Kako je pripremana Osma sednica

Pravo glasanja na proširenoj sednici imali su samo članovi Predsedništva Centralnog komiteta SKS. Za dnevni red, koji je predložio Slobodan Milošević, izjasnilo se 14 članova Centralnog komiteta SKS, a za Stamoblićev samo četiri.

U uvodnom izlaganju Zorana Sokolovića ponovljeno je sve ono o čemu je već ranije pisala štampa u njihovoj međusobnoj polemici. Neki drugovi koji su pratili polemiku rekli su mi da sve ono što je Sokolović izneo kao osnovne ocene i stavove već rečeno u „Ekspres politici”. Suština Sokolovićevih optužbi uglavnom se odnosila na izlaganje D. Pavlovića na konferenciji sa glavnim urednicima beogradskih sredstava informisanja. On je tvrdio da ocene i stavovi u vezi sa zbivanjima na Kosovu koje je Pavlović saopštio na toj konferenciji nisu u skladu sa politikom Centralnog komiteta SKJ i Centralnog komiteta SKS. Dokazivao je i objašnjavao koliko su one politički štetne, da će u SKS izazvati mnoga nerazumevanja i kolebanja, što će sve otežati i usporiti akciju SK na Kosovu, a na drugoj strani podstaći i ohrabriti albanske nacionaliste.

Posle uvodnog izlaganja, Milošević je prvo dao reč Nikoli Ljubičiću. Njegovo izlaganje bilo je nesređeno, dosta konfuzno i nepovezano. Moj je utisak da je na sednicu došao nedovoljno spreman. Napadao je i prozivao mnoge pojedince i institucije za koje je smatrao da deluju sa opozicionih, odnosno neprijateljskih tabora. Tu su mnogi književnici i pisci memoara, naročito oni koji su ranije obavljali značajnije političke i državne funkcije, a kasnije došli u sukob sa politikom SKJ.

Izvesno je da je Milošević omogućio Ljubičiću da prvi govori na sednici, i da je to učinio zato što je znao da on kod većine prisutnih uživa veliki ugled, te će njegovi stavovi uticati pri njihovom izboru na koju stranu da se svrstaju i koga da podrže.

Kada je data prva pauza, otišao sam u deo sale gde su sedeli Dušan Čkrebić, Dobrivoj Vidić, Radiša Gačić, Petar Gračanin i drugi. Pojedinačno sam razgovarao sa svakim, pošto ih odavno znam. Duže vremena smo zajedno sedeli ili u Centralnom komitetu SKS, ili u Centralnom komitetu SKJ. Rekao sam im tom prilikom da mi se sve ovo politički ne sviđa, da su u pitanju povređene sujete, da je i sa jedne i sa druge strane bilo neprincipijelnih poteza, ali da oni nisu takve prirode da se o njima ne može razgovarati. Predložio sam im da u tom smislu govore i da se sednica završi sa jednim razumnim i prihvatljivim saopštenjem za obe strane.

Kada sam ih direktno pitao da li se slažu sa mnom, oni su nejasno i neodređeno odgovorili: „Da, da, slažemo se, videćemo kako će stvari teći. Možda tu ima još nekih stvari za koje ni ti, a ni mi ne znamo.” Odmah sam video da su neiskreni, i da su se oni već opredelili.

Koliko sam zabeležio, za reč se javilo blizu 50 diskutanata.

Najnačelnije su govorili oni koji su podržavali uvodno izlaganje i osudu Pavlovića, kao i oni koji su bili protiv obračuna sa njim. Najveći broj onih koji su podržavali uvodno izlaganje polazio je od razgovora D. Pavlovića sa urednicima beogradskih sredstava informisanja, i na svoj način objašnjavali i tumačili smisao polurečenice „olako obećana brzina”. Uglavnom su u njoj videli ocene koje izražavaju sumnje u ispravnost politike prema Kosovu, definisane od strane Centralnog komiteta SKJ i Centralnog komiteta SKS.

Pavlović je u toj diskusiji, u kojoj se više puta javljao za reč, negirao sve iznesene optužbe, ali je uvažio mišljenje da pomenuta polurečenica možda nije bila dovoljno precizna, i da se mogla pogrešno protumačiti. Objasnio je da se ocena o „olako obećanoj brzini” odnosi na neprijatelje, a ne na organe SK i pojedince u njima, ali ovo objašnjenje protivnička strana nije prihvatala.

Najrezolutniji u neprihvatanju objašnjenja koje je dao Pavlović bio je Borisav Jović. Mislim da je B. Jović, pre svih, video da postoji netrpeljivost između Miloševića i Pavlovića. U datoj situaciji on je tačno procenio ko će biti dobitnik, a ko gubitnik. Zato je i imao kuraži da stane na stranu Miloševića i da, za razliku od drugih, kaže istinu o odnosima i stanju u rukovodstvu republike. Otvoreno je rekao da u rukovodstvu Srbije postoji nejedinstvo, da je ono primetno i da je posebno došlo do izražaja posle nastupa Miloševića na Kosovu polju, da se u istupanju D. Pavlovića ne radi o nepreciznosti, već o svesnoj nameri.

U prilog D. Pavlovića govorili su Milenko Marković, Vasa Milinčević, Momčilo Baljak, Azem Vlasi i Svetislav Stojakov, članovi Predsednišva Centralnog komiteta, I. Stambolić, predsednik Predsedništva SRS, Branislav Ikonić, predsednik Skupštine SRS, D. Jevtić, predsednik Izvršnog veća Srbije, i Radoje Stefanović, predsednik Privredne komore. Mi Vojvođani dogovorili smo se da od nas trojice govori Stojakov, koji je inače bio na profesionalnom radu u Predsedništvu Centralnog komiteta SKS. Svetislav je odlično govorio. Na principijelan način kritikovao je obe strane zbog nedovoljne komunikacije i loših odnosa koji vladaju među rukovodećim ljudima u republici. Odlučno se suprotstavio načinu obračuna sa D. Pavlovićem, kritikujući takav metod i ukazujući na moguće posledice.

Stambolićevo izlaganje bilo je smireno i tolerantno. Nijednom nije podigao glas. Usredsredio se na metod u obračunu sa D. Pavlovićem, smatrajući to presedanom i velikom opasnošću za buduću praksu SKS. Govorio je i o srpskom i albanskom nacionalizmu. Mirnim tonom dok je govorio potvrđivao je želju da se nastali spor reši na zadovoljstvo obe strane, verujući čak da će do toga i doći. Međutim, dosta emocionalno i setno je podsetio na dugogodišnje poznanstvo njega, Slobe i Dragiše, da među njima ne pravi razlike, da bi to što čini prema D. Pavloviću sutra činio i prema Miloševiću ako bi mu se to isto desilo. Posebno je ukazao na činjenicu da je on najviše imao uticaja na kadrovski sastav i raspored ljudi na najznačajnije funkcije u Srbiji, pa zato sebe i smatra najodgovornijim za postojeće stanje i odnose, bilo da se radi o jedinstvu ili nejedinstvu u rukovodstvu Srbije.

Drugog dana sednice, negde između 15 i 16 časova u salu je ušao pratilac S. Miloševića. Došao je do mene i tiho mi saopštio da me telefonom traži general Ljubičić. Bio sam veoma iznenađen pozivom, odmah sam otišao u susednu prostoriju na telefon. Posle pozdrava, prvu rečenicu koju je Ljubičić izgovorio bilo je pitanje: „Pa, Đoko, kako sednica teče i kakva je situacija?” I drugo: „Nismo se sreli i porazgovarali, baš me interesuje šta ti misliš o svemu ovome?” Odgovorio sam mu: „Prvo ću ti reći šta mislim o samoj temi sednice. O tome sam već razgovarao na prvoj pauzi sa nekoliko starijih drugova. Rekao sam im da mi se sve ovo ne sviđa. Zar kod tolikih problema u društvu dva dana sedimo i raspravljamo o tome šta je ko rekao. Ja mislim da su u pitanju ljudske sujete. To u javnosti neće biti dobro primljeno. Nije nam uopšte bila potrebna ova sednica, a pogotovo nam ne treba sednica Centralnog komiteta SKS. Ja bih te molio, ako možeš da utičeš, da se ne zakazuje sednica Centralnog komiteta SKS“. Odgovorio mi je: „Pa dobro, to je vaše pravo.”

Vratio sam se u salu i seo na svoje mesto razmišljajući – šta bi mogao da znači ovaj telefonski razgovor. Pogled sam usmerio prema R. Gačiću, tadašnjem sekretaru Predsedništva Centralnog komiteta SKJ, i rukom mu dao znak da izađe iz sale. Obojica smo izašli i otišli u istu prostoriju u kojoj sam telefonom razgovarao sa Ljubičićem. Gačić je, inače, bio ozbiljan i pošten čovek, i veoma sam ga cenio. Pošto smo imali skoro identično mišljenje o problemu o kojem se raspravljalo, preneo sam mu od reči do reči telefonski razgovor s Ljubičićem. Predložio sam Gačiću da ga zajedno izanaliziramo i posebno da procenimo značenje njegovih reči: „Đoko, ja se sa tobom slažem. Radi se o dva liderčića koji se ponašaju kao dva jarca na brvnu”, njegovo pitanje kako ćemo mi Vojvođani glasati, kao i poslednju rečenicu: „Pa dobro, to je vaše pravo.” Hteo sam da utvrdimo ima li tu nekih novih momenata, da se slučajno ne kolebaju na koji način da se sednica Predsedništva završi, da neće možda da idu na kompromis, pa da zbog svega toga, on i ja, još jednom pokušamo da razgovaramo sa pojedinim drugovima, da im otvoreno kažemo šta je Ljubičić rekao o celom problemu. Na kraju, da im sugeriramo da nas podrže i da zajednički predložimo da se rasprava o Pavloviću okonča na sednici Predsedništva jednim kompromisnim rešenjem.

Samo što smo počeli da razgovaramo i razmenjujemo mišljenja, u prostoriju je naglo upao Ilija Davidović, izvršni sekretar u Predsedništvu Centralnog komiteta SKS, i prekinuo nas. Sa poluuzdignutim rukama, hvatajući se za glavu, dosta glasno je govorio: „Ljudi, gde ste? Šta uradi Ivan? Sada je sve gotovo. Ovaj će to sada da iskoristi. Kako je Ivan mogao da napravi takvu grešku?” Prekinuli smo ga: „Prestani da kukaš, govori šta se desilo.” Odgovorio je: „Ovog momenta Milošević je obavestio skup da je stiglo pismo iz Gradskog komiteta, u kome se obaveštava Predsedništvo Centralnog komiteta SKS da je Stambolić dan ranije dao pismenu podršku D. Pavloviću.”

Odmah smo sva trojica ušli u salu i seli na svoja mesta. Tog momenta Milošević je predložio da se pismo pročita. Pismo, koje je inače kraće, ali je njime dosta rečeno, pročitao je Zoran Sokolović, a njegovi potpisnici su članovi Predsedništva Gradskog komiteta SK Beograda: dr Radoš Smiljković, dr Mihajlo Milojević, dr Jagoš Špurić, dr Slobodanka Gruden i Dušan Mitević. Pismom se obaveštava Predsedništvo Centralnog komiteta SKS da je Stambolić uputio pismo Predsedništvu Gradskog komiteta SK Beograda u kome je dao podršku Pavloviću. Ovi članovi Predsedništva Gradskog komiteta SK Beograda vrlo su negativno ocenili postupak I. Stambolića i osudili ga, ukazujući da je pismom izvršio pritisak na Predsedništvo Gradskog komiteta SK Beograda kako bi ono dalo podršku D. Pavloviću, da je njegov postupak u suprotnosti sa odnosima u SKJ i da se pojedinci ne mogu staviti iznad organa SK, bez obzira koju funkciju obavljaju.

Onog momenta kada je Milošević obaveštavao učesnike sednice da je dobio pismo iz Gradskog komiteta Beograda, i kada su pročitana oba pisma, sednica Predsedništva centralnog komiteta SK Srbije počinje sve više da liči na pozorišnu predstavu. Milošević zauzima nama svima već poznatu pozu sa pravim i ukočenim pogledom, isturenom bradom i namrgođenim čelom. Mnogi koji ga manje poznaju misle da takvu pozu zauzima samo kada želi da izrazi ljutnju ili bes. Mi koji ga bolje poznajemo utvrdili smo da on to uvek čini kada nastoji da neistinu predstavi i saopšti kao istinu.

Na tome kako je saopštio da je dobio pismo iz Gradskog komiteta mogli bi mu pozavideti i mnogi profesionalni glumci. Iskazivao je veliko iznenađenje i uzbuđenost. Kada je pismo dobio i pročitao, kaže, nije nikako mogao da poveruje da je to istina, pa je zato morao da proveri njegovu autentičnost, da bi na prisutne izvršio što veći psihološki pritisak, i oni ga unapred primili kao nešto strašno, najstrašnije što se moglo dogoditi i što je Stambolić mogao učiniti.

U završnoj reči, Milošević je takođe uputio oštru kritiku Pavloviću, ocenjujući njegove stavove o Kosovu suprotnim politici SK, i da je njima izazvao u javnosti ogorčenje, nedoumicu i kolebanje. Posebno je upozorio na neblagovremeno reagovanje Predsedništva Gradskog komiteta na napade na Tita, što je okarakterisao kao napad na revoluciju i socijalizam.

Za razrešenje Dragiše Pavlovića glasalo je deset članova, protiv četiri i pet je bilo uzdržanih. Uzdržani smo bili nas trojica iz Vojvodine i dvojica sa Kosova.

Dok je još trajala sednica Predsedništva, Rudi Sova je, pošto ceo dan ništa nismo jeli, predložio Svetislavu Stojakovu i meni, ako pauza bude duža, da odemo do „Vojvođanske kuće” i tamo jedemo. Rekao je da je kupio dva kilograma ribe, i da želi da nas časti, jer je dan ranije prošao test engleskog jezika, što mu je bio uslov da bude imenovan za našeg ambasadora u Mađarskoj. Naravno, obojica smo prihvatili poziv. Međutim, Slobodan Milošević, kad je dao pauzu, pozvao je mene i Azema Vlasija da dođemo kod njega u kabinet. Rekao sam mu da ne mogu, jer moram ići nešto da pojedem, a to mu je rekao i Azem. Odgovorio je da ne brinemo, o svemu on vodi računa, i da nas jelo već čeka kod njega u kabinetu. Treba nas trojica nešto da razgovaramo. Kada smo stigli u kabinet, zatekli smo generala Janića, predsednika Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata Srbije, generala Gračanina, člana Predsedništva CK SK Srbije, dvojicu članova Predsedništva, radnika (čini mi se da je jedan iz Smedereva a drugi iz Užica, ali se ne sećam njihovih imena i prezimena), zatim Ratomira Vicu i Dušana Mitevića.

Ćevapčiće u lepinji smo dobili, ali sam odmah video da tu neće biti nikakvih ozbiljnih razgovora. Počelo je uobičajeno ćaskanje o svemu i svačemu, ali o samoj sednici Predsedništva niko ni reč nije izgovorio, kao da nije ni držana.

U međuvremenu, u prostoriju u kojoj smo sedeli ušlo je još nekoliko članova Predsedništva, što je već stvorilo gužvu, te nisam ni video da je general Gračanin izašao. Kada sam primetio da ga nema, obratio sam se Miloševiću, koji je pre toga s njim razgovarao, i upitao ga: „Slobodane, pa gde je Pera Gračanin?“ Odgovorio mi je da je morao da ode, da su mu telefonom od kuće javili da ima nekih porodičnih problema. U tom trenutku se iza mojih leđa našao Azem Vlasi i šapatom rekao: „Ne pitaj više, sve ću ti ja kasnije objasniti.” Kada je saopštenje konačno napisano, sišli smo u salu, gde su čekali ostali članovi Predsedništva. Među njima nisam video Ivana Stambolića i trojicu članova Predsedništva koji su bili na strani Dragiše Pavlovića. Saopštenje za javnost, pošto nije bilo dugo, pročitano je i usvojeno od strane Predsedništva. Time je ova sednica, koja je trajala puna dva dana, i kasno u noć, završena predlogom CK SK Srbije da se Dragiša Pavlović isključi iz njenog Predsedništva.

Po završetku sednice, nas trojica Vojvođana, a pozvali smo i Azema Vlasija, sa kojim je bio i jedan član Predsedništva sa Kosova, čijeg se imena ne sećam, ipak smo otišli do „Vojvođanske kuće”, kako ne bi propala čast Rudija Sove. Videvši da smo svi već umorni, a čeka nas put za Novi Sad, odnosno Prištinu, zamolio sam Vlasija da nam odmah, ne čekajući da završimo večeru, ispriča šta se to desilo i zašto je Petar Gračanin morao ranije da napusti kabinet, i da ne prisustvuje završnom delu sednice Predsedništva. Evo šta je Vlasi o tome ispričao: „Fotelja u kojoj sam sedeo bila je uz sam sto za kojim je sedeo Slobodan Milošević, pa sam čuo ceo njegov razgovor. On je poluglasno govorio, i imam utisak da je i želeo da ga ljudi koji su sedeli bliže njegovom stolu čuju. Prvo je nekog nazvao telefonom.

Pozdravljajući ga, samo mu je rekao: ‘Ostaje onako kako smo se dogovorili. Sada će kod tebe doći drug general Petar Gračanin. On će ti sve objasniti.’ Po završenom telefonskom razgovoru pozvao je generala Gračanina i rekao mu: ‘Druže Pero, idi kod šefa Državne bezbednosti, sada sam ja sa njim obavio razgovor, on te čeka kod njega u kancelariji.’” Azem kaže da nije razumeo da li se radi o šefu republičke državne bezbednosti ili gradske. „Vas dvojica treba da dignete Stanka Matijaševića i da sa njim obavite razgovor. Stanku morate energično staviti do znanja da ne sme da zakazuje i drži sednicu Saveza boraca da bi dali podršku Dragiši Pavloviću. Recite mu da ja to od njega zahtevam. Uostalom, obojica ste zreli ljudi, i bolje znate od mene kako i šta ćete sa njim razgovarati. Ne puštajte ga i ne rastajte se sa njim, sve dok vam ne da reč, a i sami se uverite da će vas poslušati.”

Sve ovo je Milošević radio zato što je Predsedništvo Saveza boraca Beograda pre Osme sednice, dok je još vođena polemika preko štampe, stalo na stranu gradskog komiteta i dalo podršku Dragiši Pavloviću, pa se plašio da se to opet ne dogodi. Zbog toga je čak angažovao i šefa Državne bezbednosti da mu u tome pomogne. Posle ovoga, naravno, sednica Predsedništva Saveza boraca Beograda nije održana, niti su borci ponovo dali podršku Dragiši Pavloviću.

O autoru

Đorđe Stojšić je bio dugogodišnji politički funkcioner socijalističke Jugoslavije. Od aprila 1985. do aprila 1988. bio je na čelu pokrajinske organizacije Saveza komunista Vojvodine. Svedok je i učesnik turbulentnih političkih promena u Srbiji koje su okončane pobedom nacionalističke struje Slobodana Miloševića. O ovim događajima i drugim detaljima iz svoje dugogodišnje političke karijere Stojšić piše u memoarskoj knjizi koju je pod naslovom „Osma sednica – kako je Slobodan Milošević pobedio a Srbija istorijski izgubila“ objavila izdavačka kuća DanGraf (opširnije – strana XV). Đorđe Stojšić je sa političke scene otišao u jesen 1988. godine, u događajima zapamćenim kao jogurt revolucija u Novom Sadu.

Penzionerske dane proživeo je u rodnoj Sremskoj Mitrovici. U vreme zaljučenja ovog izdanja, u petak popodne stigla je tužna vest da je Đorđe Stojšić preminuo.