Gost

Božidar Mandić Svi žive otuđeno smatrajući da savremenost takva mora biti. Označenost zatvorenog stana, zaključanost hodnika i život bez dvorišta doneo je stil življenja: apatično-kazneno-nepopravljivi dom. A, kad nas povremeno i poseti neki zalutali čovek – zvani gost – mi ga samo zato i primamo da bismo mogli da ga uvredimo. To postaje način života. Na svojoj teritoriji domaćin se oseća superiorno, razvija tigarsku razdražljivost prema došljaku kojeg je nekad dočekivao sa pijetetom. Pili bi, razgovarali i grlili se. Domaćin gotovo da nije želeo da gost ode od kuće. A danas – Taman ste nam dosadili, a već odlazite!
Gostoljublje se pretvorilo u uvredoljublje. Nadmoć nad drugima, već je milimetar prednosti u odnosu na suparnika. Stižemo do cilja, otimamo i ako ne poludimo – uspećemo! Uspeh je postao kondicioni cilj da se, na pogrešan način, stigne do sebe. U vremenu globalne zagađenosti, štrpkajući od drugog, tako nas uči racio, barem, malo ćemo imati koristi od posetioca. Don Kihot veli da nekada nisu postojale reči Moj i Tvoj. Sve je bilo zajedničko i podeljivo. Stvarnost se delila ne kao plen, nego kao familijarni dar. Nisu postojale tuđe teritorije na kojima se izručivala sopstvena frustracija. Jer na koga ćeš, ako nećeš na gosta. Suprotno tome, jedan stari monah veli: „Prvo gost, zatim post“. Gost je najviši pojam svake duhovnosti. A sada mi se sve više ljudi žali na pogubljenost i pogubnost sebičnosti. Čuvam svoje da bi mogao da propadnem. Jer podeliti parče hleba i šolju mleka sa nekim već je veliki izdatak. Do juče smo bili dobri drugari, a sada se ne snalazimo.
Gost sam u prijateljskoj radionici Vlade Manojlovića kako pisati dramske tekstove. On mi objašnjava, a ja guram divljinu. Na kraju ljubazni Vlada kaže – Toliko veze nemaš ni sa čim da ti čak i ja poverujem. Na tom putu, ipak, ti si uspeo da ostvariš da budeš – Božidar Mandić.
A kad gost napusti naš dom ostaju nam izujedane besmislice, budalaštine i bezobrazluci – turističko gostoljublje za novu ponudu. Ni krug, vele zdravi pesimisti, ne može više da posluži da se možemo obrtati. Život je postao 500 loših dana godišnje.
U eri kupoprodajnog ludila, ljudi najčešće i najlakše prodaju prijateljstvo, a hteli bi da zadrže prijatelje. Kao da je voleti ljude greh. Ali, ja još verujem da postoje ljudi koji ne moraju da se ispovede. Njihov dom je otvoren za namernike i putnike sa rančevima. Kako je jednom jedan lutajući umetnik, stigavši u seosku kuću, rekao domaćinu: Toliko sam gladan da od žeđi ne znam ni gde ću spavati.