Gosti iz dubina prostora i vremena

Za naše pretke komete su bile zanimljivi svetli objekti na vedrom noćnom nebu. Dok se većina nebeskih tela kretala preko neba u predvidivim intervalima, kretanje kometa je izgledalo nepravilno i nepredvidivo. To je navelo na verovanja da viša sila upravlja njihovim kretanjima i preko njih ljudima šalje poruke. Zabeleženo je da su neki istorijski događaji praćeni prolaskom komete, kada su i nastale poznate legende ugrađene u istorije Meksikanaca, Kineza i mnogih drugih naroda.
Rasprostranjeno je verovanje da su komete nebeska tela nastala pre 4,6 milijardi godina na krajnjoj periferiji presolarnog oblaka. Mnogi naučnici smatraju da u poznavanju hemijskog sastava kometarnog jezgra leži odgovor o presolarnoj nebuli, oblaku gasa i prašine iz koje je nastao Sunčev sistem. Do sada su potvrde za ovo tražene u posmatranjima kometa iz daljine, složenim instrumentima u astronomskim opservatorijama ili na kosmičkim letelicama u orbiti Zemlje. Naučnu javnost je protekle godine uzbudio projekt „Stardust’’ („Zvezdana prašina’’) američke kosmičke agencije NASA: donošenje na Zemlju delića komete „Wild 2’’. Sada je kometarna materija „u rukama’’ naučnika.
Zahvaljujući napretku kosmičke tehnike, od 1986. godine raspolažemo slikama jezgara nekih kometa načinjenih „izbliza“. Radi se o gromadama leda i praha ne većim od desetak kilometara, nevidljivim posmatraču sa Zemlje.
Vidljivost komete počinje sa ulaskom u Sunčevo dvorište kada dolazi do zagrevanja jezgra. Isparavanje gasova i praha stvara komu komete, oblak oko jezgra, čija se dimenzija iskazuje u milionima kilometara. Pod uticajem Sunčevog vetra rađa se i rep komete dug stotinama miliona kilometara. Zahvaljujući njima, možemo da pratimo kretanje ovog malog nebeskog tela.
Poduhvat se sastoji u izboru komete sa podesnom putanjom, usmeravanju letelice da se približi i uđe u komu komete, zahvati kometarni materijal i donese ga na Zemlju. Izabrana je desetak kilometara velika kometa „WILD 2’’, čija je putanja udaljena stotinak miliona kilometara od Zemlje. Predviđeno je da letelica prođe kroz komu komete i zahvati željeni materijal. Važno je bilo da zahvat materijala ne bude praćen i njegovim zagrevanjem s obzirom na brzinu od dvadeset hiljada kilometara na sat, kojom se kometa kreće. Za to je kao specijalna podloga male gustine (98,8 odsto vazduha) korišćen silikagel.
Kosmička letelica je lansirana 1999. godine. U blizinu komete je dospela 2004. godine. Kolektor sa silika gelom se približio površini kometarnog jezgra na 234 kilometra. Po obavljenom zadatku sledilo je vraćanje na Zemlju gde je kapsula sa dragocenim materijalom padobranom spuštena 15. januara 2006. godine.
Nije teško zamisliti uzbuđenje naučnika kada su u svojim rukama držali kosmički materijal. I iznenađenja posle prvih mikroskopskih pregleda: radilo se o hiljadama zahvaćenih „čestica’’ mikronskih dimenzija i mikrogramskih težina. Procenjeno je da ukupna težina donetog kometarnog materijala nije veća od nekoliko mikrograma. Spektakularnost poduhvata se nastavlja. Organizovane su analize ovog materijala u više od stotinak naučnih laboratorija u SAD i širom sveta. Analize se vrše vrhunskim fizičkohemijskim tehnikama.
Ugledni američki naučni časopis „Science’’ je u svom decembarskom broju 2006. godine objavio prve radove sa rezultatima analiza. Radi se o sedam članaka. Naučnike impresioniraju rezultati. Javnost je ništa manje impresionirana brojnošću učesnika i naučnih ustanova koji stoje iza objavljenih radova. Primera radi, glavno naučno saopštenje nosi imena 183 naučnika iz 100 naučnih laboratorija širom sveta! Ničeg sličnog do sada nije bilo u svetu nauke.
Rezultati su nestrpljivo čekani od onih koji u kometarnoj materiji traže odgovore u vezi sa ranim fazama Sunčevog sistema i pojavom života na našoj planeti. Prvi nalazi dovode u pitanje do sada vladajuću pretpostavku o isključivom rađanju kometa na niskim temperaturama i u krajnjoj periferiji Sunčevog sistema, o nebeskim telima sastavljenim od međuzvezdanog praha i leda. Razlog je prisustvo minerala koji su mogli da nastanu jedino na visokim temperaturama u okolini Sunca. Ali u analiziranim uzorcima se nalaze i organska hemijska jedinjenja kojima visoke temperature nikako ne odgovaraju. To ukazuje i na postojanje procesa koji se dešavaju na periferiji Sunčevog sistema na niskim temperaturama.