Jevanđelje po Luki

U krajnjem, ishodište je u jeziku, u smislu grčkog logosa, koji je kod Heraklita i zakon sveta i sam razum, naime razum koji sebe izdvaja iz sebe i vodi i kontroliše sebe. Kod Hajdegera to je Skok – mi odskočimo sami od sebe i nosimo sebe u tom odskoku (kako se kaže u ovoj knjizi).

A autor, Luka Prošić, o Kišnom mantilu i Transcendenciji kaže: „A taj Mantil? To je siv i lak mantil. A ispod njega je druga odeća… Sa spoljašnje strane su drugi prolaznici sa svojim mantilima, a s njima je i sve to drugo… i sam grad… a na to se nadovezala Transcendencija… i tada sam u tom Mantilu, i sa Transcendencijom dopirao… i do neizrecivog… i to sam… neizrecivo nosio sobom kad bih zalazio u ovaj šareni gradski svet i, ponekad sam, zbog toga, izgledao čudno, kad bih se pojavio u tom Mantilu i u toj Transcendenciji i vukao to Neizrecivo sa sobom…“

Osim Kišnog mantila, Luka Prošić potpisuje još nekolike knjige, među kojima i Hajdegerove slike, Nikuda, Uvod u filozofiju/Istorija filozofije, Stara grčka filozofija,, Melpomena… Autora znam lično, negde na ulici smo zastali da se upoznamo, bejaše li to pred kapijom Francuske 7? Stvarno je tada nosio siv kišni mantil sa preklopom preko leđa, mantil skoro do pete, koji mu je davao neku vrstu elegancije i prepoznatljivosti. Kasnije, stvarno, nisam ni primećivao da nema više tog mantila, kišnog, a da u ruci nosi kišobran, jer naši dani su kišni, kisnemo na svakom koraku. Dodajem ovde za kraj i ovu pesmu – knjiga ima dosta i pesama – pa odlučite.

Gozba

I to imamo,

to Daleko od nas

i Najbliže nama, to Ništa

imamo, i tu tamnu Zvezdu

i oko toga kružimo i stičemo

iskustva o sebi, i o tome Ničemu

i Ništavilu, i na toj smo Gozbi

i za tom Trpezom izuzetnom

i uživamo u tim plodovima

i užasima i volimo te zrele

plodove egzotične, i oni

pristižu na trpezu našu

i onda uživamo u njima

u opijenosti i snovima

i uzlećemo u to najviše.

Možda se u ovoj pesmi nazire kvintesencija njegovog, kako u naslovu oslovismo, Jevanđelja o čoveku u ovom vremenu.