Kad biste prvi put videli Borku 1Foto: Stanislav Milojković

Ni kad bih samo nabrajala ne bi se njena biografija mogla sabiti u ovaj broj karaktera, ni u slova kojima raspolažemo. Ne smem ni da pomislim na neku analizu svega što je Borka radila i uradila.

Koliko je knjiga i tekstova napisala, pozorišnih predstava osmislila, dramatizovala, organizovala, omogućila.

Koliko je institucija osnovala i vodila, pobuna predvodila… Sve barikade bile su njene od kad se na njih popela s 20 godina, pa sve do ovih poslednjih, protiv aktuelnog režima. Borila se za slobodu, za pravdu, za socijalnu jednakost, za žrtve, za žene, za manjine, za Hrvate, Bošnjake, Crnogorce, Albance… I sve vreme – za bolju Srbiju.

Da je ovaj tekst knjiga ni u nju to sve ne bi stalo.

Zato neću pisati tekst ni kao istoričarka, ni kao lični biograf. Ni kao prijateljica.

Probaću da ga pišem za nekoga ko bi Borku video prvi put, da bih probala da uhvatim ono što je za njom ostajalo u vazduhu kad bi protutnjala dvorištem CZKD.

A da je vidite – morali ste.

Ona je izgledala drugačije, hodala drugačije, govorila drugačije, gestikulirala drugačije. Kad bi vam prošla iza leđa nešto bi vas nateralo da se osvrnete, da biste videli šta je to? A i da se ne okrenete, po ponašanju drugih znali biste da se u dvorištu nešto desilo.

Jer, kad bi ona prošla odjednom bi se atmosfera promenila, malodušnost bi se preokrenula u uverenje da će se sve nekako rešiti, učmalost zamenila osećanjem da se ipak sve može.

Kad biste Borku videli prvi put to bi iskustvo sasvim odudaralo od očekivanog čak i ako ste se dobro pripremili za taj prvi susret i dobro proučili njenu biografiju. Ako ste dolazeći u CZKD znali, na primer, da je Borka Pavićević njegova direktorka bili biste iznenađeni što vidite jednu gotovo anarhičnu pojavu, neformalnog ponašanja, koja galami i ljuti se na posetioce, ali koja bi vam odmah postala prijatelj i primila vas u svoju kuću.

Ako ste znali da je bila jedna od vođa studentske pobune 1968. godine zbunila bi vas njena večno prisutna biserna ogrlica koja je samo na njoj mogla da izgleda avangardno.

Ako ste našli podatak da je bila stub jugoslovenske pozorišne avangarde, dramaturškinja Ateljea 212, osnivačica pozorišta Nova osećajnosti i pokreta Kazalište Pozorište Gledališče Teatar, direktorka Beogradskog dramskog pozorišta i jedan od stubova Bitefa, začudile bi vas njene haljine od teškog pliša bliže nekakvim istorijskim dramama i klasičnoj teatarskoj sceni.

Njena starinska punđa bi se teško uklopila u zamišljeni lik te hodajuće revolucije, jedne od vodećih ličnosti civilnog društva, beogradskog antiratnog pokreta, pokretačice skoro cele nevladine scene, od Evropskog pokreta u Srbiji i Beogradskog kruga do njenog Centra za kulturnu dekontaminaciju.

Njene bele čarape i crvene cipele teško biste mogli da zamislite kako stoje na svečanim podijumima na kojima je primila neke od najviših svetskih priznanja za svoj mirotvorni rad, od francuske Legije časti, preko nagrade za mir i kulture fondacije Hirošima i nagrade Evropske kulturne fondacije do, naravno, domaće nagrade Osvajanje slobode. A tek njeni postupci?

Na primer ono kad vikne na one koji u Centru sede tako da zauzmu dva-tri mesta, pa na one koji ne isključe telefon, da ne govorim o onima koji pričaju dok traje predstava!

Takvo spontano i sasvim nestandardno ponašanje ne bi vam ukazalo da se radi o ženi – instituciji, koja ne samo da je radila u zvaničnim kulturnim ustanovama i bila čak i njihova direktorka, nego je osnivala nove, verujući da umetnost treba da ima i institucionalni okvir da bi ostavila što dublji i trajniji trag.

Ništa što sam znala o Borki nije moglo da me pripremi za prvi susret s njom.

Vrlo se jasno sećam kad je to bilo, jednom u SKC, na osnivačkoj skupštini Evropskog pokreta. Imala je neku dugu šarenu hipi haljinu i, naravno, dovikivala je nešto s mesta.

Pre toga sam čula i znala mnogo o njoj, ali baš takvu Borku nisam očekivala. Iz mog studentskog ugla ona je izgledala kao neki vrlo daleki svet. Sad znam da je taj daleki svet, ta Borka koju sam tad videla bila sloboda. Sloboda zvana Borka.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.