Po ovom učenju, koje se suprotstavlja Jevanđelju po Jovanu, Isus je „status Hrista“ dobio tek kasnije, jer je rođen kao „običan čovek“, da bi potom dobio svoje „moći“ od Boga, kao nagradu za svoju bezgrešnost i odanost istom. Setimo se šta „Hrist“ znači – spasitelj (soter). Mnoge individue su stekle status spasitelja i pre i posle njega (Atis, Mitra, Krišna i sl.), te ovaj pristup hrišćanstvu ni malo ne čudi. Isus je, dakle, morao prvo da „dokaže“ svoju „svetost“ da bi ga potom Bog nagradio i „uzdigao“ (teoza). Već u drugom veku nove ere ovo učenje je označeno kao jeres, i tu primećujemo početak manije jeresi. Tokom narednog milenijuma i po, zvanično hrišćanstvo će sve što se crkvenim velikodostojnicima momentalno ne sviđa ili ne odgovara (kako na teološko-ideološkom tako i na političkom nivou – ovo se ne sme smetnuti s uma) redovno proglašavati za jeres.

Adopcionizam je u suštini jedan od dve verzije monarhizma, gde se druga naziva modalizam, i smatra Oca i Sina za dva aspekta iste ličnosti. Sličnu šizmu ćemo potom videti i u 11. veku, kada će se na osnovu sličnih metafizičkih ideja Evropa pocepati na istočnu i zapadnu, time umnogome uslovaljavajući svoj potonji razvoj. Po adopcionizmu, za razliku od modalizma, Isus je donekle „ispod“ Oca (Boga), budući da je Bog Isusa „uzdigao“, te je stoga i sam morao da bude na višem položaju. Teodot (Teodosije) Vizantijski jedan je od najranijih ideologa adopcionizma. Pisao je u kasnom drugom veku o tome kako je Isusa rodila devica Marija koju je oplodio Sveti Duh, ali da je prvo bio smrtnik, koji će se kasnije uzdići na nivo spasitelja, Hrista. Papa Viktor I će njegove spise već krajem istog veka proglasiti za jeres.

Adopcionizam će, i pored toga što je redovno proglašavan za jeres, imati dve „obnove“, od kojih je nešto značajnija ona iz dvanaestog veka, pod Abelardom, dok će u četrnaestom veku Duns Skotus koristiti termin „usvojeni sin“ (u engleskom „to adopt“ i dan danas znači „usvojiti“), mada ne u striktno „sektaškom“ smislu, kako bi to tada moglo biti shvaćeno. Ovde treba imati u vidu i da je Skotus živeo u doba u kome je katolička crkva doživela procvat, u doba početka tzv. Zlatnog perioda papstva. To je bilo doba u kome čovek odista nije mogao sebi da dozvoli da kaže mnogo štošta.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)