Iranski „dar“ Ujedinjenom Kraljevstvu

Vilijem Montgomeri Na konferenciji za štampu prošle srede iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad saopštio je da oslobađa 15 britanskih mornara što su ih 12 dana pre toga zarobili iranski revolucionarni gardisti. Učinio je to, kako je rekao, kao „dar“ Britaniji. „Kada razmišljamo o islamskoj ljubaznosti, mi ne očekujemo bilo šta zauzvrat“, dodao je on poučno. Tako je, dramatičnim korakom pod svetlom kamera svetskih televizija, predsednik Ahmadinedžad iznenada okončao potencijalno ozbiljnu međunarodnu konfrontaciju koju su namerno izazvale njegove snage.
Jedan od najvećih problema koje Zapad ima u odnosima s Iranom jeste činjenica da je struktura moći u ovoj zemlji toliko maglovita, loše definisana i nejasna. Umesto jasne hijerarhije odgovornosti i autoriteta, donošenje odluka je prava misterija. Predsednik; vrhovni religiozni vođa ajatolah Hamnei; Ali Laridžani, vođa Vrhovnog nacionalnog saveta bezbednosti; parlamentarni lideri i drugi političari; Revolucionarna garda, svi imaju ulogu i značajan nivo nezavisnosti. To se odnosi kako na samo zarobljavanje mornara (što je verovatno unilateralno uradila Revolucionarna garda), tako i na suprotne izjave u periodu krize koje su se kretale od pomirljivih do grubih i agresivnih.
Britanski lideri odmah su shvatili da je zarobljavanje njihovih mornara bilo nameran poduhvat ekstremnih tvrdolinijaša u želji da povećaju svoju moć i uticaj u Iranu i zemlju gurnu na stazu veće konfrontacije sa Zapadom. Britanci su takođe shvatili da bi njihove agresivne akcije ili izjave dobro došle zastupnicima tvrde linije jer bi razgorele nacionalistički plamen. Postojale su mogućnosti da se ovaj incident izrodi u nešto nalik na krizu s američkim taocima u 1979-80. kada su naše diplomate bili zarobljeni 444 dana i nakon čega se naši bilateralni odnosi nikad nisu oporavili.
Zarobljavanje 15 mornara ni u kom slučaju nije bio slučajni susret koji je pošao naopako. To je bila dobro planirana, namerna provokacija Iranske revolucionarne garde. Britansko plovilo bilo je u iračkim vodama u misiji koju su sasvim određeno odobrile Ujedinjene nacije. Postoje satelitske slike koje pokazuju njegovu tačnu lokaciju. Čak i da je brodić slučajem skrenuo u iranske vode (ili da su pojedinci na iranskim ratnim brodovima pogrešno poverovali da se to dogodilo), bilo je mnogo načina da se ovo miroljubivo i brzo razreši, samo da su to počinioci želeli.
Šta su time želeli da postignu tvrdolinijaši u Iranu? Verujem da su im ciljevi bili sledeći: a) Kao odgovor na „tvrđi“ američko/britanski prilaz iranskim aktivnostima u Iraku (uključujući zatočenje petorice Iranaca zbog podržavanja pobunjenika), želeli su da nam pokažu da tu igru mogu igrati obe strane i da oni nisu zastrašeni.
b) Poput Slobodana Miloševića koji je mahao zastavom nacionalizma da bi stekao popularnost, zastupnici tvrde linije u Iranu (koji imaju značajnu unutrašnju opoziciju) izrežirali su ovaj događaj kao provokaciju, nadajući se agresivnoj reakciji Britanaca kako bi povećali nacionalistička osećanja i zadobili podršku.
c) Želeli su da pokažu svetu – a naročito Bliskom istoku – da se Iran ne plaši hvatanja u koštac s „velikim silama“ koje su vekovima dominirale i intervenisale u ovom regionu. Utoliko bi prestiž i uticaj Irana u regionu porasli.
d) Hteli su da naprave blok između dva najveća saveznika u Iraku, SAD i Ujedinjenog Kraljevstva. Uostalom, američko hapšenje petorice Iranaca u Iraku verovatno je doprinelo ovom uzimanju talaca.
e) Želeli su da ponize Ujedinjeno Kraljevstvo. U očima muslimansko/arapskog sveta scene u kojima britanski diplomati i političari pažljivo biraju reči i pokušavaju da izbegnu „eskalaciju krize“ shvataju se kao slabost. Više je nego uočljivo da je iranski predsednik osuđivao i degradirao Britaniju u isto vreme dok je britanska vlada već izrazila „žaljenje“ što se dogodio incident (mada nije priznala nikakvu odgovornost ili krivicu zbog toga).
f) Skretanje pažnje u kritičnom trenutku s pitanja širenja nuklearnog naoružanja. Što se Iran više približava procesu razvoja nuklearnog oružja, to se više zatvara prozor za odlučnu akciju. Ova akcija takođe bi mogla biti namerna diverzija da se kupi vreme.
Dok se 15 mornara vraća svojim porodicama, naše vlade će razmotriti šta je pošlo naopako i šta se iz toga može naučiti. Ja sugerišem sledeće:
1. Iran je opasan neprijatelj i treba ga tretirati na taj način. Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo zajednički su odlučili da iranske akcije u Iraku sve više doprinose destabilizaciji ove zemlje i da su uperene protiv naših trupa. Stoga smo odlučili da usvojimo „tvrdu“ politiku protiv Irana. To je uključivalo vojne manevre, povećanje broja ratnih brodova u toj oblasti i agresivnu akciju protiv Iranaca u Iraku, uključujući hapšenje nekolicine. U usvajanju ove politike, međutim, Ujedinjeno Kraljevstvo i mi nismo dovoljno razmotrili kako bi na sve to mogao da reaguje Iran. Da smo to učinili, ovi mornari nikad ne bi bili toliko nezaštićeni. Pored toga, mi smo ignorisali jednu važnu stvar: u proteklih nekoliko godina Iran je na pretnje ili pritisak stalno odgovarao ne samo tako što je odbijao da se povinuje, već je povećavao ulog.
2. Od prvog dana Iran je potpuno kontrolisao ovu krizu. Iranska revolucionarna garda izazvala je krizu, a njegov predsednik odlučio je kada će se ona okončati. Naše vlade treba pažljivo da razmisle i zašto se ona okončala. Odgovor je da je zatočenje mornara i povećanje konfrontacije bilo nepopularno među umerenim snagama u zemlji; da je štetilo imidžu Irana u svetu; i, možda najvažnije, zabrinjavalo mnoge iranske susede, koji su tiho odmeravali svoje zabrinutosti. Ironija je, ali video prikazi „priznanja“ britanskih mornara prikazali su ih toliko nevinim da su verovatno delovali protiv zastupnika tvrde linije. Za razliku od preuzimanja američke ambasade 1979, ovog puta ekstremisti nisu dobili veliku i uočljivu javnu podršku. Pošto Britanci nisu preduzeli nikakve akcije da tvrdolinijašima daju osnovu za dalje zaoštravanje, kolektivno iransko rukovodstvo uporedilo je pluseve i minuse i odlučilo da vrati taoce. Zapad treba pažljivo da razmotri ovu formulu dok se s Iranom konfrontira oko pitanja nuklearne proliferacije i drugog u budućnosti.
3. Ovo, u najmanju ruku, nije bio najsvetliji trenutak Britanske mornarice. Admiral Nelson mora da se prevrće u svom grobu. Pre svega, čamac s ovim nevinim ljudima poslat je na rizičan put bez odgovarajuće podrške ili smernica. Drugo, oni su se predali blago bez ikakve borbe iako je njihovo plovilo bilo u iračkim vodama u misiji UN. I, konačno, praktično svi ovi mladi „ratnici“ veselo su i s dozom entuzijazma „priznali“ grehe koje nikad nisu počinili i „izvinili“ se pred TV kamerama. Oni su se smešili u svojim novim iranskim odelima dok su se rukovali s iranskim predsednikom posle njegove konferencije za štampu. To je ponašanje koje bih očekivao od grupe zarobljenih dečaka skauta od oko 15 godina, a ne profesionalnih mornara Britanske mornarice. Iskreno rečeno, to je bilo sramotno.
4. Mada nikom od nas nije bio potreban još jedan podsetnik na relativnu nemoć ključnih međunarodnih organizacija, za budućnost ipak treba zabeležiti da tokom ove krize ni Savet bezbednosti UN ni EU nisu dali direktnu, snažnu i nedvosmislenu podršku Ujedinjenom Kraljevstvu, koju je ono zasluživalo.
5. Iz svega što se zna, neke vlade u regionu tiho su i diplomatski stupile u kontakte s Irancima da bi ih podstakli da oslobode mornare: vredi razmotriti kako poboljšati i dalje koristiti ovakav prilaz Iranu u budućnosti.
Ovaj incident će sada otići u istoriju kao minorna fusnota. Iranski tvrdolinijaši svakako će moći da ukazuju na neke kratkoročne propagandne poene koje su zabeležili. Ali cena je da je ponovo ojačan imidž Irana kao nepredvidive sile koja nije spremna da sledi međunarodne norme ponašanja i koja se ponaša kao otpadnička država. To, zauzvrat, znači da će u Izraelu, Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu ojačati one snage koje tvrde da se Iranu ne može dozvoliti da razvije nuklearno oružje.