Ne vredi po mom mišljenju raspravljati o literarnoj vrednosti ovih priča, pošto nas to ne bi nikuda odvelo, ali ako sam već spomenuo problem žanra, onda je vrednost ovih kratkih novela njihov filozofski potencijal koji nesumnjivo postoji i koji je i sam rezultat filozofskog creda autorke koji je kritički u odnosu na ovaj savremeni „digitalni rez“ i njegove da kažem okultne, odnosno, organske posledice.

Jer su žena i telo tema ovih okultnih, skrivenih krvarenja. Inače, sama sintagma „okultno krvarenje“ pripada medicinskom vokabularu a ne filozofskom ili mističkom, tako da ova svojevrsna, verbalna mimikrija predstavlja prvo značajno obeležje baroknog filozofskog stila Divne Vuksanović, pošto se neke od ovih novela ne mogu čitati bez rečnika stranih reči. Na primer reči poput „kadavera“ iz poslednje novele Zastavice nekad i sad koja znači „leš„, ili samog „okultnog krvarenja“ koje je, u stvari, „skriveno krvarenje“ koje ima neki organski uzrok koji se mora ukloniti pošto je jedna od njegovih posledica drastični gubitak gvožđa u krvi.

Dakle, u savremenom digitalnom dobu, s jedne strane imamo ovo propadanje tela ili „okultna krvarenja“ i sa druge strane, gubitak identiteta u ovom „cegeru bez dna“ u savremenom tehnološkom i medijskom simulakrumu u kome se ovaj filozofski spor između modela i kopija dramatično nastavlja.

Ali, zašto baš „okultna krvarenja“ u digitalnom dobu i šta je njihova filozofska scena, koju – po mom mišljenju – Divna Vuksanović ima u vidu? Ovde su važna dva uvida, ili je to možda samo jedan uvid.

Digitalni rez nije bezazlen. On ima organske posledice i menja našu imaginaciju u toj meri da ona zapravo i pored izvanredne tehnološke opremljenosti više nije u stanju da postavi svoje digitalne, medijske zastavice. Digitalni svet je svet potpune izgubljenosti i propadanja i nikakva „teorija haosa“ ne objašnjava više ovaj svet. U tom pogledu, Divna Vuksanović je empiričar i materijalista, poput vodećih poststrukturalista, pošto je to svet bez teorijskog modela: svet krvavih kopija i simulakruma. U ratu u zalivu, kako je pisao Bodrijar, sve je simulakrum osim ovih krvavih glava koje padaju na sve strane. U ovom svetu opšte razmene i haosa samo je još smrt ono što se ne može razmeniti.

Zato su ovo priče koje nemaju fabulu, pošto je „gospodar priče“ u ovom digitalnom, medijskom haosu nepovratno izgubljen, kao kad menjate kanale na TV prijemniku, ili surfujete po internetu. Zato su one narativni baštinik filozofskog spora koji je Džon Lok vodio protiv tzv. „teorije urođenih ideja“, protiv „londonskih platoničara“ i „filozofa sa Kembridža“ u 17. veku, utvrdivši da: „Ničeg nema u našem umu čega predhodno nije bilo u našim čulima“ (Nihil est in intellectu guod antea non fuerit in sensu). „Veliki zakon imaginacije glasi: da nema imaginarnog sveta“, napisao je Sartr.

To je filozofski credo i Divne Vuksanović, jer da nije – ne bi ni bilo ovih „okultnih krvarenja“ u njenim pričama. Gotovo da je nemoguće biti platoničar posle ovog digitalnog reza, koji zato i nema koherentnu narativnu formu.

Da li je, uostalom, fabula ili narativna forma uopšte moguća u digitalnom svetu, ili ćemo prestati da pričamo naše priče? „Samo da ne prestanemo da pričamo naše priče!“, kako je napisao Albahari. Ili Vladimir Nabokov koji je pisao: „Kada ne bih bio savršeno siguran u svoju moć da pišem, i u svoju čudesnu sposobnost da izražavam ideje s krajnjom dopadljivošću i živošću… tako sam nekako zamišljao da započnem svoju priču“. Ali, kako danas filozofirati i započeti svoju priču? Postoji li uopšte „normalna iskrivljenost“, ili „normalno krvarenje“ digitalnih simulacija? To je pitanje koje postavlja Divna Vuksanović, a vi znate da su jedino pitanja ono što ostaje.

Jer, ovi krvavi simulakrumi ne proizvode razliku i ne šire granice ljudskosti, nego do dosade proizvode Jedno i Isto. Simulakrumi ne pišu nego kopiraju bez moći da filozofiraju i pišu. Digitalne simulacije nisu ni umetničke ni bezazlene bez obzira na Platona i njegove zahteve.

Da li će filozofija uopšte postojati u ovom svetu „okltnih krvarenja“? To je Divna Vuksanović bolje razumela od naših analitičara, ili pisca nagrađenog romana Vorward koji je trebalo da bude prvi krimi roman digitalne ere u srpskoj književnosti.

Jer, naš je identitet izgubljen u ovom digitalnom cegeru bez dna, koji je postao naš Secon Life profesore, kako to stoji u jednoj od ovih priča Divne Vuksanović.

Naš iznošeni, simulirani, potrošeni život. Umetnost nije simulacija i simulacija nije umetnost. To nije kriza predstavljanja već kriza identiteta.

close
Identitet u cegeru bez dna 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.