Ovako za Danas govori dr Dalibor Kličković, docent na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, književni prevodilac i autor kome je beogradska izdavačka kuća Albatros Plus nedavno objavila studiju Zen budizam i japanska moderna. Ovdašnjim čitaocima poznat je po zapaženim prevodima dve zbirke priča Rjunosukea Akutagave (koprevodilac Danijela Vasić) a pre svega nadaleko u svetu čuvenog Kođikija, najstarijeg sačuvanog dela japanske književnosti (prevod sa starojapanskog originala, koprev. Hiroši Jamasaki Vukelić, Danijela Vasić i Divna Glumac), za šta je dobio i specijalnu nagradu japanskog Udruženja prevodilaca. Trenutno, za Albatros Plus prevodi Istoriju japanske religije. Sumirajući zaključke sa početka teksta, a povodom pitanja „Da li posle Beogradskog sajma knjiga 2008, kada je Japan bio zemlja gost, pisce ove zemlje više i bolje poznajemo?“, Kličković dodaje da je tom prilikom Srbiju posetio i poznati pisac Nacuki Ikezava.

– Tim povodom na srpski su prevedene dve njegove knjige – kaže sagovornik DanasaTio s Pacifika i Nepomični životi. Pored Ikezave, Srbiju su kasnije posećivali i poznati japanski pesnici: Širaiši Kazuko, Tanikava Šuntaro i Takahaši Mucuo. Na tom se Sajmu knjiga pojavilo i najstarije japansko klasično delo, Kođiki, mitološki spis o postanku Japana, čije je izdanje na srpskom jeziku plod našeg sedmogodišnjeg prevodilačkog rada na Filološkom fakultetu. Knjiga Zen budizam i japanska moderna prva je studija kod nas koja se bavi vezama zen-budističke duhovnosti i moderne japanske književnosti.

* Kažete da strani čitalac pred japansku književnost stavlja pomalo nerealna očekivanja: da bude egzotična i da govori o svetu jezikom koji razumemo?

– Nacume Soseki (1867-1916) možda je i najbolji primer toga koliko je pozicija japanskog književnog dela na Zapadu delikatna. Iako se u samom Japanu na Sosekija gleda kao na pisca od najvećeg nacionalnog značaja, već je više puta primećeno da on u Evropi i Americi ostaje gotovo nepoznat široj publici. Teško je sad govoriti o razlozima zašto je to tako, ali nedovoljna recepcija Sosekijeve književnosti van Japana nesumnjivo govori i nešto o tome da interesovanje Zapada za dela japanskih pisaca nije praćeno i spremnošću da se dublje upoznamo s onim što nam ta književnost zaista saopštava. S druge strane, ovo svakako ne može biti optužba na račun stranih čitalaca, jer se do razumevanja dolazi s naporom, koji je mnogo više od praćenja fabule književnog dela i traganja za egzotičnim elementima japanske kulture koji odgovara našim predubeđenjima – na šta se druženje s japanskim piscima često svodi. Književno delo po sebi je često i samo plod mukotrpnog samotumačenja, kodiranja i dekodiranja modela komunikacije individue i sveta, i ostajanje samo pri površnim smislovima ostaviće prosečnog čitaoca razočaranim.

* Šta, pak, japanski čitalac očekuje od zapadnih pisaca?

– Ne mogu pouzdano odgovoriti na pitanje šta današnji japanski čitalac očekuje od zapadnih pisaca, jer verovatno ne postoji kategorija nekog kolektivnog nacionalnog čitaoca – naročito ne u naše globalno vreme. Što se pak tiče vremena prvih susreta Japana i Zapada u drugoj polovini 19. veka, bilo je to doba kad je japanska čitalačka publika, veoma ograničena i svojom brojnošću i kvalitetom recepcije, žudela za tim da sazna sve o materijalnim i duhovnim postignućima strane civilizacije. Na stranu književnost se gledalo i utilitaristički, u nadi da će ona biti poučna i da će otkriti tajne napredne zapadnjačke kulture. Ipak, veliki broj tadašnjih japanskih čitalaca zadržavao se u okvirima domaće književnosti, još uvek pod uticajem stare tradicije, daleko od novih modernih ideala koje je gajila društvena elita. Ukus i očekivanja čitalačke publike menjali su se od tada u skladu s burnim dešavanjima u japanskom društvu, kako iznutra tako i na planu međunarodnih odnosa.

* Da li je japanska moderna konačno zbližila japansku i zapadnu književnost?

– Iako je prodor japanske kulture na Zapad počeo već u 19. veku, književna komunikacija dugo se odvijala uglavnom u jednom smeru: od Zapada ka Japanu. Možda je i danas u velikoj meri tako. Moderna književnost te zemlje rođena je pod pritiskom i prema uzorima onoga što je dolazilo spolja. Zanimanje Zapada za japansku književnost potvrđeno je tek dodeljivanjem Nobelove nagrade Kavabata Jasunariju 1968. A danas – za razliku od tog vremena kad je Zapad tražio ono japansko u delima pisaca te zemlje – književnost Japana čita se i zato što je književnost, a ne samo zato što mami obećanjem egzotičnosti.

* Jesu li Ibzen, zen i haiku one tačke koje ih danas najčešće spajaju?

– Zen budizam danas više nije jedan od najvažnijih izvoznih proizvoda japanske kulture, kao što je to bilo u decenijama nakon Drugog svetskog rata. I uopšte, priča koja privlači pažnju danas više ne može biti ona nacionalna. S druge strane, nedavno je bivši belgijski premijer i visoki funkcioner EU Herman Van Rompej postavljen za ambasadora haiku poezije, sa zadatkom da na Zapadu doprinosi boljem razumevanju ove japanske klasične poetske forme. Što se Ibzena tiče, u Japanu je njegova književnost poznata i prihvaćena od kraja 80-ih godina 19. veka, kada ga japanskim čitaocima predstavlja Mori Ogai, uz Sosekija drugi veliki pisac japanske moderne. Ibzen je bio i jedan od omiljenih pisaca čuvenog književnika Rjunosukea Akutagave, kod nas takođe više puta prevođenog.

* Da li su japanski savremeni pisci u senci Murakamija? Koga biste nam još preporučili za prevođenje?

– Nama koji gledamo Japan spolja može se doista učiniti da su današnji japanski pisci u Murakamijevoj senci. S druge strane, međutim, pisac Šimada Masahiko smatra da mladi u Japanu danas više i ne čitaju naročito Murakamijeve romane, za razliku od vremena kad je svojom pojavom pre nekoliko decenija bio u svakom smislu novina u tadašnjoj japanskoj književnosti. Šimada, na primer, tvrdi da, u kulturološkom smislu proamerički, Murakamijev manir danas više ne privlači pažnju mladih u većoj meri. Jedan od zapaženijih današnjih pisaca je i Hirano Keićiro, a možda će se u skorijoj budućnosti ukazati i prilika da nešto od njegovih dela bude čak prevedeno na srpski jezik.