Pa, ljudi, meni je super! Bila sam prisutna na bitnim događajima moje zemlje (one prve i ove sadašnje), radila sam posao koji još i danas volim, ali ga nažalost više ne obavljam, putovala sam po svetu, ne uzbuđuju me više sve male gluposti i relativno sam zdrava. To je dovoljno.

***

Bila sam tiha i mirna devojčica sa malo prijatelja. Tadašnja Janjica, kako su me zvali, sušta je suprotnost odrasloj Janji. Rođena sam uz more, u Kopru. Tu su se upoznali moja majka Slavica, slovenačka Tršćanka, i tata Tugo, LJubljančanin. Majka je radila u muzičkoj redakciji Radija Kopar jer je bila koncertna pevačica, dok je tata bio jedan od osnivača tog lokalnog radija.

***

Sa godinu dana preselili smo se u tatinu rodnu LJubljanu. Tako je more i sunce zamenila magla. Dugo im nisam oprostila tu selidbu, jer naprosto obožavam more. Danas mi nije više žao jer je LJubljana postala jedan od najlepših evropskih gradova, a na moru – u Piranu – imam mali stančić gde odlazim kako bi mi primorska bura provetrila misli.

***

Kad sam bila mala, želela sam da postanem učiteljica. U pubertetu me je već nervirala škola, pa sam odlučila da budem sekretarica. Tata, poznati televizijski novinar, nikad nije mislio da ću krenuti njegovim stopama. Zbivanja u društvu i u politici počela su me interesovati već u gimnaziji. Do te mere da sam posle mature upisala studij novinarstva na ljubljanskom Fakultetu za sociologiju, političke nauke i novinarstvo.

***

To su bile godine ulaska liberalnih ideja u slovenačko društvo i četvorica profesora mog fakulteta, koji su se usudili malo kritičnije vrednovati samoupravno socijalističko društvo, otpuštena su sa posla. Studentska i omladinska organizacija stale su na njihovu stranu. Naravno, i ja. Ali na naše razočarenje, bez uspeha. Nije da nismo verovali u Jugu ili u socijalizam, ali nismo bili ni nekritični. Mnogo toga nam je smetalo.

***

Na mojoj godini studirao je i Pero Lovšin, osnivač i vođa grupe Pankrti. NJihove pesme „Lublana je bulana“ (LJubljana je bolesna) ili „Tovarši, jaz vam ne verjamem“ (Drugovi, ja vam ne verujem) bile su naše himne. Tu su naravno bili i Buldožeri, a kasnije i Laibach. Bila sam redovni posetilac koncerata sve tri grupe. Žao mi je samo da prošlog meseca nisam mogla da odem na koncert Pankrta u halu Stožice da zajedno proslavimo 40. godišnjicu njihovog postojanja. Jedan od njihovih novih hitova je pesma „Gospodo, ja vam ne verujem!“ To sve kaže o tome gde je stiglo naše društvo od drugova do gospode.

***

Novinarstvo je u meni sve više raslo kao potreba, ne samo kao sticanje posla. Za vreme studija honorarno sam radila na slovenačkoj televiziji, a pošto nikako da me zaposle, odlučila sam na rez i otišla da radim u novine, tačnije u Delo. Na početku sam pratila rad omladinske organizacije, ali to je bilo sve pre nego dosadno.

***

Dok je bio Savez socijalističke omladine Jugoslavije, jedna rigidna tvorevina bivšeg sistema, slovenački savez bio je glavni kritičar tog sistema i to unutar njega samog. Pisati o njima bilo je isto kao raditi sa njima. Često sam se osećala kao njihov PR. A tako su me shvatali i urednici, pa su hteli da me malo stave u red time da su me angažovali na praćenju Saveza komunista. To mi je omogućilo da često putujem u Beograd i steknem širinu gledanja na jugoslovensku realnost.

***

Kandidovala sam se za dopisnika Dela u Beogradu, ali nisam uspela. U to vreme upoznala sam Gordanu Suša, Nadeždu Gaće, Vladu Mareša, Đoku Kesića, Momčila Đorgovića iz Beograda, pa Jelenu Lovrić i Gojka Marinkovića iz Zagreba, koji su bili značajna imena tadašnjeg jugoslovenskog novinarstva. Sretali smo se na susretima udruženja novinara, pa i na brojnim kongresima saveza komunista, omladinske organizacije, socijalističkog saveza…

***

Tako sam 1986. godine pratila 16 raznih republičkih i saveznih kongresa i svega mi je bilo preko glave. U meni se stvorio otpor prema politici. Tako nije čudno da sam naredne godine oberučke prihvatila poziv da postanem odgovorna urednica porodične revije Jana. Članci o socijalnim pitanjima, modi, zdravoj ishrani, recepti i horoskopi ipak nisu mogli da udovolje mojim ambicijama. Iznenada me je rukovodstvo pozvalo da ipak odem za dopisnika Dela u beogradsku redakciju i moja odluka da to prihvatim bitno je uticala na ceo moj život.

***

Beograd je postao i ostao moj drugi dom. U njemu sam doživela mnogo predivnih kao i mnogo teških stvari, a sve to je uticalo da sam u periodu od 1988. do 1993, koliko sam radila i živela u Beogradu, sazrela kao novinar i kao čovek. Retki novinari u svetu imaju priliku pratiti raspad zemlje u kojoj su živeli i stvaranje nove države, vlastite domovine, u kojoj su se rodili i odrasli. To je prilika da dokažeš svu svoju profesionalnost i da budeš iskren prema ljudima.

***

Bilo je to vreme podela koje su od političara prešle na novinare, a ti su svojim izveštavanjem uticali na prosečne ljude. Tako je, nažalost, manji deo novinarskih kolega izveštavao korektno, pisao i govorio istinu, a veći deo trovao je jugoslovenske narode mržnjom. Sa tim manjim delom sačuvala sam dobre odnose do danas, a ti koji su trovali tada, danas i nisu više u novinarstvu, jer su ih „uspešno“ zamenili neki novi…

***

U tom periodu ugasila su se i neka moja prijateljstva. Ali sam zato stekla nova. Nažalost, među nama nema više profesora Bogoslovskog fakulteta Radovana Bigovića i novinarke Maje Maršićević Tasić. Moji iskreni prijatelji su i Zdravko Čolić, Momčilo Bajagić Bajaga, publicista Petar Popović i njegova žena Mira, vlasnici izdavačke kuće Paidea Vesna i Petar Živadinović i mnogi manje poznati ljudi koji mi mnogo znače.

***

Nikad nisam bila deo bilo kakvog stada, pa nisam to bila ni tada. Znajući tadašnju srpsku politiku bilo mi je jasno kuda to vodi. Kad sam krajem 1989. godine uredniku u LJubljani rekla da nas čeka rat, smejao se i rekao je da preterujem. Čak su i ukinuli dopisništvo Dela u Beogradu i ja sam prešla za dopisnika u RTV Slovenije.

***

Kada sam isto rekla kolegama u Beogradu, mnogi su tvrdili da ništa ne razumem i da je Milošević samo antikomunista koji nikad ne bi digao ruku na svoj narod. Kad je ruku digao na druge narode, a posredno i na svoj, ostali su bez reči. Jugoslavija sa njim na jednoj strani i sa Tuđmanom na drugoj nije imale nikakve šanse da preživi.

***

Slovenci su to shvatili ranije od ostalih. Ne zbog toga što su pametniji, već zbog toga što smo kao mali narod između Austrije, Italije i Mađarske već preživeli takva iskustva. Pored toga, znali smo kako naše komšije na Zapadu i na Severu žive mnogo bolje od nas i da nam se u tom trenutku otvara istorijska šansa da ostvarimo san o svojoj državi, u kojoj ćemo imati kvalitetniji život. Egoizam? Delimično da. Ali, budimo iskreni – mnogo manji od onih, koji su za ostvarivanje svojih snova o velikoj državi ubijali i bombardovali jučerašnju braću i sestre. I još nešto. Samostalnost Slovenije podržalo je 95 odsto učesnika referenduma, a rat na prostorima bivše SFRJ nije bio u interesu nijednog naroda.

***

Krajem 80. i početkom 90. svi predsednici jugoslovenskih republika igrali su svoje igre na skupovima republičkih rukovodilaca po bivšim Titovim rezidencijama. Nekoliko tih skupova sam kao novinarka pratila i sama. Koji blef i koja predstava za javnost!!! Većini njih uopšte nije bilo stalo da se bilo šta dogovore. Milošević je igrao ulogu mirotvorca, Tuđman zabrinutu žrtvu, dok je Kučan jasno pokazivao i gestikulacijom da ga se sve to skupa i ne tiče.

***

Rat je počeo u mojoj domovini. U trenutku osamostaljenja Slovenije, redakcija RTV LJubljana izbačena je iz prostorija RTS. Sa snimateljskom ekipom radili smo iz Međunarodnog pres-centra i slali kasete autobusima preko Mađarske za Sloveniju. Telefonom sam izveštavala iz stana koji su mi izdavali moji prijatelji koji su živeli u Parizu. Taj telefon je prisluškivan, tako da sam doživela i zanimljive upade u razgovore.

***

To je trajalo do početka rata, a posle nije bilo moguće ni zvati telefonom u Sloveniju. Sve veze sa njom bile su prekinute – telefonske, satelitske, bankarske kao i saobraćajne. Srećom je TV Slovenije sklopila ugovor sa austrijskim Telekomom, koji je spojio telefon našeg bečkog dopisnika sa telefonom u ljubljanskom studiju, tako da sam ja svakog dana zvala bečki broj i dobila studio TV Slovenije. To mi je puno značilo i zbog moje porodice, jer sam mogla da razgovaram sa tatom koji je bio sportski urednik TV Slovenije. Tada su na Sloveniju izvršeni i raketni napadi od strane JNA i plašila sam se za njihove živote. Srećom sukobi nisu trajali više od 10 dana.

***

Prekid svih veza značio je i da nisam mogla da primam platu iz Slovenije. Tako smo svakog meseca naš snimatelj Pantelija Petrović i ja sedali ili u kola, ili u autobus, vozili se preko Mađarske 15 do 20 sati u Sloveniju, dizali platu u tolarima, zamenili je u nemačke marke i vraćali se za Beograd. O zbivanjima u Srbiji i Crnoj Gori izveštavala sam sve do povratka u Sloveniju 1993. godine.

***

Za vreme jugoslovenskih ratova nije bilo komunikacije među bivšim republikama. Tako je u Savetu Evrope nikla ideja da finansijski podrže nezavisnu informativnu mrežu AIM (1992 – 2002), koja je imala po jednog urednika u svakoj republici a tekstovi su se slali preko digitalne mreže sa sedištem u Parizu. U redakcije AIM bila sam četiri godine dopisnica iz Slovenije. Bile su to lepe godine drugarstva sa kolegama iz čitave bivše SFRJ.

***

„You asked for it !“, bio je simpatičan komentar mog kolege iz Engleske kada sam se posle povratka snašla u prvoj etapi slovenačkog kapitalizma. Privatna inicijativa počela je da niče u svim oblastima, pa i na polju medija. Prihvatila sam primamljivu ponudu da sa televizije pređem na novoosnovani list Republika. To je bila politički levo orijentisana dnevna novina, osnovana sa kapitalom Slovenaca iz Italije i dobrim novinarskim platama. Redakcija je bila mala, ali ipak su za Republiku pisala vrhunska imena slovenačkog novinarstva. Nažalost, vlasnici su upali u velike finansijske probleme i novina je prešla u ruke jednog novog slovenačkog tajkuna, koji je postepeno smanjivao broj zaposlenih i plate, da bi na kraju novinu ugasio.

***

Kao odgovorna urednica za gašenje lista saznala sam u Beogradu, gde sam bila službeno da napišem seriju članaka i intervjua sa akterima opozicije koji su protestovali protiv Miloševića. Tada još nije bilo kompjutera i mejlova, pa sam intervju sa Zoranom Đinđićem slala faksom. Kada sam htela da proverim da li je sve stiglo, kolega iz LJubljane mi je rekao da sutra list neće više izaći. Republika se još par meseci mučila samo vikend izdanjem, a na kraju se u maju 1997. ugasila.

***

I tako sam, zajedno sa 50 ljudi iz redakcije, uživo upoznala čari kapitalizma. Preko noći ostali smo bez posla. Posle nekoliko meseci zaposlila sam se na novoosnovanom vladinom Uredu za evropska pitanja, koji je pripremao sve za ulazak Slovenije u Evropsku uniju.

***

Za mene je to bio potpuno novi izazov, koji mi je pružio mnogo novih saznanja i usavršavanja kako stranih jezika tako i poznavanja ustrojstva Unije. Te godine bile su dinamične, ali teško sam se privikla činovničkom poslu. Taj obavljam i danas u Ministarstvu spoljnih poslova Slovenije, gde vodim sektor za javnu diplomatiju i međunarodnu saradnju u kulturi. Opet zanimljiv posao, ali ipak si službenik vlade. Svakog čoveka kome je novinarstvo u srcu takav posao ograničava.

***

Posebno iskustvo bio je moj izlet u politiku. U dva (skraćena) mandata bila sam poslanica slovenačkog parlamenta i predsednica Odbora za spoljnu politiku. Neki me pitaju šta je lagodnije – politika ili novinarstvo? Nijedno. Ako radiš ozbiljno, oba poziva su naporna i odgovorna. U parlamentu smo radili od 10 do 16 sati dnevno, jer tu postoji puno obaveza koje su nevidljive ljudima. Za vikende imaš stranačke obaveze, susrete sa ljudima na skupovima, a preko nedelje studiraš zakone, usklađuješ ih i usvajaš na sednicama.

***

Sve u svemu – to nije privlačan posao za puno para kako misli većina ljudi, već odgovoran posao u kome ne bi trebalo da ima mesta za neradnike, pokvarene i neuke ljude. Nažalost, takvih na našim prostorima ima još mnogo. I sve dok je tako, Pankrti će pevati: „Gospodo, ja vam ne verujem!“

O sagovornici

Janja Klasinc rođena je 1955. u Kopru. U LJubljani je stekla zvanje univerzitetski diplomiranog novinara. Kao novinarka radila je u listu Delo, reviji Jana, na RTV Slovenija i u listu Republika. Kasnije se zaposlila u vladinoj službi za evropska pitanja i ministarstvu unutrašnjih poslova, a od 2008. do 2014. bila je poslanica i predsednica Odbora za spoljnu politiku. Sada radi u Ministarstvu spoljnih poslova. U svom životu voli dinamiku, dobre ljude i putovanja. Živi i radi u LJubljani.