Kada čuje za izložbu ikona, zapadni čovek očekuje da vidi tamne muzejske eksponate iz srednjeg veka, poreklom verovatno iz Rusije, nagrizene zubom vremena, prekrivene slojem čađi, ugašenih boja, jednom rečju – ostatke, koji su možda lepi, dragoceni, neobični, ali ipak samo ostaci jedne izumrle umetnosti i davno nestale civilizacije. Sjaj i snaga boja, bogatstvo i raznolikost ikona koje su u okviru međunarodnog projekta „Ikone Balkana“ prezentovane publici Severne i Zapadne Evrope nikako se ne uklapaju u taj stereotip, jer predstavljaju dela savremenih autora koji nastavljaju i razvijaju tu umetnost – kaže u razgovoru za Danas Lazar Predrag Marković, kustos i organizator izložbe „Ikone Balkana“.
Reč je o kolekciji od 110 savremenih ikona, nastalih u poslednjih nekoliko godina, koja putuje po crkvama, galerijama i muzejima Evrope. To su radovi 30 umetnika iz Bugarske, Rumunije, Grčke, Srbije i Crne Gore. Projekat je nastao sredinom 2003. na poziv Norveške crkve – organizatora Generalne skupštine Konferencije evropskih crkava koja je tokom juna meseca te godine održana u gradu Trondhajmu. Izložba je kasnije predstavljena i u drugim većim gradovima Norveške – Oslu, Bergenu i Stavangeru, kao i u Helsinkiju (Finska), Barseloni (Španija), Londonu (Velika Britanija) i Rejkjaviku (Island). Sledeća velika izložba trebalo bi da bude otvorena 1. aprila u Kembridžu. Posle toga u planu je Italija – Rim.

Princ Čarls i pravoslavna ikonografija

– U Londonu smo održali simpozijum na temu „Značaj obnove pravoslavne ikonografije za savremenu umetnost Anglikanske crkve“ u toku dvomesečnog trajanja izložbe u crkvi Svih svetih. U tom dijalogu je učestvovalo 80-tak ikonografa, istoričara umetnosti, teologa i ikonofila zainteresovanih za crkvenu umetnost. Među učesnicima bili su, između ostalih, biskup Londona Richard Chartres, protoprezviter Stamatis Skliris, otac Stefan Rene. Bilo je reči o ukorenjenoj predrasudi da je ikonograf sputan kanonima koji navodno do najsitnijih detalja određuju kakva ikona treba da bude. U stvari, umetnik ima slobodu da unese mnogo toga novog u ikonu, u meri svojih sposobnosti, talenta, znanja, hrabrosti i predanosti da stvori nešto što je zaista autentično, a ne samo kopiju. Zanimljivo je da je u Londonu u to vreme bilo organizovano i nekoliko paralelnih kurseva ikonopisa u okviru izložbe ikona savremenih autora iz Rusije, Rumunije, Egipta, Etiopije i Engleske. Reč je o projektu Fondacije princa Čarlsa koji ima posebnu Školu tradicionalnih umetnosti – kaže Marković.

Upitan u kojoj meri zasluge za britansko interesovanje za ikonopis pripadaju princu Čarlsu, čiji je otac vojvoda od Edinburga pravoslavac, a i sam naslednik britanskog prestola često boravi na Svetoj gori, Marković ocenjuje:

– Nesporno da je angažman i prisustvo princa Čarlsa u javnosti doprinelo popularizaciji ikonografije a i pravoslavlja, mada treba reći da se njegova interesovanja protežu još dalje na Istok, jer gore pomenuta Škola prevashodno izučava islamsku umetnost. S druge strane, on je u maju 2005. u Manastiru Vatopedu na Atosu inicirao desetodnevni kurs ikonopisa za polaznike iz Engleske, u kome je i sam uzeo učešće. Ako postoji, veoma bih voleo da vidim njegovo ikonografsko ostvarenje.

Na pitanje da li će se zadržati samo na Zapadu ili razmišlja i o Istoku Evrope, Lazar Predrag Marković odgovara da postoje preliminarni kontakti sa Moskvom, Vroclavom i Sofijom, ali da je rano da o tome govori. Njegova velika želja je da, posle Evrope, izložbu predstavi i Americi i Japanu.
– Ovaj projekat se razlikuje od drugih izložbi pravoslavne ikonografije u tome što prezentuje tri stilske grupe ikona. Pored tradicionalnih -neovizantijskih ikona koje su replike ili interpretacije predložaka iz vremena Vizantije, najčešće iz 14. veka, tu su i radovi koji spadaju u grupu manje poznatih naivnih ikona na staklu. To je živopisna, ekspresivna ruralna umetnost koja je imala procvat u 18. i19. veku u oblastima današnje Rumunije ali i našeg Banata i čija je obnova u toku. Treću stilsku grupu čine moderne ikone – dela malobrojnih savremenih ikonopisaca, uglavnom iz Srbije. Oni su napustili kopiranje i tragaju za novim likovnim izrazom koji bi teološku poruku izražavao savremenijim vizuelnim jezikom. Upravo ove ikone čine izložbu veoma neobičnom i jedinstvenom. Dok se za svaku neovizantijsku i naivnu ikonu po pravilu uvek može pronaći konkretni prototip – istorijska ikona koja biva prepisana, prepričana ili tumačena, modene ikone nemaju takve direktne uzore. One su plod sinteze vizantijskog izraza sa likovnim elementima koji vode poreklo sa najrazličitijih vremenskih i prostornih koordinata, ukjučujući i modernu umetnost prve polovine 20. veka. Kao i naivne, i one se retko mogu videti u crkvama. Sve tri grupe ikona zajedno čine celinu koja reprezentuje deo autentične kulture koju mi sa Balkana možemo predstaviti Zapadu- kaže Lazar Predrag Marković.
Odgovarajući na pitanje koliko je ikonopis kao karakterističan izraz pravoslavlja, razumljiv ljudima na Zapadu, sagovornik Danasa kaže:
– Svakako manje razumljiv nego nama koji smo rođeni na Balkanu, ali postoji značajno interesovanje koje motiviše na traganje za značenjem. Zahvaljući velikoj mobilnosti, savremeni čovek Zapada na putovanjima dolazi u dodir sa ikonama, najčešće u Rusiji, Grčkoj, Egiptu… Donoseći ih u svoj dom, imaju potrebu da razumeju to što svakodnevno gledaju na zidu. Takođe, ikone se sve češće sreću i u drugim crkvama Zapada: Pre svega u rimokatoličkim, pa anglikanskim ali i kod protestanata. U Helsinkiju sam video kako u luteranskoj katedrali pronose veliku ikonu tokom mise. Interesovanje za ikone je proces koji ima tendenciju da se razvija u budućnosti.
– Do sada su sredstva obezbeđivali partneri – domaćini izložbe. Mislim da im nije bilo teško naći donatore, jer ova izložba privlači brojne posetioce, najčesće turiste, zatim lokalne stanovnike koje prevashodno zanima kultura i vernike – s obzirom na to da je hrišćanstvo nešto što još uvek zanima savremenog čoveka Zapada, uprkos bogatoj tržišnoj ponudi najrazličitijih religija i oblika duhovnosti. Izložene ikone svojim likovnim vrednostima i „egzotikom“ privlače zaljubljenike u kulturu bez obzira što nisu vernici, iako se tu susreću i sa „bogoslovljem u bojama“, što je možda najbolja definicija ikona. Zanimljivo je da sam u svim zemljama sretao lokalne ikonopisce, od kojih su neki prešli u pravoslavnu veru, a ima i udruženja ikonografa, kao i lokalnih pravoslavnih parohija u kojima se koristi isključivo engleski ili norveški jezik , kao što je bio slučaj u Londonu i Stavangeru – kaže Marković.
– Broj ikona zavisi od prostora koji je dostupan. Najmanja izložba imala je samo 33, Helsinki-Uspenski, a najveća 110 ikona Stavanger -Kulturhus.
Dok ne vidim prostor i ne postavim ikone na zidove, ne znam šta će na kraju ući u izbor, jer nije lako uskladiti tako raznolika dela. Naravno, ne pretendujem da je u tim okvirima moguće predstaviti sve što je kvalitetno u ikonopisu Balkana. Trudim se da jedini kriterijum bude likovni kvalitet. Da li sam u tome uspeo treba drugi da prosude. Do sada je ovaj projekat imao odlične prikaze u medijima. Izložba je predstavljana i u crkavama i u galerijama, i mislim da je to dobro. Ikone ne pripadaju samo sakralnim prostorima. Kvalitetnoj savremenoj ikoni, ako je prevazišla nivo replike, mesto je i u galeriji savremene umetnosti. Naravno, govorimo o vrhunskim delima, a ne o suvenir-ikonama i radovima koji su samo manje-više uspele kopije srednjovekovnih. Samo autentična ikona zaslužuje mesto u uglednim likovnim galerijama. Nedavno smo imali prilike da vidimo moderne ikone Todora Mitrovića u Galeriji FLU i tom prilikom da čujemo uspešnu odbranu prvog magistarskog rada na FLU o ikonopisu kao savremenom slikarstvu – kaže Marković. Na kraju razgovora za Danas Lazar Predrag Marković iznosi svoje viđenje savremenog srpskog ikonopisa u poređenju s drugim zemljama Balkana, a i šire u okviru pravoslavnog sveta.