Foto: Boris Roessler/EPA

Ljudi iz svih oblasti politike obožavali su Tviter. Instant aktivizam s instant odgovorom. Tako se imalo osećanje da se nešto dešava, da ljudi slušaju.

Istini za volju, svi oni koji su ostvarivali slobodu govora i slobodu izražavanja na Tviteru nisu radili ništa više i ništa manje nego što su stvarali sadržaj koji ne poseduju u korist korporacije u kojima nemaju udela.

Jedina svrha tvitovanja bilo je stvaranje novih mogućnosti reklamiranja. Jedina funkcija ostvarivanja slobode govora i slobode izražavanja na Tviteru bilo je zarađivanje novca za ljude koji su osnovali Tviter i ulagali u njega.

Osnivači Tvitera su Džek Dorsi, Biz Stoun, Noa Glas i Evan Vilijams. Nijedan od njih nije imao eumelanin u donjem sloju epiderma.

Tako vam je 2013. izgledao radikalni aktivizam. Odvijao se preko platforme u vlasništvu belih đilkoša, đuture s reklamama za koka-kolu i pepsi.

To je dvadeset prvi vek.

To je internet.

Slava je sve.

Masovna proizvodnja obesmislila je tradicionalni novac. Tradicionalni novac sveo se na sredstvo razmene poniženja za hranu i prenoćište. Tradicionalni novac postao je ekvivalent izmišljenog sveta u kome kojekakve rmpalije od vampirske plastike usiljeno iznose razloge zašto treba da im dozvolite da pređu prag vašeg doma.

Više nema šta da se kupi.

Slava je sve jer je tradicionalni novac podbacio. Slava je sve jer je ona poslednja konvertibilna valuta na svetu.

Bijonse i Rijana bile su onaj deo industrije popularne zabave koji je ljude zasipao slikama grotesknog uspeha.

Prećutna ideologija popularne zabave kaže da njeni korisnici mogu postati isto tako poznati kao izvođači. Samo treba vredno da rade i da veruju u svoje snove.

Kao i sve pop zvezde, Bijonse i Rijana postoje zahvaljujući iluziji da je slava iskustvo koje dele sa svojim obožavaocima. Njihovi obožavaoci nisu konzumenti, nego saputnici na životnom putu.

Na Tviteru su 2013. naročito forsirali ovu povezanost između zvezda i njihovih obožavalaca. Bijonse i Rijana su tvitovale. Milioni njihovih obožavalaca su im odtvitovali. I oni su mogli da ostvare svoje snove.

Naravno, ni Bijonse ni Rijana nisu koristile Tviter. Imale su pomoćnike i zaposlene koji su osmišljavali njihove tvitove u cilju maksimizacije zarade i pažnje.

Potpuno je nebitno to što su i Bijonse i Rijana imale kamaru eumelanina u donjem sloju epiderma. Američki mediji vole da prikazuju pripadnike crne rase koji su uspešni izvođači ili sportisti.

Američki mediji gotovo nikada ne prikazuju crne rase koje su uspeh postigli obrazovanjem i stručnošću. To nisu zanimljive priče.

* * *

Kristinina zamisao bila je jednostavna. Istraživala je drevne mitologije tumačeći božanstva kao simboličke i arhetipske predstave večitih ljudskih stremljenja.

Pokazalo se da su najpodesniji starogrčki bogovi. Oni su bili najdetinjastiji, i shodno tome najsličniji trustu mozgova San Franciska. Pored toga, Kristina je imala u vidu i uticaj grčke mitologije na savremenu zapadnu misao.

Čim je izolovala različite arhetipove, počela je da im traži odgovarajuće personifikacije među čelnicima Gugla.

– Kod Gugla je najvažnije shvatiti – objasnila im je Kristina – da je to lažovska kompanija. Čitav model njihovog poslovanja svodi se na laganje. Marketing je takva umetnost laganja gde svi znaju da ih lažeš ali niko ti neće to uzeti za zlo jer su tvoje laži zavijene u oblandu od novca.

Ako vas zanima zašto je San Francisko ovako sjeban, objašnjenje je vrlo jednostavno. Ako ne računamo Epl, osnovni izvor zarade svake kompanije jeste marketing. To je jedini način da zaradite novac od interneta. Živimo u doba najveće marketinške ekonomije koju je svet ikada video, a niko neće to da prizna.

– Ja imam teoriju – i na to će Dž. Karadžehenem – da sav novac i svaka tehnologija nose u sebi ideologiju koja je dovela do njihovog nastanka. Izguglaj „paketni prenos“ i sve će ti biti jasno. Marketing je sam po sebi objašnjenje zašto je San Francisko tako sjeban i zašto svi lažu.

– Zato što se svi bave marketingom – reče Kristina. – A ne mogu to da kažu. I zato lažu čime se bave. Gugl hoće da verujemo kako oni menjaju svet, kako nam nude milion besplatnih usluga i kako smo svi deo istog tima, ali sve vreme nas lažu. Gugl ne radi ništa drugo nego nas bombarduje reklamama. Samo to donosi novac. Oni su lažovi, a ja im se molim.

Kristina je osnivače i glavešine kompanija u Silicijumskoj dolini videla kao nove bogove, poput Novih bogova koje je stvorio Džek Kirbi dok je honorarno radio za DC komiks, i tako se odnosila prema njima.

Lari Pejdž, generalni direktor i suosnivač Gugla, bio je kao Hefest zato što je Hefest bio neugledni zaštitnik umetnika i stvaralaca. Kao što je Hefest dobio šut-kartu s Olimpa, tako je Lari Pejdž dobio šut-kartu s direktorskog položaja. Kada je 2011. povratio kontrolu nad kompanijom, na njegovo navaljivanje pokrenuta je nova društvena mreža koju su svi smatrali bezveznom. Lari Pejdž je potom otkupio Motorolu, polupropalog proizvođača mobilnih telefona, koja je uprkos svemu ostala rupa bez dna. Kristina nije mogla znati da će Gugl 2014. prodati Motorolu s gubitkom od 12.000.000.000 $. Ka ošto je Hefest bio u farsi od braka s Afroditom, tako su Larija Pejdža svi smatrali dobrim direktorom samo zato što je Gugl marketingom kao svojom osnovnom delatnošću zaradio toliko novca da niko nije primećivao da Lari Pejdž pojma nema o poslu i da se rukovodi načelom da je nekontrolisani rast uspešna strategija za budućnost.

Sergej Brin, drugi suosnivač Gugla, bio je poput Dionisa, boga seksa, droge i terevenki. Sergej Brin se rebrendirao u direktora Gugla X, Guglove besmislene laboratorije za razvoj pomodarskih tehnologija kao što su odevni predmeti s ugrađenim kompjuterom, automobili kojima ne treba vozač i psi koji ne ližu sopstvene genitalije. Te tehnologije su bile tričarije, banalne vizije budućnosti iz mašte ljubitelja naučne fantastike. Gugl je bio marketinška kompanija. Kad god je kompanija lansirala neki opipljiv proizvod, taj proizvod je bio fijasko. Prava svrha Gugla X bio je reklamiranje mitske slike Gugla kao kompanije posvećene inovativnosti. Gugl X je bio Guglovo sredstvo za širenje laži o svojoj istinskoj svrsi primenom marketinških metoda u cilju zabašurivanja prihoda ostvarenih marketingom. Gugl X je bio besmisleni ćef jednog od najbogatijih ljudi na svetu. Brinova razbibriga. Bljutava žvaka za muvanje riba. Potpuni vrhunac dekadencije. Sergej Brin je praktično napustio Gugl. Bio je sredovečni plejboj s čudnim ljubavnicama i navikom da svakoga avgusta ide na Burning Man. Burning Man je velika žurka usred pustinje na kojoj se Sergej Brin pretvarao da novac nije važan i da on nije kapitalista. Tamo bi se okružio polugolim mladim ljudima obeznanjenim od droge, odevenim poput trećerazrednih cirkusanata i oduševljenim što su u društvu poznate ličnosti.

Erik Šmit, koga su Brin i Pejdž držali na mestu generalnog direktora onoliko koliko je bilo potrebno da provede kompaniju kroz period inicijalne javne ponude, bio je kao Zevs, kralj bogova. Erik Šmit je bio vladar iz senke, siva eminencija, čovek koji je pravio nagodbe s vladom, CIA i DB, član mnogih državnih komisija i produžena ruka kompanije u Vašingtonu. Obožavao je to što mu je Gugl omogućio pristup moći. Kao i Zevs, bio je mušičav i tajanstven drugačije od ostalih. Uvek je bio tu, ali nikada niste znali šta zapravo misli. Da ne zalazimo sada u njegov zamršen romantični život, koji je iziskivao jebodrom na Menhetnu.

Suzan Vodžicki je bila rođena sestra En Vodžicki, žene Sergeja Brina, i direktorka marketinga. Ona je bila poput Demetre, boginje žetve i plodnosti. Ona je bila ta koja je dozvolila Sergeju Brinu i Lariju Pejdžu da začnu Gugl u njenoj garaži. Ona je bila ta koja je zapravo šef parade jer je upravljala marketingom, izvorom vaskolikog njihovog novca. Suzan Vodžicki je želela da bude umetnica. Suzana Vodžicki je bila tajanstvenija čak i od Erika Šmita. Niko nije znao bogzna koliko o njoj, što je Kristinu podsetilo na Eleusinske misterije obavijene velom tajne.

A bio je tu i stari dobri Stiv Džobs, poznatiji kao Had. I to ne samo zato što je bio mrtav i trunuo u kužim jamama podzemnog sveta, osuđen da do daljeg posmatra slike osiromašenih fabričkih radnika na kamenim zidovima zaborava. Stiv Džobs je u suštini bio Had zato što je Had bio najobičniji zadrti kreten. Stiva Džobsa kao takvog definisao je spoj urođene zadrtosti i palanačkog nazovi ugleda. Ta blagoslovena zajednica iznedrila je tamni pokrov koji se spustio na čitav zapadni svet. Stiv Džobs je odrastao čitajući časopis Svezemaljski pregled, čija je glavna poruka bila da ako trošite novac na pravi način, možete postati bolji čovek. Bila je to mantra iz vremena neposredno posle Drugog svetskog rata, prećutna zajednička ideologija svih staleža. Ali kako je Svezemaljski pregled ponikao u San Francisku nakon zamiranja mnogih utopijskih ideala, vonj njegove poruke bio je prikriven pačulijem, mirišljavim štapićima i razvodnjenom istočnjačkom duhovnošću na jeftinom papiru. Bio je to novi vid marketinga, namenjen nesigurnim ambicioznim malograđanima. Stiv Džobs je sve to usisao i iskenjao, i preobrazio se u Hada. To je jedini bog od koga se ne može pobeći. NJegovi uslovi su jasni: ili ćeš da umreš ružan i nevoljen, ili ćeš da kupiš preskupi kompjuter ili ajpod i da se uz zvuke prvih pesama Boba Dilana vineš s točka samsare. Tvoju urođenu nekreativnost zabašuriće pripadnost grupi. Ldudi će misliti da si zanimljiv, prelep i napredan. Najlepši na svetu ko je? Tandara broć. Ništa ne svedoči o individualnosti tako kao petsto miliona elektronskih uređaja koje su napravili robovi. Dobro došli u pakao.

A bila su tu i niža božanstva.

Kao što je Šeril Sandberg, milijarderka koja je radila za Fejsbuk i smatrala da žene koje nisu milijarderke mogu steći poštovanje na radno mestu ako se malo više ponašaju poput muškaraca koji ih omalovažavaju na istom tom radnom mestu Šeril Sandberg je pre Fejsbuka radila u Guglu i Kristina je zaključila da je ona podseća na Iridu, glasnicu bogova. Sticao se utisak da Šeril Sandberg u čitavom svom profesionalnom životu ne radi ništa osim što isporučuje poruke.

Kao što je Rej Kerzvajl, koga je Kristina poistovetila s Dolusom, mitskim duhom lukavstva i obmane. Rej Kerzvajl je bio kralj religije tehnološkog oslobođenja. Drugim rečima, bio je kralj najnepodnošljivijeg od svih nepodnošljivih sranja. On je verovao da će u nekom trenutku u budućnosti kompjuteri doseći tačku tehnološkog singulariteta. Tehnološki singularitet je nedotupavna fraza koju je izmislio pisac naučne fantastike Vernor Vindži, a označava hipotetički trenutak u budućnosti u kome će kompjuteri doseći kritičnu masu veštačke inteligencije, oživeti i promeniti sve, a uradiće to tako što će prodreti u svest ljudi kao što su Rej Kerzvajl i Vernor Vindži i ubediti ih da su fenomenalni u pičku materinu. I onda će kompjuteri, Rej Kerzvajl i Vernor Vindži da budu ortaci i biće im fenomenalno i doveka će svi zajedno vladati svemirom. Ovo nije preterivanje Rej Kerzvajl je stvarno verovao u to. Tu budalaštinu su objavila najveća američka glasila. Tu budalaštinu su kao reč Božju prihvatili žutokljuni novinari koji nisu shvatali ni običnu starovremsku inteligenciju, a kamoli inteligenciju koju je stvorio čovek. Zato je Rej Kerzvajl bio bog laži. Ko bi prkosio moći čoveka koji veruje kako će njegov kompjuter jednog dana oživeti, biti mu najbolji drugar i govoriti mu da je fenomenalan lik? Svi u Silicijumskoj dolini voleli su Reja Kerzvajla. Bio je njihov prvosveštenik nepodnošljivih sranja. Bio je prorok kvazinauke. Radio je za Gugl. Bio je tehnički direktor.

Kao i Marisa Mejer, koju je Kristina poistovetila s Elips, grčkom personifikacijom nade. Potrebno je mnogo nade da bi neko bio Marisa Mejer. Dok je radila u Guglu, izvesno vreme je izlazila s Larijem Pejdžom dok je pomagala oko raznoraznih projekata koji su otišli niz vodu, kao što je Gugl Knjige, projekat koji je ona nazvala „Guglovim lansiranjem u nebo“. Gugl Knjige bio je Guglov pokušaj da ukrade intelektualnu svojinu svih pisaca u Americi nudeći im besplatne primerke njihovih dela putem neupotrebljivog sistema. Mejerova je iskoristila to iskustvo da postane direktor i predsednik kompanije Jahu!, koja je nudila proizvode koji nikome ne trebaju. Jahu! je bio relikt prvog tehnološkog buma. Nikome nije bilo jasno zašto Jahu! Još postoji i šta Marisa Mejer tamo traži. Ali ona je bila tamo, sklapala loše multimilionske ugovore i menjala logo. Potrebno je mnogo nade da bi neko bio Marisa Mejer.

Nijedno od pomenutih božanstava nije imala nimalo eumelanina u donjem sloju epiderma.

* * *

Internet je ljudima bez moći pružio iluziju da njihovo besplatno mišljenje ima nekakvog uticaja na svet. Što je, naravno, potpuna budalaština zasnovana na sumanutim idejama o tome ko upravlja svetom.

Svetom ne upravljaju vlade. Svetom ne upravljaju poznate ličnosti.

Svetom upravljaju bankari. Svetom upravlja kasta ulagača. Svetom upravljaju proizvođači. Istoriju čovečanstva piše novac, pišu je ljudi koji ga kontrolišu i niko drugi.

Novac, ta mera ljudskog poniženja, jedino je što je bitno.

Ali onaj privid važnosti besplatnih mišljenja podsticali su samo zato što to donosi novac bankarima. I ulagačima. I proizvođačima, koji su porobili žitelje dalekih zemalja i naterali ih da prave uređaje za besplatno izražavanje mišljenja.

Jedino što sva ta besplatna mišljenja ama baš nikako nisu mogla jeste da promene svet. Mišljenja su bila samo još reči, još sranja koja je neko negde smislio. Reči su bile mazivo za mašineriju kapitalizma.

Reči samo potpomažu složeni proces u kome svaki četrdeset godina jednu grupu lelemuda smenjuje druga grupa lelemuda. Džarvis Koker je bio potpuno u pravu. Svetom zaista vladaju pizde.

Objavljen najpre kao samizdat, roman „Ja mrzim internet“ američkog pisca turskog porekla Džareta Kobeka postao je bestseler zahvaljujući prvenstveno internetu i društvenim mrežama. Paradoksalnost ovog slučaja je u tome što autor u središte svoje romaneskne priče stavlja upravo ogoljavanje surove manipulativnosti novih komunikacionih tehnologija. Dok milioni korisnika veruju da putem Tvitera šire slobodu govora i da se zaista druže sa svojim pop-idolima, jedini interes pokretača čitave priče je uvećavanje kapitala. Ovu provokativnu osvešćujuću knjigu na srpskom jeziku je objavila Izdavačka kuća BOOKA iz Beograda. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz romana „Ja mrzim internet“. Izbor i oprema teksta redakcijski.