Kad sumnjaš, zameni kralja i topa

„Nema razloga da dobro ne pobedi zlo. Kad bi se samo anđeli organizovali po pravilima mafije!“ Ovom duhovitom rečenicom ispisanom preko cele prve strane počinje najnovija knjiga kultnog američkog pisca Kurta Vonegata. Sva sreća pa mu nismo poverovali da će ona prethodna biti poslednja. Čovek bez zemlje izlazi kao duhovita svaštara koja postavlja mnogo filozofskih, društvenih i literarnih pitanja. Okosnica te svaštare jesu lična sećanja. No, kada se stari Kurt Vonegat (Indijanapolis, 1922) seti poneke epizode iz svoga detinjstva, mladosti ili iz bogate spisateljske karijere, poput bujice krenu misli o svemu i svačemu. Misli britke, oštre, pametne i brutalne. Čovek bez zemlje zapravo jeste neka vrsta Vonegatovog „Amarkorda“. Nabacane sentencije liče na sećanja čoveka koji je mnogo toga prošao i shvatio. Zapisao i suprotstavio se.
Kurt Vonegat počinje knjigu (koju je inače priredio Danijel Sajmon) sećanjem iz detinjstva. Najmlađi član porodice mogao se istaknuti među odraslima jedino nekom oštrom duhovitošću. Pisac rasvetljava vezu između humora i straha i već nam tu nudi motiv koji će postati glavna tema njegovih sećanja: savezničko bombardovanje Drezdena 13. februara 1945. u kome je pisac bio nemački zarobljenik. Naravno, o tom će strašnom činu Vonegat napisati verovatno svoj najčuveniji roman Klanica pet, spajajući strašne realističke slike sa fantastikom, ali će taj pokolj i posle toga ostati kao slika koja se često reprizira u sećanjima. U prvom poglavlju, praveći paralelu između straha i smeha, Vonegat opisuje kako je sedeo u podrumu, sa rukama preko glave, sa drugim ljudima zatečenim u Drezdenu, dok su napolju pljuštale bombe. „Kao da je neka vojvotkinja u svojoj palati za hladne i kišovite noći“, piše Vonegat. „jedan je vojnik rekao: „Pitam se šta li noćas radi sirotinja. Niko se nije nasmejao, ali smo svi bili sreći što je to rekao. Bar smo još živi! A on je to dokazao.“
S obzirom na činjenicu da se ovom piscu koji je objavio više od dvadeset knjiga često pripisuje atribut pisca naučne fantastike, zanimljiv je odgovor koji nakon svega Kurt Vonegat daje na ovu temu. „Ja sam postao takozvani pisac naučne fantastike kada je neko zvanično objavio da pišem naučnu fantastiku. Nisam želeo da me okvalifikuju kao takvog, pa sam se pitao čime li sam ih to uvredio da me ne priznaju za ozbiljnog pisca. Zaključio sam da je to zato što pišem o tehnologiji, a većina vrhunskih američkih pisaca ne zna ništa o tehnologiji. Okvalifikovali su me kao pisca naučne fantastike samo zato što sam pisao o Skenektadiju, u državi Njujork. Moja prva knjiga, Klavir koji svira, bila je o Skenektadiju. U Skenektadiju su se nalazile ogromne fabrike i ništa više. Moje kolege i ja bili smo inženjeri, fizičari, hemičari i matematičari. A kada sam pisao o Dženeral elektrik motorsu i Skenektadiju to je kritičarima koji u njemu nikada nisu bili delovalo kao maštanje o budućnosti. Mislim da romani koji se klone tehnologije predstavljaju život u pogrešnom svetlu, jednako pogubno kao što su viktorijanci pogrešno predstavljali život zazirući od seksa.“
Iza ogleda o strahu i smehu, slede laki i duhoviti autobiografski eseji o socijalizmu, Frojdu, seksu, ženama, Kafki, Hamletu, čemu sve ne… Kurt Vonegat odgovara na pitanje šta je tupan i nudi nam grafičke prikaze mogućeg pravljenja priče. Padanje iz sreće i u nesreću i obrnuto. Vrlo poučni dramaturški saveti za one koji su tek kročili u literaturu! Naravno, pomalo uvrnuti i osobeni.
Ali, najzanimljivije je ipak kada se Vonegat obruši na Buša i dokaže zavist od fosilnog goriva. Oštar kritičar američke stvarnosti, koji će se zavapiti koliko su Americi danas potrebni geniji Mark Tven i Abraham Linkoln, u stvari epizodisti Čoveka bez zemlje, malo-malo pa žacne nešto na račun aktuelnog američkog predsednika. Jedanaesto poglavlje počinje jednom dobrom i jednom lošom vešću: „Loša vest je da su Marsovci sleteli u Njujork i da su odseli u Valdorf astoriji. Dobra vest je da jedu samo beskućnike, muškarce, žene i decu svih boja, i da piške benzin.“
Pored toga što je prepuna duhovitih opaski i oštrih kritika, ova čudna i (da li opet!?) „poslednja“ knjiga jednog od najvažnijih američkih pisaca, prepuna je nekih manje značajnih a sjajnih informacija, tipa one da je Vonegat nakon završene hemije, otišao da magistrira antropologiju u Čikagu. „Sol Belou bio je na istom odseku i nijedan od nas dvojice nikada nije otišao na teren. Premda smo bez sumnje razmišljali kako bi to izgledalo.“