Mediji ovo prenose kao i pregršt drugih informacija u toku dana te prosečan čovek nije ni u stanju da se u svaku od njih udubi i porazmisli. Tako se štošta događa neuobičajenog, neprihvatljivog, neodgovornog bez ikakve ozbiljnije javne kritike, komentara, suprotstavljanja. Upravo takav primer je nedavni susret trojice lidera na kome su se dogovorili kojom će dinamikom i kako sugerisati lokalnim liderima s kim moraju a sa kim ne smeju da (re)konstruišu vlast. U emisiji Upitnik premijer čak eksplicitno navodi gde sve treba da se realizuju nove koalicije, pa pominje Užice, Leskovac, Šabac, Sombor…

Nije li to očigledan primer koliko su udaljena dva sveta – svet deklaracija i izjava i svet prakse ili da budemo još precizniji koliko su udaljene reči i dela političara a slobodno možemo reći i cele ovdašnje političke elite.

Većina te gospode se, naime, zalaže za ulazak u Evropsku uniju, a konstatuju da eventualni problem može biti Kosovo. Zalažu se i za evropske vrednosti i principe i za Evropu kojoj, jelte, istorijski i kulturološki pripadamo. No, ovaj konflikt oko lokalnih vlasti dobro prikazuje koliko smo praktično daleko od svih onih principa koji čine razvijeni svet u 21. veku: sloboda, odgovornost, dostupnost informacija i kvalitet upravljanja, decentralizovanost, demokratičnost… A u pozadini toga stoji nipodaštavanje dostojanstva, prava da se upravlja sopstvenim životom i zajednicom, sumnja da drugi ljudi ništa ne znaju, da su neodgovorni, lenji… i da im treba čvrsta ruka! Čemu, onda, lokalni izbori ako partijske centrale odlučuju ko će da formira vlast na lokalnom nivou?

Toliko se govori o demokratičnosti, a reč je o čistom autoritarizmu. Govori se o reformi države i decentralizaciji, a na delu je centralizacija. Govori se o narodu i opštem interesu, a na delu je partokratija. Ovaj događaj je i indikator da političari u Srbiji ili ne shvataju savremenu politiku i upravljanje ili shvataju ali ih to ne zanima. Pa kad se u centralnoj vlasti preko partija odlučuje o sastavu lokalnih vlasti, zašto bi ljudi uopšte i izlazili na lokalne izbore? Koji su argumenti za to da lokalni lideri treba ili moraju da slušaju partijske vođe u ovom slučaju. Imaju li oni svoj autoritet i odgovornost i nadasve čast da odluče šta je najbolje za njihovu zajednicu ili su samo partijski šrafovi? Zašto jedna grupa da pravi vlast sa drugom po naređenju ako sa trećom ima bolje odnose i ako su u njoj kvalitetniji ljudi? Čemu uopšte naziv i šta znači reč samouprava, čemu lokalni izbori? Može se postaviti još na desetine pitanja…

No, kao i ranije, ponovimo, nisu krivi političari. Njima je dozvoljeno da tako misle i rade pa i da budu osokoljeni i podržavani. Krivi su lokalni aktivisti. Kriva je stručna javnost. Krivi su mediji. Krive su organizacije civilnog društva. Konačno, kriv je narod?!

Zašto? Podsetimo li se da su osnovne kategorije u politici moć i interes, onda nije nelogično ponašanje partijskih lidera. Drugo je pitanje morala – jedno misliti, drugo pričati, treće činiti, no moral je davno proteran iz politike. Po definiciji političar nastoji da uvećava moć i drži konce u svojim rukama. Na neki način to mu dođe kao posao. Ali gde je kritička javnost? Gde su skupovi naučnika i društvenih delatnika, novinara, tribine… Da li je neko postavio pitanje je li uopšte normalno i dobro da lideri centrala partija komanduju ko će na lokalnom nivou činiti lokalnu vlast? Ako jeste, zašto jeste, a ako nije, zašto nije?

U pozadini toga stoji i plitka politička svest i kultura ovdašnje intelektualne elite. Ona se manifestuje u tome da se u svakodnevnom diskursu kao najvažnije podele na političkoj sceni ističu vertikalne, odnosno podele na naprednjake, demokrate, socijaliste… I dok se „običan“ narod, ali čak i stručna javnost i intelektualci „svađaju“ ko je u pravu, ko u krivu, ko je za koga, a ko protiv koga, istinske interesne podeljenosti na političkoj sceni potpuno su drugačije – pripadaju drugoj dimenziji. One su pre svega horizontalne i dele se na osi: nacionalno/lokalno, bogato/siromašno, politička elita/civilno društvo. Ne počnemo li ovako da sagledavamo događaje oko nas, bićemo još dugo ucveljeno dete već odavno razvedenog braka između reči i dela.