Jedan međuratni rečnik predrasuda

Ali nakon Drugog svetskog rata, mnoge tadašnje vrednosti prepuštene su zaboravu, delom jer su bile nepoželjne unutar novih svetonazora, delom jer su postale neupotrebljive. Već 1945, međuratni period pripao je jučerašnjem svetu.

Među francuske autore koji je pogodila ova oslobodilačka čistka bio je i Emanuel Bov. Rođen 1898. u Parizu kao Emanuel Bobovnikov, detinjstvo je proveo delom kod oca i bogate pomajke, delom kod majke i mlađeg brata koji su trpeli bedu.

Klasna raspolućenost duboko će obeležiti njegove prve romane u kojima su glavne teme preživljavanje i novac. Nakon školovanja u Engleskoj, Bov do pred kraj rata živi u Parizu.

Kratko leži u zatvoru zbog sumnjivog prezimena i besposličarenja, a potom biva poslat u vojsku pred kraj rata 1918. Odlučuje da postane pisac iz krajnje pragmatičnih razloga: odsluživši rok, ženi se i 1922. odlazi u Beč pre svega da bi se posvetio pisanju. Godinu dana kasnije vraća se s rukopisom prvog romana, Moji prijatelji. Knjiga će biti objavljena 1924. u Koletinoj biblioteci kod izdavača Ferenczi et fils.

Roman svoj uspeh duguje pažljivo izgrađenom liku glavnog junaka i naratora Viktora Batona.

U šest poglavlja pripoveda o susretima sa ljudima od kojih očekuje prijateljstvo; do toga, nažalost, nikad ne dolazi jer u trenutku kad treba da opravda stečeno poverenje Baton napravi nepopravljivu grešku. Svako poglavlje povinuje se ovoj šemi sitkoma. Između redova provejava ona vrsta humora inače tako retka kod Francuza, što podstiče na smeh zadržavajući hladnokrvnost.

Možemo zamisliti da su se savremenici vezivali za Viktora Batona isto kao za Šarloa ili Bastera Kitona, naviknuvši se s vremenom na zaplet njegovih nevolja.

Baton, vojni invalid koji dane provodi u čekanju invalidnine i izbegavanju posla, bio bi zahvalan i za sociopolitičke tumače. NJegova zapažanja mogu se čitati kao precizan opis pariskih prilika nakon Velikog rata.

Knjiga ipak nije satira tadašnje Francuske: u romanu nema zajedljive žaoke kakvu bismo mogli u to vreme očekivati od Zoščenka ili Edena fon Horvata. Kod Batona se drama odvija unutra.

Naoko jednostavan, ovaj lik psihološki je vrlo kompleksna ličnost koja sebe uvek vidi tuđim očima i nikad ne prestaje da se ponaša. On se neprekidno nadgleda i ocenjuje, a sa istom hipersenzitivnom pomnošću posmatra sredinu, ljude koje sreće, u svemu tražeći znakove pažnje.

Tretman vizuelnog jedna je od najvećih Bovovih inovacija: on je nekako uspeo da napravi jezik koji ne objašnjava, već pokazuje. U obilju detalja koji se nude čitaocu nema neumerenosti samozadovoljnog posmatrača, jer jezik nastoji da bude što neutralniji. Čitaoca uz roman ne drži zadivljenost uočenim detaljima već veština ulančavanja rečenica lišenih ukrasa.

Autorova briga o ritmu smenjivanja scena može se uporediti s postupkom montaže. Bov piše polazeći od pretpostavke da nas drugi bolje vide nego mi sami sebe i da se samodoživljajem pred svetom ne možemo obuhvatiti.

On zna da nikakvim nastupom ne možemo da ih nadmudrimo. Moji prijatelji su time i izvanredna zbirka gotovih ideja, svojevrsni rečnik predrasuda bez zadnjih namera.

Viktor Baton se od prve rečenice pred čitaocem otvara, i to tako što neposredno skreće pažnju na svoje vladanje, ne libeći se da pokaže svoje neuglednije strane. Isto tako, ne pravi razliku između plemenitih i zadnjih namera.

Čini se da je i sam Bov takvom otvorenošću osvojio čitaoce. Kao pisac bio je za svoj poziv vezan kao zanatlija: smatrao je da bi za njega samog najpristojnije bilo da se skloni iza svog proizvoda.

Kad ga je izdavač zamolio da uz knjigu Jedno veče kod Blitela priloži biografiju, Bov će izjaviti da to prevazilazi njegove snage: „‘Čitaocu koji je bude čitao’ izgledaće da govorim koješta pre svega da bih sebe prikazao kao virtuoza, a onda će se o meni pričati ono što sam tako često čuo: ‘Vi imate dar da napravite nešto ni iz čega’. Ako i raspolažem tim darom, njime se ne bih toliko ponosio, jer ja ne smatram da onaj ko pravi nešto ni iz čega zaslužuje počasti, već onaj ko pravi nešto od postojećeg“.

Čitav Bov sažima se u ovom odgovoru.

Kako je sebe od prvog reda smatrao piscem, nikad neće pristati na medijski egzibicionizam. A poetički će težiti da uhvati ono što je između nečega i ničega, svakodnevno a neprimetno, i da ga dočara što neupadljivijim sredstvima, tako da čitalac pomisli da se oko toga nije trudio.

Moji prijatelji uspeli su najpre zato što je pisac suzio polje romana na jednu komplikovanu svest i njene direktne opažaje. Batonovo prvo lice je ekstremno subjektivno; u njemu nema ni traga od sveznajućeg pripovedača.

Čim kasnije pokaže ambiciju da se pozabavi istorijom i zaleđem svojih junaka, postaće konvencionalan. NJegove najbolje knjige kao da pokazuju kako se iz čulnog razvija psihičko, ili kako iz spoljnjeg, površnog nastaje dubinsko.

Roman podseća i na knjigu snimanja za film čija bi radnja bila zasnovana samo na izoštravanjima kamere pred pejzažima. Prisustvo fotografije toliko je upadljivo da je u njemu teško ne prepoznati poetičku notu. Između brojnih usputnih definicija svoje ličnosti, Baton ističe i da je bio najsrećniji kad je sebe prepoznao na jednoj novinskoj fotografiji u masi i dodaje: „To me je usrećilo više nego najlepše uveličavanje“.

Podstaknut uspehom knjige, Bov u toku 1927. i 1928. objavljuje čitavih devet naslova, među kojima i porodični roman Savez, gde napušta svoju karakterističnu montažu zapažanja i posvećuje se psihološkoj drami.

Bov je mnogo izgubio, možda sve, time što je fokus sa spoljašnjeg preneo isključivo na unutrašnji plan.

U Savezu se opredelio za iscrpnost, koja zapravo zvuči šturo. Da li je možda preozbiljno shvatio opaske nekih kritičara koji su ga poredili sa Dostojevskim i nazivali ga Prustom za siromašne?

Bov će s vremenom pisati sve brže i – može se reći – sve buržoaskije, stremeći balzakovskom idealu totalnog romanesknog ciklusa.

Što naročito čudi danas, svoje prve knjige nerado će pominjati. Među tridesetak naslova koji će uslediti, vredi izdvojiti Dnevnik pisan u zimu (1931), Posinak (1934), Predosećaj (1935)…

Izuzeci iz ove ogromne produkcije u kojoj se iz knjige u knjigu oseća da autor gubi kompas od ambicije jesu roman Arman i nekoliko novela, među kojima Bekon-le-Brijer (1927). Uspeh postignut Mojim prijateljima neće se ponoviti. Za to su krive i ratne godine. Posle 1939.

Bov odbija da objavljuje u Francuskoj, a nakon izbijanja rata odlazi u Alžir.

Tu će napisati novi ciklus romana posvećen okupaciji. Kad su po oslobođenju objavljeni romani Klopka i Odlazak u noć, Bov se već nalazi u Parizu, ali je teško bolestan. Trinaestog jula 1945. umire od posledica nepreležanog zapaljenja plućne maramice.

Bov svoje pisanje nije stavljao u senku političkog angažmana, a bio je sušta suprotnost galamdžijama poput Selina ili Bretona. Možda je zaboravljen baš zato što nije želeo da se zagovara?

Potpisnik ovih redova ubrajam ga u grupu junaka svog doba koju bi činili Robert Valzer, Eden fon Horvat i Anri Kale, glasovi kojima je ratno iskustvo pročistilo vid te su bili u stanju da se sa prilikama suoče bez zadrške, tipične za posleratno doba.

Bov bi među njima bio najneupadljiviji. Stojeći ni ovde ni tamo, sakriven ispod neke trošne strehe pa ipak kisnući, dugo bi ćutao pre nego što bi mu se, iz čista mira, ali bez zazora, otelo zapažanje: „Kapi su padale pravo na zemlju, nijedanput jedna na drugu“.

Iz pogovora za knjigu „Moji prijatelji“, koju će u autorovom prevodu na jesen objaviti Službeni glasnik