Naizgled, lako je pripisati tu promenu društveno-političkim činiocima, koji su odigrali nemalu ulogu u formiranju pogleda na svet ljudi koji se bave književnošću, ali, ma koliko bili skeptični prema toj tvrdnji, ona bi se mogla dokumentovati. Naprosto, bilo je iluzorno i naivno pisati o metapoetičkim temama, dok se svet oko pisca nemilosrdno urušavao, često noseći sve pred sobom. Reakcija je usledila, stvarnosna proza je zavladala scenom. Ipak, postavlja se pitanje da se nisu svi zainteresovani u stvaranju jednog književnog dela (pisci, izdavači i čitaoci) pomalo zamorili od toga.

Roman Predraga Crnkovića, Čarapanke sa Zvezdare, jeste metaistorijska fikcija koja pokušava da na duhovit i provokativan način progovori o književnoj stvarnosti, odnosno uzajamnim vezama književnosti i političke moći. Koristeći kao podlogu za svoju priču književno-umetničku i političku scenu u Beogradu s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, dakle u godinama posle šezdeset osme, pisac je pokušao da uz pomoćdva izmišljena književnika Davida Golijata i Ace Budaleskog, ispriča priču o plagijatorstvu i doušništvu unutar umetničke scene. S druge strane, koristeći seksualnu revoluciju i revolucionarni naboj kao okidačiz stvarnosti koji pokreće književno stvaralaštvo, Crnkovićse poigrao sa mnogim predrasudama i tabuima od kojih i dalje pati primitivno srpsko (balkansko), falocentrično mizogino društvo.

Uvodeći u roman postmodernu igru pseudo citata i lažnih identiteta (ako niste znali, autor Fame o triciklistima je Svetislav Albahari), pisac je pokušao da relativizuje ono što je rekao, ne u strahu od krivih identifikacija, većupravo iz književnih razloga. On je, naime, pokušao da pokaže koliko nam svima nedostaje postmodernistička igra, koja ipak nije lišena svakog odnosa sa stvarnim svetom, ali na njega ne referira direktno, dokumentaristički, nego na lažan ili, bolje reći, književno istinit način. Ništa ne može biti istinitije od mogućnosti da su se stvari odigrale upravo tako, a razlika između onoga što se zaista dogodilo i onoga što je moglo da se dogodi u paralelnoj istoriji književno-umetničke scene, na paradoksalan način samo pojačava naš osećaj stvarnosti. Dakle, svi citati iz romana Budaleskog i/ili Golijata, književno-kritičkih studija Sergeja Budalova ili Jelene Belovuk, u stvari su preuzeti iz knjige izvesnog Nenada Belanovića Smrde, koji je brat blizanac književnog lika Predraga Crnkovića. Sam pokušaj da se razmrsi to književničko-kritičarsko klupko jednako je uzaludno kao i pokušaj da se razume suviše komplikovana politička istorija SFRJ. Da li su KOS i UDBA ista organizacija, koja je jača, koja ima razvijeniju špijunsku mrežu unutar umetničkih krugova, koju su osnovali Rusi, a koju srpski komunisti – to su istorijska pitanja koja na posredan i posprdan način postavlja roman, unapred znajući da su potpuno nerazmrsiva, da i ona spadaju u svet iza ogledala o kome se ništa sa sigurnošću ne može znati.

Jasno predočavajući čitaocima svoje gađenje prema onome što se dešavalo devedesetih u Srbiji i u ime Srbije, Predrag Crnkovićje uspeo da ublaži onaj prigovor koji se najčešće stavlja postmodernizmu – etičku relativizaciju, iako ga nije u potpunosti izbegao. Međutim, njegov podsmeh prema svemu onome što spada u političku sferu danas, što referira na srbijansku tranzicionu kaljugu u post-Đinđićevoj eri, u kojoj se više zaista ne zna ko je ko, logično povlači sa sobom i potpuno opravdava njegov beg u čistu književnu igru. Drugo je pitanje da li je to dovoljno: iskazati prezir i pobeći u kulu od slonovače ili razularene seksualnosti, svejedno.

Kako bilo, Čarapanke sa Zvezdare je odličan roman, rableovski duhovit i raspojasan, koji je s jedne strane komedija naravi, a s druge oštra društvena satira. Problem je u kojoj će meri, budući izašao kod hrvatskog izdavača, naći put do ovdašnjeg čitaoca kome je prevashodno namenjen. Po svemu sudeći, neko iz Srbije će morati da se potrudi da dobije prava za objavljivanje knjige na ovdašnjem tržištu, a ko god to da uradi, siguran sam da nimalo neće zažaliti.