Ideološki nacionalizam u XXI veku - Brexit & Co. 1

Tako se barem čini na prvi pogled. Međutim, ispostavlja se da Engleska predstavlja poseban slučaj na osnovu kojeg se ne mogu donositi povratni zaključci o budućem ponašanju drugih članica EU.

Iako se većina dobijena redovnim putem, u smislu izbornog odnosno referendumskog prava, može smatrati validnom većinom, većina glasova se ipak ne može automatski izjednačavati s većinskim mišljenjem.

Da su britanski zagovornici Bregzita ozbiljnije razmatrali mogućnost uspešnog glasanja o Bregzitu i da su, ne bi li sprečili kasniji ishod, a većem broju izašli na referendum, Bregzit je verovatno mogao da bude sprečen makar tesnom većinom.

Britanski premijerka Tereza Mej je 17. januara 2017. održala govor u kome je objasnila ciljeve svoje zemlje nakon glasanja o Bregzitu. Ona je svoje izlaganje započela tumačenjem razloga zbog kojih njena zemlja želi da napusti EU: Britansko stanovništvo je glasalo za promene (change) i za svetliju budućnost (brighter future), oni žele da napuste EU da bi zagrlili svet (to embrace the world).

Svakako treba očekivati promene – da li najbolje ili najgore, to se trenutno ne može predvideti.

„Svetlija budućnost“ bez EU je, međutim, teško zamisliva, s obzirom na uvećavanje blagostanja i stabilizuju uticaj EU na političku formu nacionalne države koju britanski konzervativci ponovo žele da ojačaju. Tereza Mej i brojni zagovornici Bregzita očigledno nisu razumeli ulogu EU.

To postaje još očiglednije, ako se uzme u obzir treća stavka koju pominje u svom govoru, tj. da Britanija želi da zagrli svet nakon izlaska iz EU. EU predstavlja deo procesa internacionalizacije i globalizacije koji su počeli u Evropi i delimično su već pre XVIII veka sprovedeni u delo.

Ako se „svet“ i EU posmatraju kao dve suprotstavljene strane, onda se time na pogrešan način tumači jedan od ključnih aspekta EU.

Ova tri aspekta predstavljaju okosnicu preostalog dela govora Tereze Mej. Ovaj govor je školski primer nacionalizma u XXI veku i obeležen je doslednim pozivanjem na britanske interese.

Ključne reči ovog teksta su „nation“ i „national“, ali su mnogi navodni ciljevi već sada ostvareni. Stoga nemaju ubedljivo objašnjenje zbog čega je neophodan izlazak iz EU. EU niti zabranjuje, niti sprečava bilo koju od želja koje premijerka Mej dole ističe, naprotiv:

„Želim da postanemo bezbedna, bogata, tolerantna zemlja – magnet za međunarodne talente i kuća svih pionira i obnovitelja koji će oblikovati svet sutrašnjice. Želim da uistinu postanemo Globalna Britanija – najbolji prijatelji i sused naših evropskih partnera, ali zemlja koja će i izvan evropskih granica stvarati kontakte. Zemlja koja odlazi u svet da bi gradila odnose kako sa starim prijateljima tako i s novim saveznicima.

U svom pismu o izlasku iz EU od 29. marta 2017, koje je upućeno predsedniku Evropskog saveta Donaldu Tusku, premijerka Mej izlazak iz EU objašnjava, naravno, željom da se ponovo uspostavi nacionalno samoodređenje (national self-determination). Jasno daje do znanja da se izlazak odnosi i na zajednicu Euratom.

Veruje da izlazak iz EU nije samo u interesu Ujedinjenog Kraljevstva nego i EU i sveta u širem smisla (wider world).

Budući odnos između ove zemlje i EU odvijaće se u oblastima business (doslovno) i bezbednosti (security). Izlazak, međutim, nipošto ne treba da naškodi EU. Teži se dubokom (deep) i specijalnom partnerstvu (partnership) sa EU. Priželjkuje se sporazum o slobodnoj trgovini sa EU koji će uveliko nadmašiti druge sporazume o slobodnoj trgovini.

Mej želi da ponovo oživi staru veličinu svoje zemlje kao globalne trgovačke nacije, ne pružaju pritom ni najmanji dokaz da je članstvo u EU sprečavalo globalnu trgovinu, osim ukoliko se ne želi odbaciti i poslednja trunka etike prilikom trgovine oružjem, hemijskim i drugim proizvodima.

Očigledno se razmišljalo i o tome. Britanski ministar spoljnih poslova Lijam Foks posetio je filipinskog predsednika Rodriga Dutertea čija policija goni i ubija navodne narkomane i trgovce narkoticima („dealer“), bez sudske presude o krivici, bez ijednog postupka svojstvenog pravnoj državi.

Osim toga, hvali se time da je i lično streljao trgovce narkoticima, a ljudska prava naziva „smećem“. Uprkos tome, Foks je istakao „zajedničke vrednosti i interese“ dveju država.

Tereza Mej je 26. januara 2017. bila jedna od prvih premijerki koji su posetili upravo inaugurisanog američkog predsednika Donalda Trampa i tom prilikom dopustila je da kamere zabeleže kako se drže za ruke dok koračaju ispod arkade Bele kuće.

U politici, govor tela igra važnu ulogu jer se njime prilično suptilno i iznijansirano može izraziti distanca prema političkom sagovorniku ili bliskost s njim.

Mej se očigledno odrekla toga da izrazi distancu, iako je Trampova predizborna kampanja vođena seksistički, rasistički, antidemokratski i, u načelu, neprijateljski prema neistomišljenicima, Tramp lično se u retoričkom smislu i nakon stupanja na dužnost i dalje ponašao kao da je predizborna kampanja u toku.

Stoga je britanska spoljna politika u prvim mesecima 2017. godine davala povoda za zabrinutost i žestoku kritiku u vlastitoj zemlji. Odavala je utisak nove ravnodušnosti koja je zadovoljna svakim zaključenim poslom, pod uslovom da se ostvari neka dobit i podstiče varljiva nada da će njime moći da se kompenzuju gubici zbog izlaska iz EU.

Što se tiče evropske politike, Ujedinjeno Kraljevstvo se faktički ponovo nalazi na istom kao i svojevremeno Vinston Čerčil: za njega je Savet Evrope, koji je osnovan 1948. i čijoj je pripremi dao važan doprinos, na sasvim zadovoljavajući način izražavao ideju o „Sjedinjenim Državama Evrope“ za koju se zalagao. Nikada ne bi pomislio na nešto poput EU, takva ideja bi za njega bila preambiciozna.

Često ponavljana izjava Tereze Mej da je Ujedinjeno Kraljevstvo evropsko i da je blizak prijatelj Evrope, ali ne i deo Evrope koja se zajednički organizovala u EU, zapravo je parafraza Čerčilovih stavova.

Put izlaska iz EU jeste poučan ako se sagledaju posledice koje proizilaze iz ideološkog nacionalizma – bez obzira na to što je ovde reč o posebnom slučaju na osnovu kojeg se ne mogu donositi neposredni zaključci o drugim zemljama koje oštrim tonom reaguju na „mešanje iz Brisela“ (npr. Poljska).

Britanska želja za izlaskom iz EU je ideološki utemeljena. Ništa od onog što se u pismu o istupanju od 29. marta 2017. pominje kao „posebno partnerstvo“ sa EU, neće biti ni lakše ni bolje bez EU nego s članstvom u EU. Osnovni cilj je da se bilateralno (tj. između Velike Britanije i EU) pregovorima dođe do nečega što unutar EU već postoji multilateralno.

U tom kontekstu, postoji samo ideološko opravdanje za izlazak iz EU, što premijerka suzdržano naziva „nacionalno samoodređenje“. Britanska vlada se ideološki nalazi na istoj poziciji kao i 1918. godine kada se zalagala za ideju nacionalnog samoopredeljenja.

To ne znači da u drugim zemljama članicama ne mogu takođe da postanu dominantne ideološke pozicije uz koje ide negativan stav prema modernoj evropskoj varijanti nacionalizma (ograničavanje preko EU). Nekoliko pretežno desničarskih populističkih partija zalaže se svim snagama za izlazak svojih zemalja iz EU.

U Evropskom parlamentu se 39 poslanika (stanje iz 2017. godine) iz različitih partija ujedinilo u frakciju „Evropa nacija i slobode“. Tu spadaju Marin le Pen, predsednica francuske ekstremno desničarske partije Nacionalni front, Markus Precel, bivši predsednik Alternative za Nemačku u Severnoj Rajni – Vestfaliji, a sada član „Plave partije“, članovi Slobodarske partije Austrije, belgijskog Vlams Belanga, holandske Partije za slobodu (stranka Gerta Vildersa), italijanske Severne lige i poljskog Kongresa Nove desnice.

Osim toga, četrdeset dvoje poslanika (stanje iz 2017) osnovalo je frakciju „Evropa slobode i direktne demokratije“.

Među njima je britanski poslanik i bivši predsednik UKIP-a Najdžel Faraž, jedan od najglasnijih zagovornika Bregzita. U toj frakciji su zastupljene još neke desničarsko-populističke odnosno antievropske partije, poput italijanskog Pokreta 5 zvezda (Movimento 5 Stelle) populističko-antievrospske orijentacije, Švedskih demokrata (Sverigedemokraterna) češke Partije slobodnih građana (Strana svobodych občanu) i litvanske partije Red i pravda (Tvarka ir teisingumas).

Upadljivo je da se partije, poput francuskog Nacionalnog fronta i britanskog UKIP-a, koje se odlučno zalažu za izlazak svoje zemlje iz EU, identifikuju s pojmovima sloboda, demokratija, odnosno direktna demokratija. I Viktor Orban čija partija, kao i nemačka CDU/CSU, pripada Evropskoj narodnoj stranci, neguje takav diskurs jer smatra da EU ugrožava „slobodu Mađarske“. Povrh toga, 2015. je javno razmatrao ponovno uvođenje smrtne kazne, zbog čega ga je Evropski parlament oštro kritikovao u odluci od 10. juna 2015. godine.

Suština pojma slobode kod desničarskih populista jeste nacija koja funkcioniše nezavisno od međunarodnih asocijacija kao što je EU. Stoga upućuje na kolektivnu slobodu kojoj se pojedinac mora prilagoditi i podrediti. Nije nimalo slučajno što većina ovih partija zaista naginje autoritarnim tendencijama.

NJihovo poimanje naroda, na kome se temelje eventualni stavovi o direktnoj demokratiji, jeste jednodimenzionalno jer ignoriše etničku i društvenu različitost koja je u današnje vreme karakteristična za svako biračko telo. NJihovo poimanje naroda je, u najmanju ruku, rasističko. Sve vreme manjina se po pravilu diskriminišu.

Uz to dolazi i takozvani klasni rasizam koji se neskriveno ispoljava preko verbalnih izliva kojima se u desničarskom populizmu „elite“, „bankari“ ili „establišment“ proglašavaju klasama, a potom se žigošu do besvesti. Autoritarno shvatanje nacionalne države koje zastupaju mnogi od ovih poslanika više liči na stavove koji su bili rašireni u prvoj polovini XX veka. Stoga ih treba pripisati sferi ideološkog nacionalizma.

Najveći glasački potencijal poseduju italijanski Pokret 5 zvezda, francuski Nacionalni front i Slobodarska partija Austrije. One su u proteklih deset godina na saveznim parlamentarnim izborima osvajali katkad i 26 odsto glasova, ali su 2017. godine – s izuzetkom Slobodarske partije (FPO) na dan 15. oktobra – nekoliko puta pretrpele poraz. U Austriji je FPO nakon glasanja o Bregzitu takođe zahtevala da se organizuje referendum o izlasku iz EU, ali je taj zahtev vezala za uslov da se rezultati glasanja uvaže samo ukoliko se ne sprovedu određene reformske mere.

U te reformske mere spadaju „renacionalizacija nadležnosti“, „sasvim novo uređenje sistema subvencija EU“ (= „kraj evropskog neumerenog trošenja i preraspodela“), „zaustavljanje proširenja u EU“ i još mnogo toga. Geslo FPO doslovno glasi „Istupanje iz EU nije tabu, već ultima ratio“, pri čemu nerealni zahtev jasno pokazuju da se za FPO zapravo već dogodila situacija koja za njih predstavlja ultima ratio.

Negacija evropske vrednosti kakva je solidarnost, koju FPO tretira kao „rasipništvo“, dokazuje da postoji negativan stav prema filozofiji EU.

Svako ko tvrdi da se članstvo u EU može izjednačiti sa zadatkom nacionalnog samoodređenja, koristeći se argumentacijom iz Ujedinjenog Kraljevstva (na primer u Pismu o Bregzitu Tereze Mej), falsifikuje demokratsku praksu u Evropi. Svaka zemlja članica je to postala uz poštovanje vlastitog ustava, a nijedna članica ne glasa za odluke koje su u suprotnosti s njenim ustavom. Jer, u svakoj zemlji članici vrši se institucionalni nadzor pridržavanja nacionalnog ustava.

U većini zemalja to čine izričiti ustavni sudovi, a u nekom su (Irska, Holandija, Grčka, Danska, Švedska, Finska) za kontrolu ustava nadležni vrhovni sudovi. Ujedinjeno Kraljevstvo, za razliku od drugih zemalja, nema pisani ustav, pa samim tim ni ustavni sud, niti je na bilo koji način zastupljeno u „Konferenciji evropskih ustavnih sudova“ koja seže daleko izvan teritorije EU.

Poljska i Mađarska pak imaju ustavne sudove, ali su njihova prava i nezavisnost toliko ograničena od strane vladajućih partija PiS (Poljska) i Fides (Mađarska), da se mora konstatovati da ustavi u ove dve zemlje nisu više zaštićeni, niti postoji nadzor njegovog sprovođenja. Štaviše, ti su ustavi pretvoreni u instrument partijske politike. To podseća na praksu socijalističkih odnosno komunističkih jedinstvenih partija u sistemu Istočnog bloka.

Argumentacija zagovornika izlaska iz EU koji se u osnovi pozivaju na nacionalno pravo na samoodređenje temelji se na falsifikovanom prikazivanju činjenica i ide sve do negacije konsenzusa o principima vladavine prava koji se u Evropi nakon Drugog svetskog rata formirao u nekoliko faza.

To uključuje i da pridržavanje ustava kontrolišu ustavni sudovi, odnosno vrhovni sudovi koji će, ukoliko bude potrebno, obezbediti njegovo sprovođenje. Trenutne vlade u Poljskoj i Mađarskoj prekršile su taj konsenzus. U načelu, kod tih političkih snaga poimanje šta jeste ili šta treba da bude nacionalna država bitno odstupa od onoga na šta su se od kraja četrdesetih godina XX veka oslanjale evropske integracije.