Kako da demokratija postane jedina igra u gradu

Zajednička Knjiga „Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine“, autora Dušana Pavlovića i Slobodana Antonića, u izdanju Službenog glasnika, jeste studija bez bilo kakve pozadine osim naučne. „Naš cilj je da ponudimo neka objašnjenja. Želimo da ukažemo na prepreke konsolidaciji demokratije u Srbiji. Šta će političari i javni radnici s tim da rade, ako nam veruju, to zavisi od njih“, navode autori u uvodnom delu knjige.

Kontrola izvršne vlasti

Autori zaključuju da u Srbiji postoji mali broj regulatornih i kontrolnih tela koja bi imala zadatak da kontrolišu izvršnu vlast, da preuzmu neka od njenih ovlašćenja, a istovremeno da ostanu van njenog domašaja. Od 2001. uspostavljena su tela kao što su Komisija za hartije od vrednosti, Antimonopolska komisija, Agencija za radiodifuziju, Poverenik za informacije od javnog značaja, Komisija za sprečavanje sukoba interesa. Antonić i Pavlović pišu da jedino RRA ima izvršna ovlašćenja, neka od tih tela rade pod uticajem izvršne vlasti, neke Vlada ignoriše ukoliko zatraže nezgodne podatke ili se njihova pozicija dovodi u pitanje posle svakih izbora. Oni smatraju da jedno od najvažnijih regulatornih tela kojim bi se suzbila korupcija u Vladi jeste Revizorska komisija za državni budžet. Iako je zakon o ovoj ustanovi usvojen 2005, do sada ona nije počela da radi uz obrazloženje da „nije moguće naći osobu koja želi da radi taj posao“.

Zanimljivosti i uverljivosti zaključaka iz knjige doprinosi i činjenica da su je pisali ideološki neistomišljenici, što i sami priznaju. Dok je jedan sklon liberalnoj ideologiji, drugi je bliži konzervativizmu ili onome što se u srbijanskoj izvedbi konzervativizma naziva narodnjaštvom.

Gubitnici nisu kočničari reformi

Antonić i Pavlović zaključuju da, uprkos tome što su reforme proizvele sloj gubitnika među zaposlenima u društvenim preduzećima koja su otišla u stečaj ili su privatizovana, taj sloj nije srušio demokratiju.

– Problem s dobitnicima i gubitnicima jeste što je tu u pitanju jedna psihološka kategorija, odnosno samo percepcija. Ekonomski pokazatelji ukazuju da su se realne plate i penzije udvostručile u odnosu na 2000. i da su zapravo u nekom čisto ekonomskom, materijalnom smislu svi dobitnici posle 5. oktobra. Postoje, naravno, neke kategorije koje su sada niže nego što su bile 5. oktobra, ali ogromna većina stanovništva živi bolje nego što je živela do tada. Znači, kada su u pitanju dobitnici i gubitnici to je zapravo jedna psihološka kategorija koja se odnosi i na njihovo očekivanje i nadu, ne samo na njihov ekonomski i materijalni položaj. Ta vrsta akcije gubitnika dolazi onda kada se njima stvori jasna politička perspektiva da se stvar može promeniti, odnosno da oni iz položaja gubitnika mogu da dođu u položaj dobitnika. Ta vrsta jasne političke akcije, odnosno jasne političke ponude, ne postoji. Nije u potpunosti jasno da bi pobeda SRS na izborima dovela do toga da gubitnici postanu dobitnici. Neki od njih to misle, ali nije dovoljna ta većina u stanovništvu koja je ubeđena u tako nešto. Tačnije, ova kritična masa gubitnika koji se nadaju da će se političkom akcijom, odnosno pobedom njihove stranke, prebaciti u kategoriju dobitnika, nije potpuno izvesna – objašnjava nam Antonić.

Oni pišu da „svaki zaključak iznesen u ovoj knjizi potpisuju oba autora. Glavni nalazi izloženi u knjizi, barem u ovom trenutku, predstavljaju maksimum oko kojeg ljudi koji se ne slažu mogu da se slože. Sloga, međutim, podrazumeva slogu oko zaključaka ili dijagnoze stanja, ne i oko toga šta da se radi kada se dijagnoza postavi“. Kako Slobodan Antonić za naš list kaže, autori su se trudili da izbegnu situacije koje nisu činjenične, da izbegnu prognoze i vrednosne ocene. Od Dušana Pavlovića, nažalost, nismo uspeli da čujemo kako je funkcionisao autorski duet.
Jedna od činjenica do koje su autori došli jeste da se Srbija sada nalazi u izbornoj demokratiji, odnosno da je prošla početnu fazu demokratizacije, a da je u periodu od 1990. do 2003. bila u hibridnom izbornom autoritarizmu. Razvoj demokratije, međutim, nije prošao tačku iz koje nema povratka u autoritarizam. Izborna demokratija podrazumeva da su delatnici saglasni oko prihvatanja ishoda demokratskih izbora, ali da ostali demokratski principi i mehanizmi (politička odgovornost, podela vlasti, vladavina prava) nisu u potpunosti primenjeni. Prema zaključku autora, problem više nije u tome da li će vlada lažirati izbore, već hoće li neka od antisistemskih stranaka ako dođe na vlast razmontirati sistem i početi da vraća zemlju u nedemokratski režim. Autori nisu imali ambiciju da kažu kada će se ili hoće li se demokratija kod nas konsolidovati i unaprediti, već su samo izneli činjenično stanje u kojem se sada nalazimo. Ostaje da vreme pokaže da li će se demokratija kod nas konsolidovati i biti „jedina igra u gradu“, prema krilatici iz tranzicione literature.
Antonić i Pavlović konstatuju da je u konsolidaciji demokratije nužno da se na vlast vrate snage starog režima, da bi se videlo da li je njihovo ponašanje drugačije. Na naše pitanje šta bi se dogodilo u slučaju da Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije ponovo osvoje vlast, Antonić za Danas kaže da su SPS i radikali kao stranke, i njihovi birači kao pojedinci, iz iskustva devedesetih videli kuda vodi autoritarno ponašanje.
– Oni imaju određeno iskustvo i oni su kao stranke bili kažnjeni. SPS se još uvek nije povratio na nivo koji je imao pre 2000. godine, a radikali su se, otprilike, vratili na poziciju na kojoj su i bili. Svesni su da su postavljena nova pravila igre i da oni prema tim pravilima treba da igraju. Ako žele da se vrate na stara autoritarna pravila igre, praktično rizikuju da sve izgube. Zbog toga pretpostavljam da bi se SPS i radikali veoma čuvali i da bi bili veoma uzdržani kada bi bili pred izazovom da se ipak posluže nekim autoritarnim sredstvima, jer je demokratija zaista „jedina igra u gradu“ u zemljama koje okružuju Srbiju, u Evropi i u severnom delu zemljine polulopte. Kada već moram da dajem prognozu, mislim da bi se oni trudili da igraju prema tim demokratskim pravilima – smatra Antonić.
Prema njegovim rečima nikada ne možemo znati šta bi moglo da se dogodi u nekim krajnje iracionalnim okolnostima, okolnostima visoke emocionalnosti koje mogu biti posledica nekakvog rata, haosa i nečega što prosto ne možemo predvideti.
– U uobičajenim i normalnim okolnostima mislim da bi te stranke išle za svojim racionalnim političkim interesom i da bi se uzdržale od tih rešenja – kaže sagovornik Danasa.
Autori konstatuju da u Srbiji više nisu problem izborne manipulacije, već fenomen rezervisanog domena i slabe „zarobljene“ države. U knjizi se navodi da rezervisan domen, kao ozbiljna prepreka konsolidaciji demokratije, nastaje tako što neki delatnici, na primer vojska, gerila, milicija, preduzetnici (tajkuni, oligarsi, baroni), zemljoposednici ili multinacionalne korporacije, preotimaju određene političke domene iz ruku demokratski izabranih predstavnika i ne dozvoljavaju da u njemu vlada sprovodi svoju politiku. U slučaju Srbije posle 2000. autori se slažu da je reč o Službi državne bezbednosti i privrednim monopolima.
– Postoje delovi društvene strukture, strukture vlasti, privredne strukture koje nije nisu pod efektivnom kontrolom legalnih institucija. Između ostalog, govorimo o Službi državne bezbednosti. Služba, iako je deo zvaničnih struktura, poseduje jedan kripto politički deo. U pitanju su kriptobezbednosne strukture koje nisu pod kontrolom zvaničnih institucija. Dakle, reč je o jednoj podzemnoj strukturi, ako hoćete opisno, jednom krtičnjaku. I dokle god taj krtičnjak ne bude pod kontrolom s njim u temeljima društva ne možete graditi normalne institucije, jer čitava konstrukcija može da propadne u zemlju. Zbog toga je bitno da se društvo kroz legalne institucije proširi i na rezervisane domene, da se uklone podzemne strukture. Pavlović i ja smo napisali da mora da se donese novi zakon o BIA, odnosno obaveštajnim strukturama, koji će omogućiti suštinsku parlamentarnu kontrolu obaveštajnih struktura, odnosno da skupštinski Odbor za bezbednost stvarno prima izveštaje BIA – navodi Antonić.
Pavlović i Antonić u knjizi navode i to da je „korupcija samo druga strana novčića odsustva konkurencije i prisustva monopola, a odsustvo tela za borbu protiv korupcije, koje bi imalo izvršna ovlašćenja a ne samo savetodavnu ulogu, otvara jedno od najakutnijih pitanja uspostavljanja ustanova“.
Jedan od glavnih uzroka spore konsolidacije demokratije jeste prvenstveno u rascepima koji nastavljaju da gospodare srpskom politikom, navodi se u knjizi. U Srbiji, prema mišljenju autora, gospodare ideološki i simbolički rascepi. Ideološki rascepi dele političko telo na one koji su podržali stari režim i one koji podupiru evroreformiste, dok su simbolički rascepi zasnovani na različitim identitetima. „Zbog prevage simboličkih i ideoloških rascepa (patrioti – Evropejci, starorežimlije – reformisti itd. ) naš društveno-ekonomski, stranački poredak u Srbiji duboko je polarizovan i opterećen antisistemskim strankama (SPS, SRS, i Liberalno-demokratska partija koja je odbacivala legitimnost novog ustava). Postojanje antisistemskih stranaka sprečava Srbiju da se oslobodi duha izbornog autoritarizma, zbog čega izborna demokratija ne uspeva da se ustali“, smatraju autori ove knjige.
– Rascepi su ozbiljna boljka srpske demokratije i srpskog društva. Naravno, imate da elita nije složna. Ni na Zapadu ni na Istoku nemate da elita isto misli, ali ova vrsta podeljenosti koja podrazumeva da je pripadnik elite s one druge strane neprijatelj jeste nešto što je ozbiljno. Koliko imate prijateljstava između pripadnika LDP i radikala. To je ozbiljna stvar i ozbiljna podela. Podela koja ide i kroz institucije, radne sobe, kancelarije, kroz redakcije – kaže Antonić.