Istok, Zapad, Sever, Jug

Kada smo bili mali, takozvane strane sveta su nam bile veoma daleke. Naime, niko nije tačno umeo da nam objasni gde je to. Najlakše je bilo da shvatimo gde je Sever. To je bilo negde Gore. Što dalje ideš sve je hladnije i tamo gde je najhladnije – tamo je Sever. Kada sam video sliku R. Pirija ispod koje je pisalo da je on na Severnom polu, postalo mi je potpuno jasno gde je to i šta je to. Pošto je za nas Jug uvek bio na suprotnoj strani od Severa to smo smatrali da je Južni pol negde u afričkoj prašumi i da je tamo strašno vruće i neizdržljivo za život. Razočaranje i neverica su bili ogromni kada su nam pokazali fotografije ljudi u snegu i ledu ispod kojih je pisalo da je to R. Amundzen na Južnom polu. Tako nam je polako počelo da biva jasno da je sve to ustvari jedno te isto. Razlike nema. Gore je hladno i Dole je hladno. Od svega nam je bilo najinteresantniji podatak – da kada čovek stane nogom na Severni pol gde god iskorači – on uvek ide na Jug. Kasnije mi se ovo pretvorilo u filozofsko pitanje koje nikako nisam mogao da smestim u prostore hladne geografije. I taman kada smo utuvili u glavu da su vidljivi prostori i Severa i Juga isti, slični ili identični, došlo je novo razočaranje. Rekli su nam da je Severni pol na jednoj velikoj santi leda koja, po toj logici i može nekuda da otpolovi i da se čak i istopi. Nasuprot tome, ispod tačke u kojoj su se dogovorili i izmerili da je Južni pol, negde duboko ispod snega nalazi se zemlja. Pretpostavljam da je zamrznuta. Shvatio sam da je Sever gore i da je Jug dole, ali ni onda i ni danas nisam znao koji je od njih Arktik a koji se zove Antarktik. Nije mi bilo jasno kako nisu mogli da izmisle neko drugačije ime. Kao da su i time hteli da kažu da je sve to ustvari jedno te isto.
Pravac istok-zapad je oduvek bio ideološka direktrisa. I sudbinska i civilizacijska. Sve seobe naroda su imali taj pravac. Sudbina dolazi sa Istoka a Civilizacija sa Zapada. Zapravo sve plemenske seobe su uvek pratila tok Sunca. Istok kaže da tu nešto ističe, da se nešto rađa. Zapad pokazuje da tu nešto pada. Ove reči uteruju u smisao. Sever i Jug se opiru značenju. Ili mi to još nismo otkrili. A tek smo desetak hiljada godina svesni i hvatamo beleške sami od sebe.
Kada smo bili mala deca igrali smo se Zemljopisa. Popunjavanje kolona na isto slovo. Gradovi, države, reke, planine. Onda smo pokazivali na geografskoj karti Jugoslavije, mesta gde smo bili. Najzapadnije, najsevernije, najistočnije, najjužnije. Uvek nas je pobeđivao Milenko, čiji je otac bio neko putujuće vojno lice. On se rodio negde u Makedoniji. Kako mu je otac dobijao prekomandu, tako se on selio, i kao da nema grada u kojem nije bio. Do osnovne škole već je tri puta bio na moru, i dva puta na planinama. Onim najvećim. I onda iznenada, kada smo pomislili da je geografija zapravo turistička kategorija, neko je počeo na naše oči da nam kida komade državu u kojoj smo rođeni. Neki su pokušali nespretno da brane te prostore. Neki su se radovali što će imati samo svoj prostor. Neki su prosto bili prosti. Naravno, to je uprošćeni pogled na nedavnu istoriju u kojoj je stradala geografija. I narod, naravno. I tako jednog dana, shvatim da mi se država, ili kako se već zove ova teritorija, smanjila još više. Istok, Zapad, Sever i Jug su se pojavili tu iznad prvih kuća. Ranije se putovalo do granice, vozom po ceo dan. Sada se čovek zaleti i već rečima utrči u tuđi život, odnosno životni prostor. Probudim se vidim Sever, samo što nije. Ovaj pravac, Istok – Zapad se zgusnuo, hoće da prekipi. Vidim da ništa ne vidim. Bacim pogled gore i vidim da je sve gore. Dole ne smem ni da pogledam.