svedoči da joj je Anica rekla da joj je iz visokih crkvenih krugova poručeno da će biti ekskomunicirana iz pravoslavlja ako se uda za Hasana Rebca, Srbina muhamedanske vere. Takođe, potvrdila mi je da Anica Savić Rebac nije bila religiozna, da je bila po ubeđenju ateistkinja.

Crvena nit ovih razgovora bio je, ipak, egzil supružnika iz Beograda u Beč. Oboje pripadaju srpskoj intelektualnoj eliti. Bogdan Bogdanović devedesetih godina snažno se suprotstavio Miloševićevoj nacionalističkoj politici. Kao protivnici režima bili su stigmatizovani. Bogdan Bogdanović proteran je iz prostorija škole u Malom Popoviću gde je imao atelje i svoju Seosku školu za filozofiju arhitekture. Praktično, onemogućen mu je rad. Haustor njihove kuće i stepenište sve do ulaska u stan bili su ispisani pretećim šovinističkim porukama. Nekadašnjeg gradonačelnika Beograda, Bogdana Bogdanovića, premlatili su nepoznati napadači na kućnom pragu. U takvim okolnostima napuštaju Beograd 1993. godine i nastanjuju se u Beču.

Ksenija Anastasijević Bogdanović bila je izuzetno skromna, ni malo sujetna osoba. Posvećena svom suprugu Bogdanu Bogdanoviću, posle njegove smrti učinila je mnogo za posthumnu afirmaciju njegovog stvaralaštva. Zabavljala ju je anegdota koja se prepričava u beogradskoj čaršiji kako su Bogdana Bogdanovića kad se oženio njome pitali zašto se oženio trideset godina starijom ženom. Pomešali su je, naravno, sa filozofkinjom Ksenijom Atanasijević. Zbrka sa prezimenima ove dve žene nastavlja se i danas. Recimo, u ponekoj enciklopediji prevod Ksenije Anastasijević Bogdanović drugog toma Hauzerove Socijalne istorije umetnosti i književnosti sa engleskog na srpski pripisuje se Kseniji Atanasijević. Gugl pretraživač pravi još veću zbrku. Ksenija Anastasijević Bogdanović rođena je 25. 12. 1924. godine u Banja Luci. Ispit zrelosti položila je u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji u Beogradu juna 1943. Decembra 1945. godine upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu. Diplomski ispit iz engleskog jezika i književnosti položila je juna 1950. godine. Iste godine počinje da radi na Filozofskom fakultetu u zvanju profesora srednje škole. Kao stipendista Fonda srpskog poslanika usavršavala se u Engleskoj i stekla akademski stepen magistra Londonskog univerziteta. Godine 1955. izabrana je za asistentkinju za predmet engleski jezik i književnost. Na Sveučilištu u Zagrebu oktobra 1965. odbranila je doktorsku disertaciju Funkcija adverba u dvočlanim glagolskim konstrukcijama u savremenom engleskom jeziku. Akademsku karijeru završava 1990. godine u zvanju vanredne profesorke.

Sahranjena je na Jevrejskom groblju u Beogradu kao i njen suprug Bogdan Bogdanović u blizini spomenika Jevrejskim žrtvama fašizma, Bogdanovićevog prvog realizovanog dela memorijalne arhitekture.

Autorka je filozofkinja iz Beograda