KARL HABZBURŠKI: Evropa je nezamisliva bez pravoslavlja

Gospodarima ovoga doma zaklinjalo se u 16. veku od peruanskih Anda do mađarske puste, od italijanskih palata do nizozemskih burgerskih domova. U 17. veku proterali su, uz pomoć ostalih evropskih sila, Osmanlije iz srednje Evrope i prodrli u srce Balkana. Primivši krajem toga krvavog stoleća, pod Leopoldom I, Srbe izbegle iz Osmanluka pod svoje okrilje i davši im carske povlastice, postavili su temelje kako suživotu tako i sukobima južnoslovenskih naroda na prostorima njihovih kraljevstava. Konačno, u 20. veku, došao je i neslavni kraj ove nekada slavne dinastije u nesrećnoj alijansi sa Prusijom, traumatičnom vrtlozima Prvog svetskog rata i austrijske revolucije. Oto Habzburški se sećao da su poslednji gardisti koji su čuvali porodicu njegovog oca, cara Karla I, bili vojnici iz anektirane Bosne i Hercegovine. Melanholičan i pomalo ironičan kraj rimokatoličkog „arhidoma“ u senci bosanskih fesova.

Današnji predstojatelj ovoga doma sa kojim razgovaram u kafeu Švarcenberg na istoimenom bečkom trgu na prvi pogled nema nikakvog razloga da, poput Puškinovog Borisa Godunova, uzvikne „teška li si, kruno Habzburga“ – nadvojvoda Karl Austrijsko-Lotarinški, najstariji sin Ota Habzburškog i unuk poslednjeg austrijskog cara Karla I, s jedne strane nije, poput Godunova, uzurpator, već autentični naslednik i poglavar možda najznačajnijeg evropskog dinastičkog doma, a s druge strane krune niti ima niti na nju pretenduje: ona danas miruje – ili pati – pod blicevima japanskih i američkih turista u riznici nekadašnjeg carskog dvorca Hofburg. Ipak, ako kruna nije teška, ime jeste. „Moja deca idu u internacionalnu školu – priča nadvojvoda Karl, koji se u Austriji zove lakonski ’Karl Habzburg’ – sa njihovim imenom moglo bi da im bude nezgodno u državnoj školi“. Usred Evrope koja voli da govori o savladanim istorijskim konfliktima i iz tog predmeta rado čita lekcije mlađoj evropskoj braći, austrijski „arhidom“ trpi u svom nekadašnjem carstvu još neprijatniju diskriminaciju: članovima ovoga doma još uvek je zabranjeno da se kandiduju na istaknuta politička mesta, tako je jedan od članova ove porodice, Ulrih Habzburški, ove godine bio sprečen da se kandiduje na mesto saveznog predsednika Austrije. I u Evropi ima manje i više „jednakih“. Ulrih Habzburški je stoga pokrenuo protiv Republike Austrije proces pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Habzburzi veruju u Evropu. Za Karla Habzburškog, ujedinjena Evropa ne predstavlja puku „mešavinu“, već „plodni suživot naroda i kultura“, pri čemu su kulturna samostalnost i princip supsidijariteta od posebne važnosti. Porodična svest Habzburgovaca još uvek je nadnacionalna. Iako se smatra Austrijancem, Karl Habzburški kaže da je za njega „ideja Carstva“ – misli se na nasledstvo Rimskog, ne kratkotrajnog Austrijskog carstva – svojevrstan politički orijentir. Njegova porodica bila je nosilac nadnacionalne, postrimske carske ideje od 13. do 19. veka. No, čak i kada je 1804. u kontekstu Napoleonovih ratova osnovano Austrijsko carstvo, a 1806. ukinuto „Svešteno rimsko carstvo nemačke narodnosti“, konglomerat država, naroda, kultura i jezika kojima se vladalo iz Beča bio je gotovo nepregledan.

Habzburzi i danas imaju viziju sveobuhvatne Evrope kojoj pripada i njen Istok. „Za mene je pravoslavlje integralni deo Evrope. Evropa je bez pravoslavlja nezamisliva“, ističe Karl Habzburški. Naravno, nakon Sarajevskog atentata 1914. došlo je, kako kaže nadvojvoda, do „lakog zahlađenja odnosa“ sa Srbima, ali sve to je sada prošlost. Da, Habzburzi su devedesetih godina važili za prijatelje Hrvata, no on sam ima prijatelje u Srbiji, veli carski unuk koji kaže da održava kontakt i sa jugoslovenskim princom Aleksandrom. Izvesno je da postoje razilaženja u posmatranju istorije između njega i njegovih srpskih prijatelja, kaže Karl Habzburški, ali mora se gledati u budućnost, koja je u evropskim integracijama.

Slušajući austrijskog nadvojvodu koji je jedno vreme bio poslanik u Evropskom parlamentu može se pomisliti da je preuzeo žargon političara Evropske unije. No upravo je obrnuto: političari Evrope preuzeli su svoje vrednosti i svoje političke koordinate u velikoj meri od ideja koje su vekovima zastupali preci Karla Habzburškog. Evropska unija je u svojim prvim posleratnim koracima pošla od geopolitičkog koncepta Karla Velikog, prvog obnovitelja Zapadnog rimskog carstva, sa Nemačkom i Francuskom kao okosnicama. Današnja Evropska unija postepeno menja svoj lik u duhu habzburškog koncepta, koji je, posle „prvog“ Rima, prvi obuhvatao velike delove kako zapadne, tako i istočne Evrope. No, ovaj koncept ne treba idealizovati. On se, iako je trajao vekovima, u jednom specifičnom istorijskom kontekstu pokazao lomljivim. Buđenje evropskih nacionalizama nije fenomen za koji treba verovati da je vladao samo u 19. veku, već bi on mogao da izađe – i izlazi – na videlo i u 21. veku preko desničarskih pokreta koji su u pojedinim zemljama, kao što su Austrija i Holandija, postali parlamentarna normalnost. Habzburška multikulturalna i tolerantna „Zapadno-istočna Evropa“ organizam je koji bi trebalo redovno slati na sistematske preglede ako ne želimo da ponovo oboli od dečijih bolesti za koje se verovalo da su davno preležane.