Jenki robot na Marsu

To je frizura inžinjera letenja NASE Bobak Ferdovsija, koji neguje imidž koji je neka vrsta američkog patriotizma (žute zvezde i crvena ćuba asociraju na zvezdice i pruge, zastavu old glory), pravednog osvetnika Trevisa Bikla (Travisa Bicklea iz filma Taksista, igra ga de Niro) i novog Betmena.

Ta smesa jenki pravednika, „nastavljača misli i dela Raskoljnikova“ (bez Dostojevskog ne ide ni u 21. veku) u vidu Trevisa kao da je umešena u kosmičkoj marketinškoj radionici kakvu bi mogao da vodi neki novi Rej Bredberi ili Isak Asimov.

Konkretno, 1.400 naučnika, inženjera i gostiju su sa rastojanja od 248 miliona kilometara, u laboratoriji Jet Propulsion u Pasadeni, pratili i prate akciju koja je izazvala veliko interesovanje u čitavom svetu. Još pet hiljada ljudi sudbinu sonde Kjuriositi pratilo je u obližnjem Tehnološkom institutu.

I mnogi su širom sveta zanemali.

Koliko juče stručnjaci za svemirska istraživanja iz SAD i Evropske unije su se složili da do ozbiljnog istraživanja Marsa može doći pre od 2016. ili 2018. godie. Postavlja se pitanje zašto su to Amerikanci uradili sada.

Naizgled iznenada.

Postoje najmanje dva razloga. Još uvek se u vasionskim planovima često prave namere kriju od konkurenciju. Radi se o nekoj vrsti tajnovitosti i predostožnosti koja vuče korene iz hladnoratovske ere. A s druge strane, nimalo manji razlog za oprez krije se u tome što bi se eventualni nesupeh u najavljenoj misiji „obio o glavu“ onima koji su je pokrenuli.

Ovako se uspešnoj misiji ne može ništa zameriti.

Naprotiv, stižu samo pohvale. Inače, istorija ljudskih težnji da se sazna više o Marsu praćena je nizom ambicioznih, ali bezuspešnih pokušaja. Bilo je tridesetak poduhvata koje su od 1960. godine preduzimale SSSR, SAD, Evropa i Japan, ali više od polovine završili su se neuspehom. Jedino je NASIN rover Oportjuniti, upravljan sa Zemlje, prevazišao očekivanja i već se osam godina kreće rubom jednog kratera na južnoj hemisferi i istražuje ga.

A pretpostavke su se samo rojile. Od već čuvenih teorija o malim zelenima s početka prošlog veka do onih koje su najozbiljnije tvrdile na osnovu „nepobitnih“ činjenica, da su se Marsovci sa civilizacijom barem 1.500 godina naprednijom od one na Zemlji sklonili ispod površine svoje planete i tamo razvili život.

Prizemljenje Kjuriositija, koji je zapravo Marsovska naučna laboratorija treba da tokom dvogodišnjeg istraživanja konačno da čvrste dokaze o postojanju ili nepostojanju nekih oblika života na toj planeti.

Samo sletanje Radoznalosti na Mars u ponedeljak išlo je precizno po planu. Rover je u 7.22 ušao u atmosferu Marsa, u 7.30 sati se otvorio padobran koji je letelicu usporio sa brzine od 21.240 kilometara na sat – do zaustavljanja. Tada je krenulo slavlje u kontrolnom centru NASA.

Milojka Majka Vučelića (81) je još Ričard Nikson odlikovao Predsedničkom medaljom slobode za rukovođenje uspešnim spasavanjem astronauta sa misije Apolo 13. On je, zajedno sa Slavoljubom Semom Vujićem (76), učestvovao u projektu Apolo i drugim NASA istraživanjima svemira. Mnoge tajne su im bile svakodnevni posao, uključujući one sa vojnim tajnama i planovima za gradnju čitavih novih gradova na Marsu.

Najavili su spuštanje Amerikanaca na Mars, ali zbog ekonomske krize nisu mogli odrediti tačan datum poduhvata. Spektakularno spuštanje robota NASE Kjuriositi nenadani je odgovor sam po sebi.

Radi se o specijalnom automobilu teškom oko tonu za koga su inženjeri umesto sistema sletanja u vazdušnim jastucima smislili novi sistem kočenja, sličan onima koji su se primenjivali za spuštanje spejs šatla, a pad je najpre usporen posebnim padobranom za brzinu veću od zvuka. Robotizovana laboratorija Kjuriositi napaja se strujom koju proizvodi na nuklearni pogon, što mu daje znatno duži radni vek od tri prethodnika – Soužurnera (Gost-namernik), Spirita (Duh) i Oportjunitija (Prilika) koji su energiju dobijali iz solarnih baterija.

Od tehničkih naprava Radoznali ima robotsku ruku sa bušilicom, laser kojim može da razbija stene sa odstojanja, hemijsku laboratoriju koja će tragati za elemenatima neophodnim za život i detektor za merenje radijacije. Cilj je prvenstveno potraga za osnovnim elementima neophodnim za život – ugljenikom, azotom, fosforom, sumporom i kiseonikom. Za dobijanje konačnog odgovora potrebno je doneti uzorke stena i tla sa Marsa na Zemlju u nekoj od budućih misija.

Mesto u blizini Marsovog ekvatora izabrano je zbog znakova da je ta oblast nekada bila puna vode, što je jedan od uslova za život kakav mi znamo. Unutar kratera Gejl je planina visoka pet kilometara, a, po snimcima iz svemira, njeno podnožje bogato je mineralima nataloženim u prisustvu vode.

U prethodnim putovanjima na Mars otkriven je led u blizini njegovog severnog pola, kao i tragovi da je voda tekla tom planetom kada je bila toplija i vlažnija.Tokom narednih dana predstoji postavljanje glavne antene, raspoređivanje kamera na kranovima, te laserskih uređaja i ostalog laboratorijskog i istraživačkog „nameštaja“ koji je „uvezen“ na ovu planetu iz Zemlje.

Vredan dve i po milijarde dolara rover Kjuriositi je doneo opremu kao moguću prethodnicu astronautima. Jedino ako se Kjuriositiju posreći da naiđe na nešto zanimljivo, kažu u NASA, Kongres bi podržao slanje prvih ljudi u posetu Crvenoj planeti, verovatno tridesetih godina 21. veka.

Ćudljivi galaktički duh Crvene planete

Atmosfera na Marsu je znatno drugačija od Zemljine, sadrži najviše ugljen dioksida (95.32%), azota (2.7%), argona (1.6%), kiseonika (0.13%) i neona (0,00025%). Takođe sadrži i vodenu paru (0.03%), a u polarnim krajevima je nađen ozon. Sonda Viking Lender 2 je na 47° severne širine snimila tanak sloj inja. Prosečna izmerena temperatura na Marsovoj površini je 210 K (-63°C), s maksimumom od 293 K (20°C) i minimumom od 130 K (-143°C). Česte su peščane oluje. Možda je to razlog što su različite misije SAD i SSSR-a bile samo delimično uspešne. Tako je Mariner 4 i to 1965. snimio deo površine planete, a na fotografijama su se razaznavali samo krateri i površina slična Mesečevoj. Sovjetske sonde Mars-2 i Mars-3 su se prve spustile na Mars, ali par sekundi po spuštanju veza je prekinuta. Tada su počele prve priče o „galaktičkom duhu“. Mariner 9 je zapamćen po snimcima velike površine Marsa visoke rezolucije (1971.). Putovanje Viking 1 i Viking 2 prvi je „opipljiv“ uspeh jer su te mini laboratorije sletele na Mars. Viking 1 je slao podatke od 1976. do 1982, a Viking 2 od 1976. do 1979. godine. Pronađeni su mikrobi u tlu Marsa.

Slede nebeskih istraživanja sovjetskih sondi Fobos 1 i Fobos 2 (1988.), pa Mars Observer (1992). Mars global survejor je lansiran iz SAD 1996., a sve do 2006. je slao snimke iz orbite. U okviru misije Feniks Polar Lender (2008.). je došao u region severnog pola Marsa 25 maja 2008. Sonda je otkopala uzorke tla za koje je potvrđeno da sadrže led. Još 2001. SAD su lansirale Mars Odisej satelit koji je otkrio velike zalihe vodonika u gornjem metru Marsovog tla. Sa dobrim uspehom NASA je 2003, poslala Spirit i Oportjuniti (Opportunity) vozilo na Mars. Oba su se spustila 2004. i u 2008. i dalje obavljaju zadatke. Oba su našla dokaze o postojanju vode na površini Marsa u prošlosti.

Sada Kjurioziti traga za dokazima o mogućem životu na Marsu.

Na Marsu se nalazi Olimpus Mons, najviša poznata planina u Sunčevom sistemu (27 kilometara) i Dolina Marinera (lat. Vallis Marineris), najdublji kanjon. Period rotacije i smena godišnjih doba su slični onima na Zemlji.