Kamenolomi

Božidar Mandić Već davno sam čuo za firme kao što su „Srbija šume“, „Srbija vode“, ali prvi put, i to slučajno, u autostopu, čujem od vozača za „Srbija lom“. Nisam znao za nju, ali pitam ga gde joj je sedište. Svugde, nastavlja on, raširila se po celoj zemlji i ima zadatak da devastira sve što može. Stranci kupuju naše planine i otvaraju kamenolome. Sve puca, diže se prašina, pa kad se iz aviona pogleda Srbija je sva prekrivena smogom, a htela bi da se bavi turizmom. A još strašnije je, kako će ona izgledati za nekoliko godina, kada bude trebalo da je predamo svojoj deci? Iscrpljena, bez planina, potoka i prostranih, zelenih livada. No, nažalost, sem pesnika, izgleda da to nikoga nije briga. Narod je ošamućen pivom, natalitet opada. Važno je za dobijeni sitniš kupiti automobile bez katalizatora i prduckati po sopstvenoj sujeti uspešnosti. Stranci nas hvale da smo dobri trgovci i donose nam evropske cene za naš kamen. Sve zajebemo, zar je onda čudno što i Evropa ruši kod nas sve ono što je iole postiglo neki evropski standard.
Kamenolomi postaju uspeh naše propasti. Sve više me zanima realnost koju ne mogu da opipam… niti vidim… Pitanje: kakvi su vam pogledi na svet, sve više postaje anahrono, jer svet više ne postoji. Planine, takođe! Kamenolomi se otvaraju (nasilno uz buldožere i oružje) u nacionalnim parkovima, pored eko-komuna, pored varošica… Fotograf koji godinama luta po prirodi i beleži predivne pejzaže, kaže da Srbija danas izgleda kao razrušena mapa. Čak se, veli mi on, i fotoaparat rastuži dok beleži te razrušene prizore posečenih šuma, okrnjenih stena, zagađenih potoka. Nestaju resursi sopstvenog tla, proširuju se cevi za eksploataciju mineralnih voda koju ćemo (i već) kupovati u stranoj ambalaži. Red je da i mi razvijemo, barem, malo svest o ekološkom patriotizmu. Zašto je strašno voleti svoju bukvu, brdašce iznad kuće ili puteljak u nevinoj prirodi. Nije Stvoritelj to sve slučajno postavio baš ovde. Treba zapamtiti da nikada više nijedno dete naših naraštaja neće imati tu planinu. Nastaće praznina kroz koju će se gasiti nacion, klimatski uslovi će se pogoršati, nestaće pečurke, puževi, mir u našoj duši. Već se prepoznaju nacrti lokalne kataklizme, a ne postoji nikakva državna institucija koja nas može zaštititi. Dok se u drugim evropskim zemljama čuva svaki milimetar zelenih površina, svaka grana, izvor, vrh brda…
Nestaje lepota prirode za koju nismo bili ni svesni koliko nam znači. I to nije nikakvo nacionalno, niti istorijsko pitanje, već pitanje opstanka… Pitam se samo kakva će nam biti kinematografija, literatura, dramska dela, ako tako pasivno posmatramo uništavanje zemlje sa kojom i od koje milenijumima živimo. I kako više razaramo svoju prirodu, kamenolomi postaju simboli naše duševne razorenosti.