Ako se susretnete sa starim prijateljima a niste se videli desetak godina ili nešto duže, eto prilike da obnovite sećanja na godine koje su vam bile zajedničke. S protokom vremena pamćenje postaje nepouzdanije, optimizam sećanja slaže deliće nekadašnjih zbivanja i nostalgija postaje najsigurnije pribežište. Koliko mi se puta dogodilo da me prijatelji koje znam iz osnovne škole, s kraja četrdesetih prošlog veka, zaspu slikama natopljenim nostalgijom. Dobro pamtim kako sam jednom prijatelju, koji mi reče kako su to bila lepa vremena, odgovorio suprotno: – bila su grozna , bile su to godine velike nemaštine, hleb i maslac na tačkice… Današnji dvadesetogodišnjaci da ne poveruju. Ali, tada za bolje nismo znali i bili smo mladi.
….
Kad me pitaju za najranije godine, uvek kažem da sam odrastao u posleratnim, sirotinjskim kao dete predratne, poražene buržoaske klase. Moji roditelji i ostala rodbina su uoči rata bili među najbogatijim srpskim porodicama, ali oslobođenje je donelo nagli preokret i dobro je da smo preživeli ! Otac mi je posle rata suđen kao saradnik okupatora i to je bila šifra novih revolucionarnih snaga da nacionalizuju sve što se moglo
***
Pre dve godine pozvali su preživele iz porodice da nam saopšte kako je poništena posleratna presuda i kako je pokojnicima vraćena građanska čast… Uručeni su nam i papiri kojima nam se vraća predratna imovina. Znam od toga nema ništa i potpuno sam ravnodušan.
***
Od najranijih dana imam odličnu memoriju a i danas me još služi. Pamtim savezničko bombardovanje Beograda na Uskrs, 18. aprila 1944. Moj mlađi brat i ja smo bili u gostima u komšiluku … lamkanje jaja i pročaja… Sirene su dale znak da nailazi vazdušni udar, moj otac je pitao gde su deca! Majka je rekla: – Tamo su sigurnija, imaju bolje sklonište od naše kuće… A otac, kontraš i inadžija, je odjurio i doneo nas kao dve vekne pod muškom. Praštalo je nekoliko sati i kad se sve smirilo, ta kuća, „sigurna“ po majčinoj proceni, bila je sravnjena do zemlje i svi su u njoj ostali zatrpani pod ruševinama. Zato sam u jednoj TV emisiji, snimljenoj u neimarskom parku … okretnica autobusa 24… pokazao na jednu vilu i rekao: – Tamo sam poginuo na Uskrs 1944.
***
Posle rata, stan u kojem i dan-danas živim bio je natrpan rodbinom koja se sa raznih strana našla u bežaniji i svi su se nakrcali kod nas. Valjalo je to prehraniti i sve izdržati. Bile su to strašne godine. 90 odsto Beograđana je tako živelo, izuzimajući oficirsku i udbašku decu. Škola nam je bila velika razonoda i pikanja fudbala krpenjačama, nikakvih gumenih lopti još zadugo neće biti.
***
Meni i mojoj mlađoj braći (dvojica) otac je samo jednom rekao: – Morate biti među najboljim đacima, uskoro će i đubretari morati da imaju fakultete. To se evo i danas ostvaruje.
***
U gimnaziji sam imao nekoliko sjajnih profesora iz jezika i književnosti, filozofije i istorije… Pamtim i danas njihova imena. Nije bilo knjiga, hvatali smo beleške i učili. Već sa dvanaest, trinaest godina video sam da je moja porodica izgubila sve, osim sjajne biblioteke moje majke, u kojoj sam halapljivo otkrivao čudne pisce koji su se zvali Mopasan, Balzak, Dostojevski, Hamsun, Pirandelo… Pošto je majka videla da umem da analiziram književnost, u petnaestoj godini sam dobio izabrana dela Jovana Skerlića. On mi je otvorio put ka književnosti koju ću studirati.
***
U našoj kući se čitala Politika, NIN … od samog početka 1951, gde sam otkrio fascinantnog Mihiza… i nedeljnik Republika, u kojoj sam zapazio britke i duhovite komentare u rubrici Beogradsko ogledalo , Stanislava Vinavera. Mihiz i Vinaver su ostali visoki uzori mog kritičkog pisanja do dana današnjeg. A kad sam maturirao u maju 1958. primetio sam u Politici mali oglas u rubrici Lične vesti: Prvi student sa katedre svetske književnosti Filozofskog fakulteta Danilo Kiš će polagati diplomski ispit u čuvenoj „petici“ Pravnog fakulteta. Tamo sam u prepunom amfiteatru ugledao Danila koji je briljirao, na radost svojih profesora koji su videli da nisu uzalud pokrenuli ovu katedru 1954. Na jesen sam počeo da studiram na ovoj katedri i uživao u predavanjima Vojislava Đurića, Raška Dimitrijevića, Nikole Miloševića, Zorana Gavrilovića, Lazara Trifunovića… Četiri godine kasnije završio sam studije na ovoj grupi sa najvišim ocenama, samo mi je prosek pokvarila šestica iz predvojničke obuke.
***
Ni na služenju armijskog roka nisam bio bolji u poznavanju naoružanja, ali sam imao sreću da sam tokom armijske službe uskoro pozvan u redakciju vojnog lista u Zagrebu. Osam meseci sam zujao po Zagrebu, imao sam već tamo književne prijatelje, gledao pozorišne predstave, slušao koncerte, obilazio knjižare… Zagreb mi je ostao u najlepšem sećanju.
***
Još na drugoj godini studija otišao sam u redakciju Studenta. Prvu filmsku kritiku… Ljubavnici , Luja Mala… objavio sam 23. decembra 1959. i otada neprekidno pišem za novine, časopise, zbornike… Ubrzo sam u Studentu postao urednik kulturne rubrike. List je imao visok nivo sa tiražom od neverovatnih tridesetak hiljada primeraka i sa mestom na kioscima. Među saradnicima sam imao Živojina Pavlovića, Matiju Bećkovića, Rašu Popova, Dušana Makavejeva, Danila Kiša, Branu Petrovića, Mirka Kovača…
***
Godinu dana kasnije pozvao me je u redakciju Vidika glavni urednik Miloš Stambolić, jedan od najsjajnijih ljudi beogradske intelektualne scene, a u Delu sam, na poziv glavnog urednika Muharema Pervića , objavljivao književnu kritiku u svakom broju od 1960. do 1965. Prestao sam da tamo pišem jer mi je Oskar Davičo grubo vratio kritički tekst o romanu odličnog zagrebačkog pisca Antuna Šoljana, besan što ga je tih dana Šoljan u svojoj stalnoj rubrici hladno sredio, u nedeljniku Telegram.
***
U Vidicima sam bio okružen sjajnim piscima u usponu: Kiš, Miro Glavurtić, Ljubomir Simović, Brana Petrović, Milan Komnenić, Slavko Lebedinski, Ljubiša Jeremić…
***
Moj ulazak u Politiku je bio neočekivan. Lipanjska gibanja iz 1968. na Beogradskom univerzitetu na mene su ostavila težak trag. Onog 3. juna sam se kao novinar probio do Miloša Minića, Veljka Vlahovića, Branka Pešića… kod novobeogradskog podvožnjaka … sada ga više nema… gde je kolona od nekoliko hiljada studenata iz Studentskog grada htela da se probije do grada i da Beograđanima saopšti kakvo je nasilje izvedeno nad njima protekle noći, povodom neke muzičke, idiotske priredbe. Satima je na žestokom suncu trajalo pregovaranje sa odgovornim rukovodiocima, dok je policija pod teškim šlemovima u kordonu, prsima branila prolaz… I odjednom, neko je iz policije dao naredbu: – Juriš! … Nasrnuli su pendrecima na mladiće i devojke, u tom metežu su najviše nastradale devojke, ali i Minić, prof. Ljuba Tadić…
***
Došao sam kući slomljen, samo što nisam prerezao vene na vratu iz očaja. Sutra sam otišao u Kapetan Mišino zdanje, potpisao neke peticije, tamo bio do kraja … (Videti memoarsku knjigu Žike Pavlovića Ispljuvak pun krvi, zabranjenu petnaestak godina kasnije) … U mojoj redakciji Mladost, koja se režimskim i kukavičkim uvodnikom obrukala, su me suspendovali, a onda sam i kao urednik kulturne rubrike bio neprekidno tema partijskih sastanaka. Nisam hteo da me nitkovi izbace. Godinu dana kasnije me poziva glavni urednik Politike Aleksandar Novaković, legenda onda i devedesetih, primio me mimo konkursa za urednika kulturnog dodatka Politike.
***
U Politici sam zatekao u kulturnoj rubrici – Dragoslava Ziru Adamovića, Olgu Božičković, Miodraga Maksimovića, Mirka Miloradovića, Milutina Čolića, Vladu Bulatovića Viba, Elija Fincija, Olgu Bosnić… U spoljnoj sve gorostas do gorostasa: – Jurij Gustinčić, Miroslav Radojčić. Leon Davičo, Risto Bajalski, Đuka Julius, Božidar Diklić, Zoran Žujović, Đorđe Radenković, Dušan Simić, ubrzo i Dragoslav Rančić, legendarni dopisnik iz Kine u međunarodnim razmerama… Na unutrašnjoj : – Slavoljub Đukić, Dragoš Ivanović, Vasko Ivanović, Gojko Banović, Čeda Lakić, karikaturista Ivo Kušanić, senzacionalni Zulfikar Džumhur, veliki karikaturista i nenadmašni putopisac (Jedini predgovor u svojoj karijeri Ivo Andrić je napisao Zukinoj nenadmašnoj knjizi Nekrolog jednoj čaršiji ). Na spoljnoj je dokono sedeo nestor jugoslovenskog novinarstva Predrag Milojević, s kojim sam gotovo svaki dan pričao barem pola sata … Čuj pričao! … Postavljao pitanja i slušao njegove aforističke dijagnoze.
***
Svakih dva-tri meseca dolazili su ljudi iz Gradskog komiteta, isprepadani, da ovoj novinarskoj akademiji ukažu na ideološke propuste. Njih bi pustili da se izduvaju, a jednom je u jesen 1983. Miro Radojčić održao lekciju političaru u usponu – onom dustabanliji Slob. Miloševiću. Stiglo je onda naređenje iz Gradskog da kaznimo Miru, ali od toga nije bilo ništa. I posle neke današnje nacionalističke prišipetlje lupetaju o titoističkom jednoumlju u javnom životu! A kako nazvati ovu žabokrečinu kojoj su isti ti „državnici“ bitno doprineli?
***
Ti, malopre pomenuti gorostasi nacionalističke misli, koji do Beograda ni u snu ne bi stigli sa durmitorskih i lovćenskih vrleti, niti bi se dokopali svojih doktorata, katedara i SANU, i dalje zuje o jednoumlju. A pedesetih, šezdesetih, sve do početka devedesetih, na javnoj sceni su Andrić, Krleža, Selimović, Dušan Matić, Rade Konstantinović, Aleksandar Tišma, Taras Kermauner, Midhat Begić, Milan Đurčinov, Ranko Marinković, Sreten Marić… mogao bih da ređam do sto. To je bila jugoslovenska kultura! Sad smo svi spali na male balkanske latifundije. SANU i Beogradski univerzitet su rasadnici šovinizima i nacionalističkih trovanja. Nije to žal za nekadašnjim već odmeravanje koja mora da podrazumeva kritičku meru. I pogledaj sada srpski film u kojem su radili Makavejev, Žika Pavlović, Puriša Đorđević, Saša Petrović, Želimir Žilnik … još radi, nikad bolje, svetski fenomen. Sada smo srećni ako neki film stigne do nekog pratećeg programa na većem festivalu.
***
Ušao sam u novinarstvo sa ambicijom da pišem književnu kritiku, ali novinarstvo zahteva pokrivanje više disciplina. Meni je to odgovaralo jer imam proklet nagon večitog studenta – sve me zanima, svaštarstvo mi je u krvi … Pisao sam naizmenično uz književnu, filmsku kritiku, povremeno pozorišnu i televizijsku, ponekad kad zatreba i džez kritiku, samo nisam pisao o baletu! Imao sam sreću da od svojih hobija napravim profesiju. Da sam bogatiji, radio bih sve besplatno!
***
A onda me posle pedeset pet godina pisanja u najznačajnijim novinama, nedeljnicima i časopisima, i posle deset objavljenih knjiga, neki od tri hiljada članova udruženja književnika pozdravljaju pitanjem: – Pišeš li nešto ozbiljno? To me nekad pitaju i ovi nabujali profesori medija i komunikacija … koji predaju na desetak fakulteta i akademija, što državnih, što privatnih. Ne očekuješ valjda da im kažem da bi bili pametniji da su samo mene čitali!
***
Sva sreća da sam ispunjavao kategoriju novinskog pisca kao velikani britanskog novinarstva Kenet Tajnan ili Klajv Džejms, od čijih mnogih knjiga i tekstova ovde niko nije objavio ništa. Neki profesori su me ovog proleća pitali za njihova imena jer su videli da u najnovijoj knjizi Pogled iz ogledala često navodim njihove misli, kao i Suzan Sontag, Dejvida Tomsona ili Džonatana Rozenbauma. Pa neka se malo odmaknu od svoje školske i doktorske lektire!
***
Kakav patetičan spas od zaborava! Pokušao sam da spasim svoju dušu i savest kad je bilo najgore, kad sam bio kažnjavan, suspendovan, najurivan iz nekih redakcija… Ne doslovno, samo ti suze sektor i skrešu platu na pola, pa ti sam pobegneš… Kad me rodbina pita šta sam stekao – ništa što bi se merilo kolima, biciklom (sem trenažnog), vikendicom, štednom knjižicom, stanom … Živim sa Duškom u stanu u koji su se uselili moji roditelji još 1937.
***
Imam sjajnu biblioteku od nekoliko hiljada najbiranijih knjiga … Ona referentna dela koje nema nijedna javna biblioteka u zemlji … Nekoliko hiljada muzičkih snimaka od Baha do Kita Džereta… Celu kinoteku imam na ce-de-ima. Ne moram nigde da mrdam iz sobe, ceo svet mi je na domak ruke. Ipak, svakog dana šetam od Čubure do Studentskog trga. Volim ovaj grad u kojem ću i umreti ubrzo… Obiđem nekoliko knjižara, sretnem ponekog prijatelja…
***
A kad je reč o prijateljima rano sam shvatio spasonosnu mudrost da bi bilo najopasnije pisanjem proširivati krug prijatelja. Sve ih je manje, ali ostaju oni pravi, koji ne pobegnu od tebe ili te ne tuže sudu… i to mi se događalo … kad im darneš sujetu.
***
Pitaš me za medije danas! Imamo desetak katedara za novinare i medije… elektronske, virtuelne sajber i kakve sve ne… Tamo predaju neki ljudi od kojih su mnogi u životu imali muka da sroče pristojan članak. Većina doktorata je prepričavanje tri , četiri dela iz većih kultura na istu temu. Za to vreme nas je tabloidizacija opasno nagrizla. Takvih tabloida koji prekopavaju grobove, zaviruju u gaće nekih nesrećnih, samozvanih starleta, opisuju do tančina kako neki ludak iskasapi svoju porodicu … nema nigde ! Ni u Britaniji, ni u SAD… o kojima se priča najčešće rečnikom koji se više ne koristi ni u Severnoj Koreji.
***
U kafanama nikad nisam imao svoj sto, ali kafane su nestale, knjižare se gase… Bioskopi, ovi najmoderniji, zvrje prazni … Pre dva dana gledao sam senzacionalni, novi nastavak Ludog Maksa – samo sa jednim parom, zbog kojeg je i puštena projekcija. Da je neko banuo u dvoranu i video u ogromnom prostoru tri ludaka sa naočarima za 3D projekciju, pomislio bi: koja je ova zemlja!
Ali ja druge nemam. Trčim počasni krug, sa osećanjem da sam tek počeo.
Svega se sećam! To je prokletstvo ali i prednost, jer niko ne može da mi kaže kako smo živeli. Verovatno bolje i nismo zaslužili.
O sagovorniku
Milan Vlajčić, novinar i pisac, rođen je avgusta 1939. u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Književne kritike i oglede objavljuje od 1960. u časopisu Delo i drugim publikacijama. Uređivao je kulturne rubrike Studenta i Mladosti, književne listove i časopise Vidici i Gledišta. Od 1970. kao novinar i urednik Politike, pisao je i pozorišnu, televizijsku i radio-kritiku. Od 1985. do 2004. bio je stalni filmski kritičar tog lista. Od 2004. je filmski kritičar i kulturni komentator Blica. Dobitnik je nagrada Milan Bogdanović, za najbolju novinsku književnu kritiku u novinama, na radiju i TV, Dušan Duda Timotijević, za najbolju televizijsku kritiku u jugoslovenskim medijima, i Zlatno pero, za najbolju filmsku kritiku u jugoslovenskim medijima… Dobitnik je i nagrade Fondacije BK za doprinos kulturnom novinarstvu.
Jedan je od osnivača i prvi predsednik Suda novinske časti u NUNSu, član je Srpskog književnog društva i srpskog Pen-Centra, Međunarodne asocijacije kritičara FIPRESCI, akademija AFUN i PANU. U dva mandata bio je član NIN-ovog žirija.Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda i deset knjiga. Oženjen je Duškom Maksimović.
Ušao sam u novinarstvo sa ambicijom da pišem književnu kritiku, ali novinarstvo zahteva pokrivanje više disciplina. Meni je to odgovaralo jer imam proklet nagon večitog studenta – sve me zanima, svaštarstvo mi je u krvi … Pisao sam naizmenično uz književnu, filmsku kritiku, povremeno pozorišnu i televizijsku, ponekad kad zatreba i džez kritiku, samo nisam pisao o baletu! Imao sam sreću da od svojih hobija napravim profesiju. Da sam bogatiji, radio bih sve besplatno!
Kad me pitaju za najranije godine, uvek kažem da sam odrastao u posleratnim, sirotinjskim kao dete predratne, poražene buržoaske klase. Moji roditelji i ostala rodbina su uoči rata bili među najbogatijim srpskim porodicama, ali oslobođenje je donelo nagli preokret i dobro je da smo preživeli ! Otac mi je posle rata suđen kao saradnik okupatora i to je bila šifra novih revolucionarnih snaga da nacionalizuju sve što se moglo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
