Ne, suprotno tome, tu se radi o nekoj vrsti denacionalizacije kulture, o tome da se neko delo – makar i najskromnije, kao što je ovde slučaj – uključi u zajednički rad na emancipaciji slobode, koji se odvija s one strane nacionalnih kultura, ako ne uvek i kao otpor teroru tih kultura. To znači da naš rad dobija dodatnu vrednost u prevodu ne zato što postaje relevantan u još jednoj nacionalnoj kulturi, što dobija još jedno državljanstvo – u ovom slučaju, pored srpskog, poljsko – nego zato što ga snaga prevoda lansira u onu sferu relevantnosti i vrednosti u koju se stiže tek onda kad se savlada sila nacionalne gravitacije i kroz koju se krećemo bez viza i pasoša.

Ja sam samo jedan na kraju niza i mnogo značajnijih i mnogo poznatijih autora s područja bivše Jugoslavije koji imaju sreću što je to područje već više decenija, a posebno posle Drugog svetskog rata, bilo za Poljake posebno interesantno kad je reč o ovom prevođenju u širem smislu, o prevođenju kulture. O tome svedoči ne samo impresivan broj univerziteta u Poljskoj na kojima se izučavaju južnoslavenski i balkanski jezici i kulture nego i veliki broj naučnika, novinara, pisaca, studenata i drugih ljudi koji prate i komentarišu ono što se događa kod nas u bivšoj Jugoslaviji, uključujući tu i našu književnu i društveno-naučnu scenu. I danas se sećam kako sam se iznenadio i obradovao kad sam 1989. u časopisu Literatura Ludova video prikaz moje prve knjige Književnost na groblju, koji je napisao teoretičar književnosti Jacek Kolbuševski. Posle toga, ugled te knjige porastao je i u mojim očima, jer me je Kolbuševski uverio da i neugledni nadgrobni natpisi na beogradskim grobljima – a ne samo dela naših književnih velikana – mogu da imaju širi, takoreći univerzalan značaj.

Za zbivanja u Jugoslaviji i u zemljama koje su je nasledile interesovali su se i interesuju se i danas i Poljaci koji na to nisu stručno usmereni, intelektualci, novinari, pisci, političari koji su u sudbini Jugoslavije videli, a i danas vide, poučno iskustvo. Ako sam dobro shvatio motive tog interesovanja, oni se mogu svesti na dva osnovna. To je najpre bilo gledanje na Jugoslaviju kao na zemlju koja pokazuje da komunizam može biti bolji od onog u Poljskoj i, zatim, gledanje na Jugoslaviju kao na zemlju koja pokazuje da postkomunizam može biti gori nego onaj u Poljskoj. Zahvaljujući prvom motivu, verovanju u prednosti takozvanog jugoslovenskog modela, na listi počasnih doktora Varšavskog univerziteta našlo se 1972. ime jednog mog sunarodnika – Josipa Broza Tita, u zvanju doktora političkih nauka. Tako smo doktor Tito i ja neočekivano, trideset godina posle njegove smrti, postali neka vrsta kolega.

Kad je, zatim, umesto kolege Tita i komunizma u Jugoslaviji, pažnju Poljaka počeo da privlači tragičani raspad te zemlje, kad je, početkom 90-ih godina prošlog veka, počeo rat u Hrvatskoj, a zatim se preneo u Bosnu, mnogi poljski prijatelji su bez oklevanja pružili podršku našim pokušajima u Srbiji da nešto učinimo protiv tog rata.

Mogu da kažem da sada bolje poznajem Poljsku, ali i Evropu, manje zbog toga što je danas Poljska deo Evrope, a više zato što je Evropa deo Poljske, onaj deo koji se intresuje i za nas na Balkanu, pa tako, između ostalog, primećuje i moj rad, koji tako, u prevodu na poljski, dobija mnogo više nego što ima kod kuće. Dakle, da zaključim, jednim latinskim citatom, što se od jednog doctora causa honoris i očekuje: Ubi amici, ibi opes. Gdzie sa przyjaciele tam jest bogatstwo.

Ivan Čolović počasni doktor Varšavskog univerziteta

Etnologu i antropologu Ivanu Čoloviću, osnivaču i uredniku Biblioteke 20. vek, dodeljena je 7. maja titula počasnog doktora, honoris causa Varšavskog univerziteta. Kako je u laudaciji istakao prof. dr Andžej Mencvel sa Instituta za kulturu Varšavskog univerziteta, Čolović je svojim analizama nacionalizma balkanskih naroda dao veliki doprinos savremenoj nauci o etnonacionalizmu, bez čega se ne može razumeti proces formiranaj mnogih savremenih nacija u Evropi.

Danas objavljuje delove izlaganja profesora Mencvela, kao i delove obraćanja Ivana Čolovića na svečanom skupu na Varšavskom univerzitetu.