Iskustvo vremena krize i preloma

Poznati poljski pesnik, književni kritičar i profesor na Jagjelonjskom univerzitetu, Julijan Kornhauzer član je žirija nagrade Angelus, za koju konkurišu pisci iz dvadesetak zemalja, a koja se po drugi put dodeljuje u gradu Vroclavu. Od 60 knjiga koje su pristigle na konkurs ove godine u uži izbor ušla je 41 knjiga. Za ovu prestižnu nagradu boriće se, između ostalih, Viktor Jerofejev, Ismail Kadare, Imre Kertes, Hana Kral, Slavomir Mrožek, Slobodan Novak, Goran Petrović, Ježi Pilh, Marćin Svjetljicki, Dubravka Ugrešić…
Magdalena Mječnjicka: U poslednje vreme, kao pečurke posle kiše, niču nagrade koje se ne ograničavaju na jedan jezik: IMPAK (dablinska Međunarodna nagrada za književnost), međunarodna nagrada Buker. Među njima je i nagrada Angelus. Kako je do toga došlo?
Julian Kornhauzer: S jedne strane, to je možda rezultat pritiska međunarodnog izdavačkog tržišta, globalne komercijalizacije, ali s druge, razmatranje pojedinačnih književnosti u širem kontekstu, kako bi im se dao značaj. Umetničko delo, razmatrano u uskom krugu jedne kulture, osuđeno je na izolaciju, posebno kad je reč o tzv. malim književnostima. Mada se inače poverenje daje knjigama pisaca «velikih» jezika, a a priori odbacuje književnost koja dolazi ko zna otkud.
Kakvo je mesto poljske književnosti na mapi Srednje Evrope?
– Ona je tipična i pomalo posebna. Njena tipičnost zasniva se na sličnoj reakciji prema socrealističkoj prošlosti: najpre odbacivanje, čišćenje, generacijski protest, uvođenje živog jezika i traženje prave istine, a potom preturanje po sećanju, pronalaženje korena, autobiografski diskurs. Tako je bilo 90-tih godina. Poslednjih šest godina može se govoriti o stabilizaciji književnosti koja je promenila prethodni haos prelaznog perioda u vrednosti srednje književnosti, koja predstavlja jako jezgro svake kulture koja se dobro razvija. Mislim na nov stav pisaca prema izazovima izdavačkog tržišta, raznovrsnost ponuda i gašenje generacijskih sporova. Postoji li kakva posebnost? Ako postoji, onda je rezultat kulturno-civilizacijske specifičnosti: uloge katolicizma (npr. Pavel Hile), vraćanja na istoriju (Eustahi Rilski) ili izopačavanja (Ježi Pilh).
Da li vidite sebe kao srednjoevropskog stvaraoca?
– Nikad me niko to nije pitao. Radije sam o sebi mislio u univerzalnim kategorijama. Ipak, to što pišem deo je srednjoevropskog prostora, naročito u etičko-egzistencijalnom pogledu. U tom pogledu osećam duhovnu bliskost posebno sa svojim vršnjacima iz drugih zemalja ovog regiona. Ali, možda je to pre generacijska saglasnost, koja mi omogućuje da dobro razumem Ostija, Jančara, Albaharija, Pitrasa ili Ugrešić?
Najčešće su se ipak ove književnosti, bar kad je reč o poljskoj, u estetskom i filozofskom pogledu vukle kao rep za Zapadom, sa zakašnjenjem prihvatale njegova dostignuća… Da li je i dalje tako?
– Nekada je zaista tako bilo i zato su te književnosti dobijale kompleks provincijalizma i morale su stalno da ističu da nisu gore. Sada se na sreću situacija razjasnila. Prvo, zato što evropska političko-kulturna zajednica primorava na razmenu mišljenja. Drugo, slobodno premeštanje umetnika stvorilo je prirodni vid vođenja diskusije. Treće, mnogi pisci su aktivni na Zapadu (ne mislim samo na staru emigraciju već i na novu, naročito jugoslovensku posle 1991. godine). A četvrto, u poljskoj književnosti interesovanje time šta se događa na Zapadu, nema nikav ukus zabranjenog voća ili velikog događaja. Uz to, Zapad već odavno ne predlaže ništa vredno u filozofskom i estetskom pogledu, i zaista, sve što je značajno u književnosti, nastaje i u našem delu Evrope, a ne samo u Velikoj Britaniji, Italiji, a sigurno ne u Francuskoj.
Zaista? U periodu komunizma naše područje je dalo pisce koji su bili interesantni kao svedoci nečega što Zapad nije poznavao. Zapadni pisci, kao Filip Rot, priznaju da su upravo od srednjoevropske književnosti, recimo od Milana Kundere, preuzeli interesovanje za politiku i istoriju. Ali šta sada možemo da ponudimo svetu?
– Bum jugoslovenske književnosti započeo je 60-ih godina, odmah posle Nobelove nagrade Andriću. Andrić je povukao za sobom interesovanje i za druge pisce tog regiona, naročito srpske. Upravo su tada svoju evropsku i, uopšte, međunarodnu karijeru započeli Miodrag Bulatović, Borislav Pekić, Danilo Kiš, a od pesnika Vasko Popa. Tek su se tada te male književnosti očešale o veliki svet. Uostalom, Nobelova nagrada uvek je lokomotiva za te manje, za nepoznate i egzotične književnosti. Tako se dogodilo npr. sa Sajfertom, Jelinek, Kertesom ili Pamukom. Da li nešto originalno nastaje u tim književnostima? Jer 1990. godine izvršena je glavna promena, duhovna revolucija u toj Evropi, Evropi zarobljenih jezika. Verovatno je došlo vreme za smelije otvaranje prema tim književnostima, da bi se u njima videla samostalna istorijska vizija, zasnovana na ličnim iskustvima (raspad Jugoslavije, SSSR-a, ujedinjenje Nemačke), sindromu emigracije (npr. Herta Miler, Zuza Bank, Bora Ćosić, Mirko Kovač, David Albahari) kao i originalnim književnim talentima.
Kakva je sada situacija u književnosti zemalja nekadašnje Jugoslavije?
– Posle raspada socijalističke Jugoslavije 1991. godine sve se radikalno promenilo. Na mesto relativno stabilne ideološke strukture došli su sukobljeni nacionalni politički programi, a za njima književni. Književnost je imala podaničku ulogu, branila je nacionalnu posebnost, proklamovala šovinističke ideologije isključivosti. Tako je bilo u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji, u manjoj meri u Sloveniji koja se veoma brzo izolovala od postjugoslovenskih sporova. Do promena je došlo u drugoj polovini 90-ih godina, kada se pojavilo mlado pokolenje koje se ili odvajalo od ratnog sindroma ili ispoljavalo nezainteresovanost vladajućim ideološkim svetom. Najvažnije je da su nastale dve nove književnosti: književnost Bošnjaka, koji u Jugoslaviji nisu imali sopstveni, zvanično prihvaćen kulturni identitet, kao i književnost Crnogoraca, koja se ograđuje od uticaja srpske književnosti. U Bosni najviše cenim pisce iz generacije sadašnjih tridesetogodišnjaka i četrdesetogodišnjaka, za koje je, istina, opsada Sarajeva polovinom 90-ih godina bila traumatični generacijski doživljaj, ali su oni umeli da se uzdignu iznad običnog stradanja (Amir Brka, Jasna Šamić, Ferida Duraković, malo stariji Dževad Karahasan, Nedžad Ibrišimović, kao i mlada pesnikinja Alma Lazarevska…). Od talentovanih crnogorskih pisaca pominjem samo dva: Balšu Brkovića i Ognjena Spahića.
Koliko književnosti bivše Jugoslavije stižu u Poljsku?
– Stalno se pojavljuju nova izdanja davno umrlog Danila Kiša, koji se ipak ne tretira samo kao srpski već, pre svega, kao svetski pisac. Neobično popularna u Poljskoj je Hrvatica Dubravka Ugrešić, takođe je cenjen kod nas slovenački prozni pisac i esejista Drago Jančar. Teško se ipak može govoriti o nekakvom bumu tih književnosti, onakvom kakav je bio 60-ih i 70-ih godina u vreme Andrića ili Bulatovića.
Da li se te zemlje interesuju jedne za druge, ili sve one više gledaju na Zapad?
– U zemljama koje su nastale iz Jugoslavije postoji nekakva brana preko koje je teško preći. Radije se izbegava pitanje susednih književnosti, bilo zbog svesnog bojkota ili pak nezainteresovanosti i, naravno, straha od optužbe za jugonostalgiju.. Pa ipak, pojavljuju se zajedničke inicijative, takve kao što su na primer Sarajevske sveske, koje uređuju pisci iz čitave bivše Jugoslavije, ili neobično ekspanzivan feministički pokret koji prelazi državne granice. Veliku ulogu u vremenu transformacije, u razbijanju književnih stereotipa i razaranju ideološkog mišljenja odigrao je zapadni postmodernizam, drugačije nego u Poljskoj. To se vidi po mnogim primerima, od ukrajinske i ruske, preko slovačke, češke i južnoslovenskih proza. Najbolje rezultate postižu ipak oni pisci koji uspevaju da povežu novu konvenciju sa iskustvom vremena krize i preloma – kao najinteresantniji prozni pisac iz Hrvatske Pavao Pavličić (nažalost, kod nas poznat samo po jednom, ne mnogo karakterističnom romanu), već pomenuti srpski emigrant David Albahari ili laureat Angelusa, Ukrajinac Jurij Andruhovič.