Iranski hegemonisti gurnuli umerene arapske lidere u defanzivu

Negde tokom ovog meseca predsednik Džordž V. Buš će – manje ili više (ne)odlučno – obznaniti novu politiku Sjedinjenih Država u Iraku. Nova politika nije potrebna samo zato da bi zaustavila klizanje Amerike u potpunu nemoć dok pokušava da zaustavi Irak od pada u opšti građanski rat, već i zato što se mapa moći na Bliskom istoku dramatično promenila.
Ta mapa se tokom poslednjih 60 godina konstantno menjala, i u tom periodu su glavni igrači – Egipat, Irak, Saudijska Arabija, Sirija, Izrael i Iran – formirali su i raskidali alijanse. Sada se pomalja nešto nalik na liniju podela, i ako Buš konačno počne da shvata dinamiku ovog regiona, mogao bi da oblikuje politiku s izvesnim šansama za uspeh.
Ovo regionalno presvrstavanje oličeno je u pojavi jedne de fakto alijanse koja se ne usuđuje da to javno kaže. Izrael i Saudijska Arabija, koji su naizgled najmanje verovatni mogući saveznici, udružuju se da bi se suprotstavili zajedničkom neprijatelju: Iranu, čiji uticaj naprosto buja u Iraku, Libanu i Palestini. Iran ne samo da ugrožava Izrael (i region) svojom željom da stekne nuklearne kapacitete i svojim militantnim šiitskim aktivistima; on takođe pokušava da uzurpira tradicionalnu ulogu umerenih sunitskih arapskih režima kao branitelja Palestinaca.
Umereni arapski lideri su decenijama koristili brigu za palestinsku stvar da bi stekli široku podršku za sopstvene nedelotvorne i nedemokratske režime, ali ih je ova iranska potraga za hegemonijom gurnula u defanzivu. Ako Iran bude uspeo da ga smatraju stvarnim patronom palestinskih nacionalnih aspiracija, on će takođe uspeti da legitimizuje svoju želju za dominacijom na Bliskom istoku.
Izrael, zemlja u šoku nakon neuspeha da prošlog leta uništi Hezbolah i ponižena zavetom iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada da će „izbrisati Izrael s geografske karte“ – što je pretnja podržana iranskom podrškom Hamasu i Hezbolahu – sada govori o „kvartetu umerenih“ kao jedinoj nadi za region. Zaista, Izrael svoju bezbednost sada vidi ne samo u osloncu na neku američku garantiju, već na Egipat, Jordan, Saudijsku Arabiju i Tursku (koja traži regionalni uticaj u strahu da će je odbiti Evropska unija) u obuzdavanju Irana i njegovih plaćenih aktivista. Prema rečima izraelskog zamenika premijera Šimona Peresa, Izrael se nada da će izolovati i obuzdati šiitsko-iranske sfere uticaja izgradnjom otvorene saradnje s domenom sunitskih Arapa.
Saudijska Arabija je isto toliko spremna da obuzda iransku pretnju i rast „šiitskog polumeseca“ koji se – s jačanjem šiitskog uticaja u Iraku – pomerio na zapad i počeo da uključuje šiitske regione u Kraljevini. Zato ne treba da bude iznenađenje što je saudijski režim bio prvi koji je osudio šiitski Hezbolah na početku rata s Izraelom i što je u decembru izjavio da će vojno podržati iračke sunite ukoliko bi prerano američko povlačenje dovelo do sunitsko-šiitskog rata u Iraku.
Šiitska pretnja saudijskoj vladi je ideološka. Ona, u suštini, pogađa srce saudijske državne vlasti, jer se kraljevska porodica Al Saud oslanja na vahabitski islam kao legitimacije svoje vladavine. Pošto vahabiti šiite smatraju otpadnicima, šiiitski izazov – i unutar i izvan Saudijske Arabije – predstavlja smrtnu pretnju.
Tako je Saudijska Arabija spremna da sarađuje s Izraelom ne samo protiv Irana, već i protiv drugih „radikala“, kao što je Hamas. Značajno je da Hamasov palestinski premijer Ismael Hanije nije bio primljen u Saudijskoj Arabiji u decembru kada je putovao kroz region tražeći podršku svojoj ugroženoj vladi. Konzervativna Saudijska Arabija više voli da ima posla s tradicionalnim i predvidivim liderima, kao što su palestinski predsednik Mahmud Abas i libanski premijer Fuad Siniora, a ne s usijanim populističkim liderima kao što su Hasan Nasralah iz Hezbolaha, Halid Mešal iz Hamasa i iranski Ahmadinedžad.
Šef saudijskog Saveta za nacionalnu bezbednost princ Bandar bin Sultan ubedio je prošle godine kralja Saudijske Arabije Abdulaha, zabrinutog zbog šiitskog ekspanzionizma, da koordinira politiku s Izraelom kako bi se suprotstavio rastućem uticaju Irana. Izrael je, uostalom, „pouzdani neprijatelj“ Saudijske Arabije, koji je uništio Naserovu egipatsku armiju 1967 – u vreme kada su se Saudijci borili protiv Egipta preko plaćenika u Jemenu. Tako se princ Turki al-Fejsal, dugogodišnji šef saudijske obaveštajne službe, susreo sa šefom izraelskog Mosada Mejrom Daganom, dok se istog meseca Bandar u Jordanu sastao s izraelskim premijerom Ehudom Olmertom.
Ipak, Abasu i Siniori ne pomaže mnogo u njihovim domaćim bitkama prikrivena podrška Izraela, Amerike i Saudijaca. Od Maroka, Alžira, Libije i Sudana do Bahreina i Jemena – u stvari, kroz čitav muslimanski svet od Džakarte do Nigerije – islamski radikali značajno su povećali popularnost. Prema jednoj nedavnoj anketi u Egiptu, tri najpopularnije ličnosti su Nasralah, Mešal i Ahmadinedžad. To vodi jednoj neizbežnoj dilemi: Buš će morati da izabere hoće li podržati demokratiju ili one koji žele da se bore protiv islamskog radikalizma.
Ipak, Izrael, Amerika i umerenjaci u regionu mogu imati koristi od sve dublje šizme u arapsko-muslimanskom svetu. Tu šizmu konsoliduje saudijska podrška sunitskim muslimanima u čitavom regionu. Taj osećaj „sunitske solidarnosti“ u stvari postaje odlučujući faktor u ratu za dušu islama i u borbi za upravljanje nad Bliskim istokom koja je sada u toku.