Jedno od osnovnih je da se knjiga štampana pre više od godinu-godinu i po dana skoro nikada ne prikazuje u književno-kritičkim kolumnama. Čak i ukoliko je značaj knjige nesumnjiv njena je aktuelnost, šapuću neumojivi zakoni medijskog kapitala, skoro sasvim ništavna i ona se ne uzima u obzir pri izboru naslova koje bi trebalo prikazati i tako privući pažnju pzblike na tekuća kulturna i naučna dešavanja. Izuzetak su (kat-kad) ponovljena i kritička izdanja kao i izdanja sabranih i izabranih dela.

Pitam se, zato, koji su to zakoni medijskog kapitala šapnuli urednicima da bi mojoj knjizi o Danilu Kišu, objavljenoj već davne 2008. godine, trebalo posvetiti dve novinske stranice prikaza Vladimira Arsenića u kulturnom podlistku lista „Danas“ zvanom Beton u kome ta knjiga nije bila prikazana u roku uobičajenom za prikazivanje. Iz svog kritičarskog iskustva takođe znam da teorijska knjiga skoro da nikada ne dobija ovoliko medijskog prostora u dnevnom listu: teško je to štivo a publika voli zabavu. Da li je, dakle, posredi letnja suša i omorina, prazni hod štamparskih presa koje bi trebalo redovno hraniti, ili je reč o tome da se publika zabavi, učestvujući u političkoj farsi koja dokonim letnjim danima daje malo ubrzanja i napetosti?

Ostanimo još malo kod medijske politike štampanja testova koje nam govore mnogo o logici medijskog kapitala: grafička oprema i mesto na kom je tekst štampan neobično su važni za njegovu recepciju tako da su interesi tokova novca u dosluhu sa načinom grafičkog dizajna lista. Zakasneli tekst Vladimira Arsenića štampan je na tzv udarnom mestu, otvarajući podlistak Betona od 19. Jula 2011. god., a ilustrovan je krajnje neobično: na prvoj stranici teksta nalazi se crno-bela fotografija Darje S. Radaković na kojoj je prkazan jastuk na kome je bezbroj puta ispisana reč „Srebrnica“ a na drugoj stranici ne-znam-čija ilustracija svinjčeta-popa koje drži pravoslavni krst. Ako čitamo Kiša isključivo u ključu holokausta, prva ilustracija je jasna, ali ako se prisetimo da ima onih koji mu nikada nisu oprostili zahtev da bude sahranjen po pravoslavnim obredima postaje jasna i druga. Nije samo jasno da li su autorke polemike optužene, ovim ilustracijama, za sprovođenje genocidne hrišćanske politike?

Ova politička farsa u koju se pretvara polemika o Danilu Kišu očigledno, dakle, ne predstavlja nikakav legitiman književno-teoretski prikaz. Tekst Vladimira Arsenića tek je nastavak polemike vođene sa gospodinom SS u ovom istom listu u koji je uložen napor da se napadu na feministkinje kao i na rodno čitanje Kiša da teorijski alibi. Jasno je, pri tom, da teorija nikoga ne interesuje: polemika je počela po objavljivanju mog intervjua u listu „Danas“ koji je mnogo pitkiji i komunikativniji žanr nego što je teorijsko-književna studija.

Novitet kojim Arsenić doprinosi tekućoj polemici jeste pokušaj da se suprotna strana optuži ne samo za pseudofeminizam već i za antisemitizam. Poznato je naime da EU insistira na rodnoj ravnopravnosti i antidiskriminacionim pravima tako da nikako ne bi bilo popularno dozvoliti učesnicama ove polemike da budu, ono što one i jesu, feministkinje. Ne, one su izdajnice pokreta koje ne razumeju Kiša i zloupotrebljavaju teorijski diskurs zbog mržnje prema Drugom. U ovom slučaju taj Drugi je, gle čuda, muškarac Jevrejin. Gospodin Arsenić je, naime, dobio za zadatak da pročita moju knjigu i zada joj konačni udarac. Arsenić je obavio zadatak ali je u podnaslovu svog teksta zadržao ingeonioznu kovanicu Saše Stojanovića – „pseudofeminizam“. Sa te platforme Arsenić se smelo i bezobrazno, iako ne i argumentovano, vinuo do diskretno ali jasno sugerisane optužbe za antisemitizam. Jer Arsenić zna da teoretske knjige u epohi bestselera skoro niko ne čita te će njegova sugestija ostati neproverena, dražeći podsvest javnog mnjenja i oblikujući javno mišljenje. Pobogu, čemu bi drugom služio onoliki tekst u elitnom dnevnom listu?

ELEMENTARNA TEORETSKA NEOBRAZOVANOST

No, iako je Vladimir Arsenić poznat kao prominentni kritičar koji se bavi, kako sam kaže, savremenom srbijanskom književnošću (ali i književnošću ex-yu regiona) on pokazuja da u ovoj polemici i dalje ne učestvuje niko kompetentan ni za teoriju književnosti ni za studije roda i maskuliniteta već te discipline tretira samu u ključu tekuće i naplative političke korektnosti ali i, sasvim kontradiktorno, i u ključu etike univerzalizma na koju se učesnici (svi od reda muškog pola) pozivaju kad god im ponestane argumenata. Arsenić piše: „Afirmacija i legalizacija očinstva koju dijalektički hrabro i nasilno sprovodi Tatjana Rosić je veoma labava konstrukcija, posebno kada se gleda iz ugla vrhunskog etičkog načela koje se uzdiže iznad podele na žene i muškarce, na feminitet i maskulinitet.“ Na više načina netačna ova rečenica mora zbuniti čitaoca. Kako neko ko afirmiše princip očinstva može biti feministkinja? Možda je zato ta autorka pseudofeministkinja? Ali zašto je onda autor prikaza optužuje za mržnju prema Kišu, tom vrhovnom ocu savremene srpske proze? I koje je to vrhovno etičko načelo na koje se poziva autor prikaza koji se usudjuje nazvati poznavaocem studija roda i maskuliniteta a koji bi da ukine razlike izmedju feminiteta i maskuliniteta? Itd. Itd.

Tekst vrvi ovakvim kontradikcijama „Teoretičarka Tatjana Rosić će uzimati šakom i kapom, zbrda-zdola, frankeštajnovski gradeći svoju mašinu za ceđenje istine, ne mareći o školama i pravcima, mešajući postkolonijalne teoretičare sa dekonstruktivistima, genetski strukturalizam Pjera Burdjea sa feminizmom Džudit Batler“ – piše ošamućeni Arsenić kome se, izgleda, sve u glavi pobrkalo. Logično, jer je kolega Arsenić, sklon zastupanju vrhovnih etičkih načela, elementarno teoretski neobrazovan.

TALMUD ILI: MOGU LI ŽENE BITI NJEGOVI TUMAČI?

Što se tiče simboličkog nasilja patrijarhata Arsenić pokazuje i suštinsko nepoznavanje tradicije na kojoj najviše indsistira kada nam savetuje kako da „pravilno razumemo“ Kiša. Arsenić dakle tvrdi da postoje pravilna i nepravilna tumačenja Kiša (ili, pre, na podobna i nepodobna?) i savetuje da se za pravilno razumevanje posegne za jevrejskom tradicijom: „Ono (pravilno razumevanje, primedba autorke) se nalazi u citatu iz Talmuda koji teoretičarka Tatjana Rosić vešto izbegava, upravo zato što očigledno oseća da će joj to srušiti koncepciju. Naravno to je i stoga što se Kiš oslanjao i na jednu sasvim drugačiju tradiciju koja Tatjani Rosić ostaje nepoznata, doduše iz opravdanih razloga.“ Opravdani razlog trebalo bi da bude – šta?

Koji su to opravdani razlozi Arsenić ne navodi već se poziva na autoritete poput Vajningera, Gilmana, Baumana i Bojarina, pokušavajući da pokaže vezu između jevrejskog nacionalnog identeta, jevrejske religioznosti i konstituisanja jevrejskog maskuliniteta. I značaj te veze za „pravilno razumevanje“ Kiša. Optužba za antisemitizam provejava iz ovih nedovršenih argumenata, dok Arsenić ili ćuti ili ne zna ništ o istinskoj religioznoj tradiciji tumačenja Talmuda kojoj žene nisu imale pristupa. Tradicija tumačenja Talmuda isključivo je muška tradicija, mesto na kome jevrejska zajednica pokazuje svu snagu svog maskulinizma, svoje muške dominacije i simboličkog nasilja patrijarhata. Feminizirani jevrejski muškarac samo je onaj koji odbacuje ovaj maskulinizam i preobraća se, kao kontradiktorni, šizofreni i mizogini Vajninger, u drugi pol, u drugu veru. Uzaludno i tragično. Jevrejska tradicija tumačenja Talmuda ostaje pri tom i dalje – maskulinistička. Dakle, isključivo i običajno muška. Argument više za tezu o Kišu kao piscu koji obnavlja patrijarhat iznad same njegove pukotine, iznad samog njegovog epohalnog posrnuća. O Kišu koji kao da je promenio veru tek posle svoje smrti, a ne kao Vajninger – pre sopstvenog samoubistva. O Kišu mangupu.

VAJNINGER, ŠULC, KIŠ I – IZRAEL

Pomenimo pored Vajnigera još jednog Jevrejina koji je takođe promenio veru i prešao u hrišćansvo a koji je, nesumnjivo, uticao na Kiša mnogo više nego Oto Vajninger. Reč je o Brunu Šulcu, naravno. Za razliku od Vajningera koji se preobratio u hrišćanstvo, po rečima Arsenića iz samomržnje, Šulc se u hrišćanstvo preobratio iz ljubavi, da bi se oženio ženom koju je voleo. Kao što znamo, nije mu mnogo pomoglo – ubijen je dok je sedeo na klupi u parku, u vreme nacističkih pogroma. Lik oca u Šulcovoj prozi nesumnjivo je uticao na Kišovo oblikovanje figure oca – to je otac nepouzdan, infantilan i nepredvidiv; otac koji ne vrši svoju tradicionalnu ulogu oslonca i hraniteelja porodice; otac zanesen i fantasta, otac-dete. Neko bi rekao, feminizirani otac. Pa, ipak, čak i Šulcov otac-fantasta, otac-metamorfoza jedini ima u posedu simbolička tajna znanja. Zakon Oca, zakon znanja u njegovim je rukama. Iako je to otac koji nije svoj na svome, otac bez sopstvene države i zemlje, otac u rasejanju. Jer Izrael tada još nije postojao kao država, maskulinizam jevrejskog tumačenja Talmuda (Kriv je progonitelj a ne progonjeni.) još ne beše obnovljen u državotvornoj cionističkoj politici.

Slična je stvar i sa Kišovim ocem koga Arsenić sasvim neopravdano sumnjiči za zlostavljanje porodice („Eduard Sam tuče ženu“) iako opravdano ukazuje na državno i društveno nasilje koje ga muči. Zlostavljanje porodice izraz je mahnitosti Eduarda Sama, njegove nepouzdanosti i prividno klovnovske prirode, njegove nemogućnosti da se u mračnim vremenima brine o najdražima. Ali simbolička moć znanja u očevim je rukama i u tom je pogledu on je i dalje tradicionalna očinska figura. Taj mahniti, infantilni, nepouzdani i nepredvidivi otac jedini ima preciznu svest o istorijskom trenutku u kome živi i o epohalnim događajama koji se odigravaju – on nema sa kim da podeli to znanje da ne bi uznemirio svoju najužu porodicu dok njegova šira porodica (Pismo kojim se završava Peščanik) odbija da shvati suštinu istorijskog trenutka koja kao mora opseda pomahnitalog oca. U simboličkoj ravni Eduard Sam je i dalje pravi tradicionalni otac: nosilac i čuvar znanja, njegov zapisničar i prenosilac. Prividno feminiziran i infantilan on zapravo jedini učestvuje u društvenoj borbi i promenama – otuda je jedini neprekidno pod prismotrom i istragama. Jedino on učestvuje u raspodeli društvene moći i borbi protiv zla.

Ovo istorijsko iskustvo Eduarda Sama je u trenutku kada Kiš piše svoja dela već istorijski kompenzovano. Izrael, država osnovana posle drugog svetskog rata kao iskupljenje za jevrejsku bezdomnost i zlodela holokausta postaće, takođe, i mesto ponovnog uspostavljanja maskulinističke jevtrejske tradicije. Danilo Kiš, za razliku od Vajningera i Šulca, nije dakle bez jevrejske zemlje kao podrške: pred kraj života on će upravo u Izraelu snimiti dve dokumentarne emisije pod nazivom „Goli život“ u kojima je tragao za svedocima holokausta ali i novim identitetom jevrejske države. Niko nije očekivao, mada se i tada to naslućivalo, da bi sa druge strane jastuka kojim je ilustrovana prva stranica Arsenićevog teksta a na kome bezbroj puta piše Srebrenica moglo da se ispiše, u beskonačnom nizu, – Gaza, Gaza, Gaza… Otuda su jevrejski intelektualci širom sveta postali anticionisti. Znači li to da su opet feminizirani, opet opsednuti samomržnjom, opet u konfliktu sa sopstvenom tradicijom čitanja Talmuda?

NEBOJŠA VASOVIĆ I MOTIVI

Test Arsenićev donosi nam dakle jedno kanonsko i normativno čitanje Kiša, jednu ideju o tome šta se sme a šta ne sme misliti i raditi. On pominje „nedozvoljene argumente“ kao da takvo što uopšte postoji. Argumenti su ili argumenti ili ne i u tom svetlu niko nam ne bi trebalo objavljivati da je „apsolutno dozvoljeno napasti Kiša“ koji, uzgred, nije ni bio napadnut. Bio je samo nekanonski pročitan. Kao modernistički, a ne postmodernistički pisac. Kao pisac koji je verovao u apsolutnu moć i smisao književnosti koja, reče Adorno, posle Aušvica više nije moguća. Kontradiktorno ako se uzme u obzir to koliko je Kiš stranica posvetio uptavo logorima, zar ne? Kontradiktorno kao i sama ljudska priroda. Kao i bilo koja pripadnost. Kao i dekonstrukcija koja nikada nije destrukcija. Kao i Nebojša Vasović koji je napustio Jugoslaviju pre nego što su je ratovi odneli u nepovrat i koji je, u egzilu, napisao dve prelepe zbirke pesama od kojih se jedna, nimalo antisemitska, zove „Talmud i ja“. O nečijem se celokupnom opusu mora ponešto znati da bi se o njemu, kao o autoru sudilo. Upravo se zato Vasovićevi tekstovi moraju pomenuti a da nam, valjda, za to nije potrebna Arsenićeva pionirska dozvola. Čak i ako se ne slažemo sa svim stavovima u Vasovićevim tekstovima. Jer Nebojša Vasović jedan je od najznačajnijih savremenih pesnika srpske književnosti o čijem se opusu ćuti s predumišljajem. Nisam sigurna da će Arsenićev kritički rad za srpsku književnost ikada imati toliku važnost koliku ima Vasovićev pesnički opus.

Kako bismo pozicionirali Arsenićev kritički opus morali bismo imati odgovor na pitanje da li Arsenić sebe smatra srpskim ili srbijanskim književnim kritičarem? Mislim da bi odgovor na to pitanje jasno definisao ideološku poziciju sa koje se Arsenić zalaže za univerzalne etičke vrednosti. A i poziciju Betona koji izričito odbija da štampa polemičke odgovore na tekstove koji se u ovom propagandnom podlistku objavljuju.

SB ILI SHOW MUST GO ON

Za kraj, pomenimo Svetislava Basaru koji se u svojoj kolumni „Famozno“ povodom ove polemike založio za slobodu pisca da piše šta hoće i koliko god loše hoće o svemu i svačemu. O ženama, Jevrejima i, čak, samome sebi. Selin je potegnut kao ključni argument te neprikosovene slobode velikog pisca da bude veliki. Selin, doduše, nije bio nimalo fin prema Sartru kada mu je tu slobodu ugrozio: polemika između njih dvojice najžučnija je i najsočnija književna polemika dvadesetog veka (objavljena u časopisu „Gradac“, tematski broj posvećen Selinu, ne onaj posvećen Basari). To znači da pisci, tradicionalno, svu slobodu pisanja prisvajaju i zadržavaju samo za sebe. Sloboda da se njihova dela tumače onako kao to kritičari hoće proglašava se za ideološko jednoumlje, a liberalni kapitalizam i njegova tržišna politika smatraju se apsolutnim rajskim vrtom koji je najzad procvetao na onoj pustoj zemlji komunizma i totalitarizma u kojoj je Basara, parodirajući marksistički i psihoanalitički diskurs, napisao Mongolski bedeker i Napuklo ogledalo te, već osamdesetih, postao uvaženi, objavljivani i kultni pisac.

Drago mi je da je Svetislav Basara primetio medijske razmere naše male polemike. Drago mi je, takođe, što je priznao (iako ga niko nije prozivao) sopstvenu sklonost mizoginiji u književnim tekstovima kao što je npr. Loony Tunes u kome parodira lik spisateljice Biljane Jovanović. Kao poštovateljka njegovog opusa moram samo da kažem da mi je žao što je našoj polemici posvetio jedan od onih tekstova koji su posvećeni, pre svega, njemu samom i jačanju njegove i inače neprikosnovene pozicije. Osim te posvećenosti ne vidim da je Svetislav Basara povodom tekuće polemike zauzeo bilo kakav jasan stav. Poneo se skoro kao oni menadžeri Ejmi Vajhaus o kojima je sam pisao povodom njenog beogradskog koncerta a koji, po njegovim rečima, zarađuju pre svega od toga što od tuđe nevolje prave predstavu i prodaju je. Dakle, sve u duhu pesme takođe mrtvog Fredija Merkjurija – „Show must go on“. Jer sve to neko plaća. Ili, što bi rekao Marks, osnovna odlika kapitala jeste njegovo neprekidno kruženje i kretanje.

Besplatna pouka kolegi Arseniću

Evo nekoliko kratkih enciklopedijskih odrednica koje kolegu Vladimira Arsenića mogu besplatno uputiti u studije maskuliniteta i roda:

Dekonstrukcija i studije roda: Džudit Batler razvija svoju teoriju queer identiteta oslanjajući se na Deridinu teoriju traga i citatnosti, Lakanovu teoriju o falusu kao vrhovnom označitelju i Altiserovu teporiju interpelacije. Dekonstrukcija plus psihoanaliza plus marksizam.

Dekonstrukcija i postkolonijane studije: Gajatri Čakravorti Spivak, učenica Eduarda Saida, bila je ta koja je prva prevela Deridinu Gramatologiju sa francuskog na engleski jezik, uz opsežan teoretski uvod. Deridinu teoriju razlike koristila je u razvijanju svoje teorije kulture trećeg sveta i subalterna. Takođe je u svojoj verziji postkolonijalne teorije koristila uvide drugog talasa francuskih feministkinja i teoretičaki kao što su Lus Irigaraj, Lakanova neposlušna učenica, i Elen Siksu, ko-autorka knjige koju je napisala zajedno sa Deridom.

Postkolonijalne studije i studije roda: Obe discipline baštine teorijsko nasleđe psihoanalize, marksizma, posstrukturalizma i dekonstrukcije. Jedino Eduard Said ostaje nepoverljiv prema ovom nasleđu i koristi tradicionalnije teorijske metode. Takođe, on jedini gleda sa prezirom na prirodnu interakciju rodnih i postkolonijalnih studija kao teorija koje se bave različitim oblicima konstituisanja i poništavanja Drugog.

Feminizam i studije roda: Dok je feminizam pre svega vezan za pojam aktivizma, studije roda vezane su prevashodno za konstituisanje rodnih izučavanja kao akademske discipline i teoretskog diskursa u okviru kojih se više ne izučava samo pitanje konstituisanja feminiteta i ženskog identiteta već i svih drugih oblika rodnih identiteta kao što su LGBT, queer i muški identitet/maskulinitet.

Feminizam i feminizmi: U svom čuvenom tekstu „Manifest za kiborge“ (1984) Dona Haravej se pre skoro tri decenije pobunila protiv normativizujuće, hegemonističke ideje o feminizmu kao jedinstvenom i monolitnom pokretu i načinu mišljenja. Insistriajući na neobičnim spojevima i kombinacijama Haravej je istakla kako je nužno shvatiti da ne postoji jedan i jedinstven feminizam već mnoštvo njegovih verzija i varijanti koje se nalaze , često, u međusobnom osporavanju i polemici. Suprotno, tvrdi Haravej, danas jedan od klasičnih autorki studija rioda i novih identiteta, predstavljalo bi novi totalitarizam.

Pjer Burdije, maskulinitet i studije roda: U svojoj knjizi O muškarcima Burdje dekonstruiše teoriju Džudit Batler kao jednu vrstu utopije. Uprkos očiglednoj simpatiji za studije roda Burdje izražava sumnju u mogućnost promena i ukidanja „simboličkog nasilja“ koje patrijarhat, pored fizičkog, sprovodi nad ženama. Jedan od najzanimljivijih i najdobronamernijih kritičkih priloga razumevanju teorije Džudit Batler.

Nužan i dovoljan uslov: Logički par pojmova koji upućuje na analizu uslova koji su potrebni da bi se nešto desilo tj. ostvarilo. Nužan uslov (npr. činjenica da je neko muškarac jer ima muda ili je, naprosto, hrabar/hrabra) nije dovoljan da taj neko postane piscem, već je potreban širi skup uslova koji svi zajedno predstavljaju dovoljan uslov. Što bi značilo da se falus javlja kao lakanovski vrhovni simbolički označitelj koji poništava rodnu razliku: onaj ko je hrabar/hrabra ima muda i muškog je roda.(Ne nužno i pola: ovde je razlika pol/rod izuzetno bitna.) Ostaje samo pitanje spisateljskih kvaliteta koji nisu uvek zagarantovani ni muškarcima ni hrabrima. Ali kad jesu kult mačo pisca je garantovan.