Srbiju su na ovom skupu predstavljali ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i donedavni načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš i sadašnji Jeremićev pomoćnik. Jeremić je u Minhenu izjavio da Beograd neće činiti korake koji vode ka svrstavanju u NATO, niti bilo koji drugi vojni savez, ali će na održavanju mira i stabilnosti sarađivati sa alijansom i svim drugim akterima na Zapadnom Balkanu.

Prošle jeseni Zbignjev Bžežinski, koji je i dalje glavni arhitekta spoljne politike Baraka Obame, objavio je svoje viđenje budućnosti NATO-a i prvi put upotrebio termin „bezbednosne mreže“, relativizujući tako vojnu komponentu ovog saveza. On je osudio američki „arogantni unilateralizam u Iraku“ i „demagošku islamofobiju“ koji su podelili i oslabili Zapad, pozivajući na što je mogućno tešnju saradnju sa „postimperijalnom Rusijom“ kao najbolji dugoročni interes SAD i EU, na isti način kao što su SAD sarađivale sa Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom, ali u „novom istorijskom kontekstu“. Odbacujući ideje koje su razvijane nekoliko poslednjih godina u naučnim krugovima, poput Prinstonskog projekta o bezbednosti, da NATO postane ideološki definisan kao „globalni savez demokratija“, Bžežinski ocenjuje da bi one dovele do velikih teškoća u pitanjima koga uključiti, a koga isključiti, da bi na kraju bilo „nemoguće naći ravnotežu između doktrinarnih i strateških ciljeva“. Umesto toga, Bžežinski je zaključio da bi NATO trebalo da bude „centar globalne mreže za kooperativnu bezbednost“.

Budući da je „učenica“ Zbignjeva Bžežinskog, nekadašnja državna sekretarka Madlen Olbrajt, koja se sada nalazi na čelu radne grupe za pripremu nacrta novog Strateškog koncepta NATO, će sigurno slediti glavne linije svog mentora. NATO više nema jedinstvo i solidarnost kao u vreme hladnog rata. Članovi imaju različita mišljenja o prirodi i neophodnosti operacija u Avganistanu. Neslaganja su porasla sa obe strane Atlantika i unutar Evrope o brojnim pitanjima uključujući proširenje NATO-a, odnose saveza sa Rusijom i odgovarajuću podelu rada između NATO i EU. Ove opservacije zabeležene su u analizi „Obnavljanje atlantskog partnerstva“ koju su sačinili još 2004. Henri Kisindžer i sadašnji direktor Nacionalnog ekonomskog saveta SAD, a raniji ministar finansija Lari Samers. Direktor celog projekta bio je profesor Univerziteta Džordžtaun Čarl Kupčan, koji i danas kaže da te opservacije može samo da potvrdi i osnaži.

Trenutno, u okviru NATO-a postoje razlike koje teško mogu da se smatraju sporadičnim. To su pre različite strateške vizije za budućnost Alijanse: SAD žele da NATO bude instrument za izazove globalne bezbednosti, članovi iz Zapadne Evrope u alijansi vide sredstvo vezivanja SAD za Evropu i stabilizaciju i širenje Evrope zajedno sa EU, dok se članice iz centralne Evrope fokusiraju na suprotstavljanje potencijalnoj ruskoj pretnji. „Savez neće biti u stanju da prevaziđe ove duboke razlike. Umesto toga, članice moraju da se nauče da ih tolerišu i nalaze razumne kompromise unutar NATO-a, da bi NATO ostao efikasan u odsustvu jasnog strategijskog konsenzusa“, kaže za Danas Čarls Kupčan.

Amerika je već učinila sasvim vidljive gestove popuštanja i to u pitanjima koje Rusija smatra vitalnim za svoje interese. Spor o „raketnom štitu“ izmešten je iz Poljske i Češke i prebačen dalje od Moskve, u Rumuniju i Bugarsku. Drugo pitanje jeste američki uticaj u bivšim sovjetskim republikama. Pobeda proruski orijentisanog Janukoviča na ukrajinskim predsedničkim izborima, gde je samo pre nekoliko godina pobedila prozapadna Juščenkova opcija najavljuje manji uticaj SAD u ovoj zemlji. Za Juščenkom, odlazak gruzijskog lidera Sahašvilija gotovo je izvestan.

Kada je Medvedev u novembru prošle godine posetio Sjedinjene Države i govorio o svim pitanjima unutrašnje i spoljne politika Rusije, američki analitičari su zaključili da „Rusija želi novi dijalog“. Ruskom predsedniku na otvoren način je rečeno da se od Rusije očekuje pomoć u rešavanju iranskog problema, odnosno iranskih ambicija u nuklearnim programima. Jasno je da postoji i uzvratna ponuda, a ona je bez sumnje vezana za NATO i njegov uticaj na granicama Rusije i u bivšim državama SSSR. Upitan da li može da zamisli Rusiju kao članicu NATO, ruski predsednik je, kako su javili američki mediji, diplomatski odgovorio: „Nikad ne reci nikad“.

Nekadašnji pomoćnik američkog sekretara za odbranu u Klintonovoj administraciji i direktor nemačkog Maršalovog fonda Ronald Asmus, smatra da je Rusija u isto vreme rival i partner. On ukazuje da je u ruskim očima evropski sistem bezbednosti „natocentričan“ i predlaže da se ruskoj inicijativi o novoj evropskoj bezbednosti ne kaže prosto „njet“, ukazujući da je „najbolji način odnosa sa revizionističkom Rusijom, njeno uključivanje u čuvanje mira i bezbednosti na osnovama „demokratskog mira, a ne arhaičnog koncepta sfera uticaja“.

Govoreći nedavno pred Spoljnopolitičkim odborom američkog Senata, Kupčan se suprotstavio „remilitarizaciji istočnih granica NATO-a“, i pozvao na snižavanje značaja „energetske bezbednosti“ u odnosima Rusije i NATO-a. „Remilitarizacija istočnih granica NATO-a bilo bi istovremeno nepotrebno i bezrazložno provokativno u svetlu krajnje male verovatnoće odvraćanja ruske agresije protiv NATO teritorije. Gledajući unapred, NATO bi trebalo da obrati pažnju na nekonvencionalne pretnje protiv svojih članica, uključujući sajber napade, terorizam i širenje nuklearnog oružja. Pitanja energetske bezbednosti imaju mesto u agendi NATO-a, mada to pitanje treba da se rešava pre svega preko napora Evropske unije da formuliše koherentnu energetsku politiku preko EU – američkih konsultacija“, rekao je Kupčan.

Radna grupa Madlen Olbrajt

Madlen Olbrajt je na pomenutoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti saopštila da je NATO bio savez „protiv SSSR-a, a pošto SSSR više ne postoji, NATO više nije protiv Rusije“. Imajući u vidu da je Olbrajtova jedini američki državni sekretar koja je povela NATO u rat, baš protiv Srbije, te da je ona na čelu radne grupe koja priprema novi strategijski koncept NATO-a, promena u njenom stavu je ogromna, ali ima kontinuitet sa prethodnim NATO konceptom. Sadašnji strateški koncept usvojen je usred bombardovanja Srbije, na Samitu u Vašingtonu, kada je uz proslavu pola veka postojanja Severnoatlantske alijanse došlo i prvo veliko proširenje. Tada je NATO imao 19 članica, a sada 28. Tadašnji koncept se oslanjao na Evropu i na evropsku periferiju, na zemlje nekadašnjeg istočnog bloka i bivše države Sovjetskog Saveza.

Članovi radne grupe kojoj predsedava Madlen Olbrajt su donedavni generalni direktor, a sada član Upravnog odbora Rojal Dač Šela Jeron van der Ver, italijanski ambasador u Velikoj Britaniji Đankarlo Aragona, kanadska ambasadorka u Austriji Mari Žervi Vindriker, bivši ministar odbrane Velike Britanije Džef Hun, bivši turski ambasador u NATO-u Imit Pamir, generalni sekretar Madridskog kluba Fernando Perpina Robert Pejra, nemački ambasador Hans Fridrih fon Ploc, predsednik Nacionalne biblioteke Francuske Bruno Rasin, litvanski ambasador Aivis Ronis, bivši poljski ministar spoljnih poslova Daniel Rotfeld i ambasador Grčke u Egiptu Janis Aleksis Zepos.

Mauricio Molinari: Obamin pristup

Ideja o NATO kao globalnom forumu za bezbednost rezultat je pristupa Obamine administracije međunarodnim problemima. Obama veruje da je uloga SAD u 21. veku da „gradi koalicije da bi se našla najbolja rešenja za zajedničke probleme“ kao što je rekao tokom svog prvog putovanja u Evropu. To znači da bude sposoban da uključuje i da otvori SAD prema svim mogućnim saveznicima. Kada je reč o NATO, ono je zasnovano na dve, već postojeće realnosti. Prva je da NATO danas ima 17 zemalja partnera u misijama širom sveta, od Avganistana do Balkana, koje nisu u NATO. Druga je da Kina, Rusija, Indija i Pakistan dele isti interes s NATO u stabilizovanju Avganistana. Ako je tokom hladnog rata, NATO bio savez rezervisan samo za zapadne zemlje, posle 1991. otvoren za istočnoevropske zemlje i posle rata sa Avganistanom primenio doktrinu operacija van zone NATO, sada Obama vidi potrebu i mogućnost da na Samitu NATO 2010. on postane forum za koordinaciju sa svim najmoćnijim silama, počevši od Rusije i Kine. To je pristup bezbednosti koji odgovara Obaminom mišljenju o svetskoj ekonomiji, koji ga je naveo da promoviše novi značaj G 20 u globalnim pitanjima, da uključi Moskvu, Peking, Nju Delhi, ali takođe Džakartu, Braziliju i Rijad. To ne znači da Obama želi da proširi NATO na druge kontinente. Uopšte ne. On želi da NATO bude potpuni partner velikim silama u suočavanju sa zajedničkim pretanja kao što su terorizam, neuspešne države ili širenje oružja masovnog uništenja.

Autor je dopisnik italijanskog lista La Stampa iz Njujorka